Svakog meseca 1.500 zabrana prilaska žrtvama nasilja

Još jedna porodična tragedija obeležila je protekli vikend: u Kaluđerici je nasmrt pretučena žena, a za ubistvo je osumnjičen njen sin. I ovaj slučaj ući će u crnu statistiku koja govori da svake godine oko 30 žena strada od ruke najbližeg svog – muža, oca ili brata. Zbog nasilja u porodici svakog meseca u proseku se izreknu 1.572 zabrane kontakta i približavanja žrtvi i 689 mera udaljenja iz stana, odnosno kuće, piše Politika.

Osim ovih podataka, u najnovijem izveštaju Autonomnog ženskog centra o primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji se odnosi na period od jula do decembra 2018. godine, takođe se upozorava da u proseku 663 osobe mesečno dobiju obe hitne mere.

I ova analiza potvrđuje tužnu istinu da je dom najmanje bezbedno mesto za ženu, kao i da su porodični nasilnici uglavnom muškog pola: u 90 odsto slučajeva muškarci su ti kojima se izriču obe hitne mere. Govori li ovoliki broj izrečenih hitnih mera u prilog tezi da policija i tužilaštvo dobro razumeju značaj prevencije porodičnog nasilja?

„Ako svakog meseca imate između 1.700 i 2.000 novoprijavljenih slučajeva nasilja u porodici, trebalo bi da imamo oko 1.700 individualnih planova zaštite žrtve, a njih ima između 1.100 i 1.400. Znači da je oko 300 žrtava ostalo bez plana zaštite i ta statistika mora da se promeni. Jednostavno rečeno, mora da se prati šta se dešava u porodici kada se nasilnik u nju vrati, nakon 48 sati ili 30 dana provedenih u pritvoru, jer praksa pokazuje da nasilje tada neretko eskalira. Osim toga, broj tužbi podnetih po službenoj dužnosti i dalje je nesrazmeran broju prijavljenih slučajeva nasilja i broju izrečenih hitnih mera, iako se beleži njihov porast“, objašnjava Tanja Ignjatović, psiholog u Autonomnom ženskom centru i autorka sedmog nezavisnog izveštaja o primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Njene reči potvrđuje i nedavno ubistvo Snežane M. iz Užica, koju je ubio njen suprug Goran, dan nakon što mu je prestala hitna mera zabrane prilaska žrtvi. Nažalost, i ovaj slučaj predstavlja sumornu ilustraciju teze da oružje na spisku stanara povećava šansu da će svađe supružnika dobiti tragičan epilog, da činu ubistva često prethodi višegodišnje nasilje i da pokretanje brakorazvodne parnice neretko pokreće i fatalnu lavinu besa.

„Zakon o sprečavanju nasilja u porodici predstavlja preventivnu meru čiji je cilj da spreči eskalaciju nasilja u situaciji kada je ta agresija ‘niskog intenziteta’, kada dođe do šamaranja, čupanja za kosu, grubog guranja, pretnji sa fatalnim sadržajem… U svim ovim situacijama policija mora da reaguje i može da izrekne hitnu meru zabrane prilaska žrtvi i u roku od 24 časa obavesti tužilaštvo, koje u naredna 24 časa mora da odluči da li se hitna mera zabrane prilaska žrtvi produžava na period od 30 dana. Ceo slučaj mora da bude razmatran na grupi za koordinaciju i saradnju, kojom upravlja zamenik javnog tužioca, a sastancima te grupe moraju da prisustvuju nadležni policajac i predstavnik centra za socijalni rad. Ta grupa ima obavezu da izradi individualni plan zaštite žrtve. Ako se proceni da će nakon nasilnikovog povratka kući bezbednost žrtve biti ugrožena, ona mora biti sklonjena na sigurno mesto. Iako praksa pokazuje da su neke žene smrtno stradale uprkos svim merama zaštite, država mora da učini sve što je u njenoj moći da spase svaku osobu“, izričita je Ignjatović.

Ona naglašava da analiza pokazuje da je jedan broj žrtava prethodno tražio pomoć države i prijavljivao nasilnika. Sumnju da institucije sistema ponekad zakažu budi i neujednačenost u broju izrečenih hitnih mera zaštite, jer je, kako ukazuje Tanja Ignjatović, nelogično da je ukupni broj naređenja o izrečenim hitnim merama u policijskim upravama Beograda i Novog Sada gotovo jednak, iako je populacija Beograda gotovo četiri puta veća od broja stanovnika Novog Sada. Bilo bi važno ispitati šta uzrokuje znatno veći broj izrečenih naređenja u policiji Jagodine u odnosu na Leskovac, s obzirom na to da ovaj grad ima 2,5 puta više stanovnika od Jagodine, ili zbog čega je broj naređenja u policijskoj upravi Subotice 4,3 puta manji u odnosu na Leskovac, kada ovi gradovi imaju sličan broj stanovnika… Iza ovih čudnih nepodudarnosti može da stoji bezbroj razloga – počev od pogrešne procene policije i tužilaštva, pa sve do odbijanja žrtve da zatraži pomoć države, jer nema poverenja u njene institucije.