Suzbijanje dečjih brakova je borba protiv jednog oblika trgovine ljudima

Intervju: Ana Krstajić, globalna predstavnica fondacije UNITAS

0
Foto: UNITAS

Procenjuje se da na globalnom nivou više od 22.000 devojčica godišnje umire zbog komplikacija usled preranog porođaja, što je posledica dečjih brakova – pokazuju podaci organizacije Save the Children. Dečji brakovi – fenomen koji postoji u Srbiji, ali i širom sveta, smatra se nedovoljno prijavljenim i identifikovanim oblikom trgovine ljudima. Prema poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, kod nas su centri za socijalni rad identifikovali 235 dece žrtava dečjeg braka od kojih 16 dečaka, i 219 devojčica tokom 2021. godine. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu, rani brak u Srbiji uz dozvolu suda može biti formalan za osobe iznad 16 godina, a u toku su njegove izmene u skladu sa preporukama međunarodnih tela da se potpuno ukinu maloletnički brakovi.

O tome koja je razlika između dečjih brakova i trgovine ljudima, i na koji način se ova dva društvena problema prepliću, razgovarali smo sa Anom Krstajić, predstavnicom fondacije UNITAS koja se bavi borbom protiv trgovine ljudima.

U kojim situacijama je dečji brak trgovina ljudima i ko su najčešće žrtve?

Da bismo slučajeve dečjih brakova mogli da smatramo trgovinom ljudima, veoma je bitno kako deca i tinejdžeri stupaju u tu zajednicu, da li time neko stiče finansijsku dobit, zatim kako se prema njima postupa, i da li mogu da je napuste kada god požele. Praksa je međutim pokazala da su maloletnički brakovi uglavnom ugovoreni i prinudni. Većina slučajeva ovog oblika trgovine ljudima uključuje mlade ženske žrtve. Ono što ih čini posebno ranjivim na zlostavljanje i eksploataciju su njihove godine, status u društvu, nedostatak obrazovanja i mogućnosti zapošljavanja.

Na koje se načine sklapaju maloletnički brakovi sa krajnjim ciljem trgovine ljudima?

Za ovaj oblik trgovine ljudima koriste se različite metode prinude ili prevare kako bi se dobila saglasnost žrtve, uključujući ucenu, obmanu, zloupotrebu ranjivosti, darivanje novca ili poklona, pa čak i otmice.

Brakove najčešće ugovaraju članovi porodice, rođaci, novostečeni poznanici, kao i bračni posrednici koji rade u agencijama za venčanje. One su često paravan za kriminalne organizacije trgovine ljudima, u kojima se devojke, čak i maloletne, nude na internetu kao neveste, i prodaju, a nakon toga često prisiljavaju na prostituciju, brak sa svojim makroima ili drže u kućnom ropstvu. Statistika pokazuje da je najveći broj njih iz azijskih i istočnoevropskih zemalja.

Koliko na ugovaranje maloletničkih brakova utiče tradicija i kultura?

Kulturne, društvene prakse i običaji zasnovani na stereotipima o ulozi žena u društvu doprinose rasprostranjenosti dečjih brakova, ali uzroci mogu da budu različiti, a to su siromaštvo, nizak obrazovni status, ratovi. Bez obzira na socijalni i kulturni kontekst u kojem se dešavaju, prinudni maloletnički brakovi predstavljaju kršenje prava deteta da se obrazuje, stekne ekonomsku nezavisnost, živi kvalitetniji život, osnuje porodicu kada to zaista želi.

Kakva je situacija u Srbiji?

Kod nas je uočen trend rasta dečjih brakova. Rani brakovi su primećeni i u opštoj populaciji, kao krivično delo trgovine ljudima, a pre svega u romskoj, budući da se više od polovine Romkinja uda pre punoletstva. Potrebno je da se u što kraćem periodu izmene zakoni i ova praksa kriminalizuje. Tu pre svega mislim na izmenu Krivičnog zakona, kako bi maloletnički brakovi bili prepoznati kao krivično delo i trgovina ljudima. Zalaganje i vladinog i nevladinog sektora je od presudnog značaja, kako bismo se posvetili rešavanju ovog veoma kompleksnog društvenog problema. Suzbijanje dečjih brakova je borba protiv jednog oblika trgovine ljudima. Stoga je neophodno senzitivisati javnost o ovoj pojavi kako bi svaki građanin koji je upoznat sa konkretnim primerom maloletničkog braka, ovaj slučaj prijavio nadležnim institucijama, a to su policija i centri za socijalni rad.