Suzbijanje dečijih brakova je borba protiv jednog oblika trgovine ljudima

0
Ana Krstajić, globalna predstavnica Unitas fondacije

Procenjuje se da na globalnom nivou više od 22.000 devojčica godišnje umire zbog komplikacija usled preranog porođaja, što je posledica dečjih brakova – pokazuju podaci organizacije Save the Children. Dečiji brakovi – fenomen koji postoji u Srbiji, ali i širom sveta smatra se nedovoljno prijavljenim i identifikovanim oblikom trgovine ljudima. Prema poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, kod nas su centri za socijalni rad identifikovali 235 dece žrtava dečijeg braka od kojih 16 dečaka, i 219 devojčica tokom 2021. godine.[1] Prema aktuelnom Porodičnom zakonu, rani brak u Srbiji, uz dozvolu suda, može biti formalan za osobe iznad 16 godina, međutim u toku su njegove izmene u skladu sa preporukama međunarodnih tela da se potpuno ukinu maloletnički brakovi.   

O tome koja je razlika između dečijih brakova i trgovine ljudima, i na koji način se ova dva društvena problema prepliću, razgovarali smo sa Anom Krstajić, predstavnicom fondacije UNITAS koja se bavi borbom protiv trgovine ljudima.

U kojim situacijama je dečiji brak trgovina ljudima i ko su najčešće žrtve?

Prisilni dečiji brak je kršenje ljudskih prava. Da bismo slučajeve dečijih brakova mogli da smatramo trgovinom ljudima veoma su bitna pitanja kako deca i tinejdžeri stupaju u tu zajednicu, da li time neko stiče finansijsku dobit, zatim kako se prema njima postupa, i da li mogu da je napuste kada god požele. Nepostojanje slobodne volje i samostalnosti odlučivanja maloletnika su pokazatelji da je bračna zajednica zapravo ropstvo. Praksa je, međutim, pokazala da su maloletnički brakovi uglavnom ugovoreni i prinudni, i da imaju oblik trgovine ljudima, bez obzira na društvene ili kulturološke kontekste.

Većina slučajeva ovog oblika trgovine ljudima uključuje mlade ženske žrtve od kojih su mnoge odrastale u nepovoljnoj porodičnoj atmosferi i nezdravoj sredini. Ono što ih čini posebno ranjivim na zlostavljanje i eksploataciju su njihove godine, status u društvu, nedostatak obrazovanja i mogućnosti zapošljavanja. Zbog toga je vrlo važno da države prepoznaju dečije brakove kao jedan vid zlostavljanja dece, uzevši u obzir Konvenciju o pravima deteta, prema kojoj dete je „svako ljudsko biće koje nije navršilo 18 godina života, ukoliko se, po zakonu koji se primenjuje na dete, punoletstvo ne stiče ranije”.

Na koje se načine sklapaju maloletnički brakovi sa krajnjim ciljem trgovine ljudima?

Za ovaj oblik trgovine ljudima koriste se različite metode prinude ili prevare kako bi se dobila saglasnost žrtve, uključujući ucenu, obmanu, zloupotrebu ranjivosti, darivanje novca ili poklona, pa čak i otmice.

Brakove najčešće ugovaraju članovi porodice, rođaci, novostečeni poznanici koji devojkama iz siromašnih porodica obećavaju brak i bezbrižnu budućnost, kao i bračni posrednici koji rade u agencijama za venčanje. One imaju značajnu ulogu u regrutovanju žena i njihovom povezivanju sa muškarcima iz inostranstva. Ovo tzv. naručivanje nevesti preko mejla je posao koji se naročito razvio u doba interneta. Međunarodni bračni posrednici u virtuelnom svetu lako dolaze do velikog broja ljudi, vizuelno predstavljaju potencijalne mlade na sajtovima, brže i češće ažuriraju stranice, a korisnici pritom mogu da ostanu anonimni. Samim tim agencije za venčanja su često paravan za kriminalne organizacije trgovine ljudima, u kojima se devojke, čak i maloletne, nude kao neveste, i prodaju, a nakon toga često prisiljavaju na prostituciju, brak sa svojim makroima ili drže u kućnom ropstvu. Statistika pokazuje da je najveći broj njih iz azijskih i istočnoevropskih zemalja. Ovo je jedan od najotvorenijih oblika trgovine ženama u razvijenim zemljama i identifikovano je skoro 3.000 agencija.

Koliko na ugovaranje maloletničkih brakova utiče tradicija i kultura?

Kulturne, društvene prakse i običaji zasnovane na stereotipima o ulozi žena u društvu doprinose rasprostranjenosti dečijih brakova, ali nisu jedini faktor koji na to utiče. Uzroci mogu da budu različiti i složeni, uključujući siromaštvo, nizak obrazovni status, humanitarnu krizu, ratove. Bez obzira na socijalni i kulturni kontekst u kojem se dešavaju, prinudni maloletnički brakovi predstavljaju kršenje prava deteta da se obrazuje, stekne ekonomsku nezavisnost, živi kvalitetniji život, osnuje porodicu kada to zaista želi. Takođe, doprinose većem fertilitetu žena odnosno devojčica zbog ranog stupanja u seksualne odnose i trudnoće. Iako se smatra da je brak privatna i porodična stvar u koju ne bi trebalo niko da se meša, ipak potrebno je da postoji neki opšti društveni konsenzus o tome šta je najbolje za dete, podržan Porodičnim zakonima, bez obzira na postojeće običaje i tradiciju ranog sklapanja brakova tog podneblja.

Kakva je situacija u Srbiji?

Kod nas je uočen trend rasta dečijih brakova. Rani brakovi su primećeni i u opštoj populaciji, kao krivično delo trgovine ljudima, a pre svega u romskoj, budući da se više od polovine Romkinja uda pre punoletstva. Uzevši u obzir statistiku, postoji velika potreba da se u što kraćem periodu izmene zakoni i ova praksa kriminalizuje. Tu pre svega mislim na izmenu Krivičnog zakona, kako bi maloletnički brakovi bili prepoznati kao krivično delo i trgovina ljudima. Volja i zalaganje i vladinog i nevladinog sektora su od presudnog značaja, kako bismo se posvetili rešavanju ovog veoma kompleksnog društvenog problema i obezbedili bolju budućnost dece. Suzbijanje dečijih brakova je borba protiv jednog oblika trgovine ljudima. Stoga neophodno je senzitivisati javnost o ovoj pojavi kako bi svaki građanin koji je upoznat sa konkretnim primerom maloletničkog braka, ovaj slučaj prijavio nadležnim institucijama, a to su policija i centri za socijalni rad.


[1] http://www.zavodsz.gov.rs/media/2292/3-izve%C5%A1taj-o-decijim-brakovima-2021.pdf