“Svaka je bitka Mojkovačka, svaka je pesma Njegoševa”: Kako je Milovan Đilas upoznao vladiku Rada – Iz poklon knjige koja se dobija uz Nedeljnik

0
Profimedia

Nepunih pet godina imao je Milovan Đilas, rođen 12. juna 1911. godine, kada su Podbišćem, Štitaricom, Rakitom, Bojnim poljem, odzvanjali bajoneti, gruvali topovi, udarale cokule, kada se ovde čuvala odstupnica braći, po svaku cenu, po bilo koju cenu.

Nepunih pet godina, možda, ali morao je, taman kao i njegoševskim stihom i mitom, da bude i on obeležen Mojkovačkom bitkom, ne samo zato što je njegov otac Nikola bio komandant jednog od crnogorskih odreda u puku serdara Janka, niti samo zato što je, za svoju hrabrost, dobio Albansku spomenicu.

Čudnovata je ta malena Crna Gora, sve i da nema predanja o junaštvu kojim te zadoje, sve i da se porodica Đilas nije zbog takvih okolnosti, zbog krvnih osveta, zbog Turaka i perjanika, morala iz Župe Nikšićke, gde je bilo njihovo pleme i njihovo bratstvo Vojinovića, skloniti u novi kraj, u prizemnu kuću u dolini Tare, na “sahat hoda do Mojkovca”, gde će Nikola Đilas i njegova supruga Vasilija – Vaja, devojačko Radenović, podići sedmoro dece, četiri sina i tri kćeri.

Retki su među njima preživeli Drugi svetski rat i revoluciju. I oni koji su ga preživeli, možda ga nisu preživeli.

No mnogo pre toga, prerano, završiće se detinjstvo Milovana Đilasa, “smrvljeno hukom bitke i krvavim nedaćama”. Njegova prva sećanja bila su o topovima, pa da li je mogao biti išta drugo nego ratnik i revolucionar?

“Crnogorska artiljerija bila je dijelom postavljena na brdu Prepranu, naspram naše kuće. Tu je bila i haubica – njen pucanj se iz mumljave i vreve uvijek izdvajao treskom od koga bi preplašeni prozori zadrhtali”, piše svojim punim, njegoševskim jezikom, o mesecima Velikog rata, Milovan Đilas u “Besudnoj zemlji”.

“Sad nijesu samo dopirali glasovi o pogibijama, o nepojmljivom kasapljenju ljudskih tijela i o strašnim i smiješnim zgodama rata. Sad se sve to odvijalo tu, ispred nas na okolnim brdima, po šumama bojna vreva nije dopuštala da usnu pod debelim snjegovima (…) Činilo se da su Srbijance više žalili no im pomagali. Žalost je bila utoliko veća što im se nije pomoglo čak ni koliko se moglo. Prošli su kroz Crnu Goru kao kroz tuđu zemlju, divlju i bezdušnu…”

A nije bila bez duše, makar nije bila uvek, iako se teško živelo i posle rata.

Milovan Đilas, valjda sa tim genima koji su ga terali da bude pomalo vagabund, i da traži više za svoj neutaživi duh, završio je tri razreda osmoljetke u Kolašinu, čijem je srezu tada Podbišće pripadalo, da bi se potom, za završetak školovanja, preselio u Berane.

Tu će se i formalno sresti sa Njegošem, dočim pesnik nije morao da se izučava u školi, on je bio svuda:

“Još u osnovnoj školi bio sam pročitao većinu narodnih pjesama, ponavljajući često mnoge od njih seljacima. No oni su najradije slušali Gorski vijenac od Njegoša, Vladike Rada, i to ne samo što su bili čuli da je to najveći srpski spjev, iako su i na to bili surevnjivi, nego što su u njemu najvećma nalazili iskazan svoj način mišljenja i osjećanja, a još više od toga – suštinu stoljetne borbe koju su morali, i kao da će još morati, da vode oko opstanka i oko časti i imena, na ovom tlu, jalovom u svemu sem u ljudima”, pisao je u “Besudnoj zemlji”.

Čudesna su ta zapažanja piščeva, kako je narod verovao u Njegoša i čitao Njegoša…

*Iz knjige Veljka Miladinovića “Aleksandar Ranković: Srpski mit, jugoslovenska tragedija” koja se dobija na poklon uz novi Nedeljnik koji na kioske dolazi u četvrtak 11. juna.

***

Nedeljnik čitaocima poklanja ediciju koja se čekala godinama. U našoj “letnjoj biblioteci” nalaze se priče o Titu, Milanu Stojadinoviću, Milovanu Đilasu, Aleksandru Rankoviću (poklon uz novi broj od 11. juna), a u narednom broju dobija se i knjiga o Draži Mihailoviću.