Malo ko je mogao da definiše Beograd lepše i intenzivnije od Mome Kapora. Taj “Niskobudžetni Njujork” – o, koliko smo se puta tim mangupskim opisom ponosno dičili začuđenim strancima kako to nisu čuli odakle smo jer to je “mali Njujork”, i kako moraju da osete taj duh grada – na koji je trošio dane i sate i bezbroj stranica, a stalo je u nekoliko Mominih knjiga, da ga oni u tuđini, a i ostali u ružnoj blizini, ne bi zaboravili. Znao je da je upuštanje u “umetnost vapaj za neuzvraćenom ljubavi”. “Volite me, volite me, volite. Oni srećni nemaju nikakvu potrebu da stvaraju, da se dokazuju da prave umetnost”, govorio je u intervjuu koleginici Emini Ćirić.

I voleli su ga Beograđani onako kako umeju. Umeli su i da prestanu da ga vole.

Čaršija je uvek sve znala o svima, posebno o Kaporu, pa ga se svojevremeno, kada je postao senator Republike Srpske u vreme Radovana Karadžića, na neki način i odrekla, jer je taj šarmantni čovek, uvek u džemperu i džinsu, njujorškog duha, za nju postao neko drugi

To da je “beogradski pisac”, ili pisac “lakih nota”, kako je definisao sebe (ali o razlogu posle), nije jedino što ga je obeležilo. Kapor nikada nije zaboravio poreklo, ni Sarajevo, ni Hercegovinu, ni majku – neuzvraćene ljubavi jednog četvorogodišnjeg dečaka i jednog Beograđanina. Momo Kapor je bio sve to: i Beograđanin i Hercegovac, Sarajlija, i novinar i pisac, slikar, čovek jedne žene, čovek svih dama – o kojima je pisao, i o kojima nije. O Momi ćete čuti različite priče, u zavisnosti od toga s kim pričate. Jedni će o njemu pripovedati kao o nekome ko je umeo da uživa u životu i neproračunato troši na boemske večeri sa krugom prijatelja koje je malo ko mogao izbrojati, drugi kao o vanserijskom slušaču vaših priča i pripovedaka života u koje će ući kao da je njegov lični, treći kao o najvećem donžuanu, stalno u društvu žena, a ostali kao o piscu koji bi umeo svakoj ženi da provuče golicav kompliment, sa merom, i povuče se u kuću sa psom Arčijem, jednim mačkom, i drugom suprugom Liki, vlasnicom najdužih nogu, kako je voleo da govori.

Čaršija je uvek sve znala o svima, posebno o Momi Kaporu, pa ga se svojevremeno, kada je postao senator Republike Srpske u vreme Radovana Karadžića, na neki način i odrekla, jer je taj šarmantni čovek, uvek u džemperu i džinsu, njujorškog duha, za nju postao neko drugi. Čovek koji je tako tanano opisivao žensku dušu umeo je da seče rečima kada bi pisao kolumne u “Politici”, o ratu, o patriotizmu, o zemlji koja je nestajala.

“Imao je četiri godine kad mu je majka Bojana (u ratu) poginula štiteći ga svojim telom. Ostao je živ da o tome posvedoči i dokaže da nije zaludu dala život za njega. Svedoci smo kako se među brdima snimaka Mome Kapora kao ikona izdvojila ona fotografija na kojoj se vidi ta lepa stasita žena kako vodi za ruku svoga sina”, napisao je Matija Bećković u knjizi “Legenda Kapor”.

Bećković se i priseća da je umeo da kaže da ga istorija nikada nije zanimala jer njegovo “porodično stablo ne ide dalje od mojih đonova”.

“Pa ipak, kad je došlo stani-pani i bio primoran da bira samo jedno, onaj najgradskiji i najmoderniji pisac čiji su đonovi držali korak s vremenom ni za blago i slavu celog sveta nije dao ni svoj rodoslov ni zemljani pod svoje kuće u Mirilovićima”, zapisao je Bećković, njegov veliki prijatelj.

Sam Momo Kapor je priznao da ga je otac iz Sarajeva odveo 1946. godine u Beograd i da je kao veoma strog čovek, hercegovačkog kova, vrlo slabo umeo sa decom: “Niti ih uzimaju u ruke, niti grle, niti ljube, pa me je verovatno osećao kao neizbežni teret.” U “Putopisu kroz biografiju” priseća se i da je rastao u vihoru rata, “kada su jedine igračke bile čaure od metaka i rastavljene hand-granate iz kojih su se vadile šipke baruta”. Kao odrastao, gledajući kako iz Sarajeva iznose svoje mrtve, rekao je: “Eto, to je Sarajevo.”

“Problem je što su Hercegovci jednako jame i svaka od tih porodica ima mnogo pobijenih, unazad generacijama. I tu imate da se probudi taj sentiment i potreba pripadnosti”, kaže jedan od bližih prijatelja Mome Kapora, i dodaje da negde tu počinje nacionalizam koji mu se spočitava. “Možda je i više razloga zbog kojih se angažovao tokom devedesetih. On nije mogao da vrati detinjstvo, koje ga je na neki način zarobilo, i kao da se taj dečak u njemu stalno borio sa muškarcem. Takođe, ne zaboravite da je Radovan Karadžić psihijatar, i to odličan, Hercegovac, pesnik, sličan senzibilitet. Na ratištu je, kao izveštač, video zaista svašta i zamislite kada se to dogodi čoveku takvog senzibiliteta”, dodaje ovaj sagovornik.

“U trenutku kada je počeo rat i kada se to događalo, on nije mogao da bude ono što je bio, Hercegovac poreklom, rođen u Sarajevu, a živeo u Beogradu, dakle Srbin. Nikada za života nije bio Jugosloven, niti se tako izjašnjavao, mogao je da bude jednako u Njujorku, kao i na moru. Jedna čista osoba”, kaže za Nedeljnik novinarka Radmila Stanković, o svom prijatelju Momi Kaporu. “Stao je uz ono što se zove svoj narod, a taj narod su u tom trenutku vodili oni koji su bili na javnoj sceni.”

A za Momu, taj nacionalizam koji mu je pripisivan bio je svesno različit od toga kako su ga kvalifikovali drugi, gledajući njegovo prijateljstvo i saradnju sa triom Karadžić/Gojko Đogo/Rajko Nogo.

“Za mene je nacionalizam ono što se zove nacionalizmom, i što ne smatram uopšte ružnim (niste vi izabrali tim za koji igrate, rodili ste se u njemu) – za mene to nikada nije bila negativna odrednica”, rekao je Momo koleginici Ljiljani Habjanović Đurović u intervjuu za “Dugu” (iz knjige “Sentimentalni rat i mir Mome Kapora”). “Međutim, ja se nikada nisam osećao fanatičnim nacionalistom. Nacionalizam je bio jedan od zgodnih načina da se ruši komunizam. Komunizam je bio glavno zlo. To je podsvesno osećao čitav ovaj srpski narod – to je sve bio otpor komunistima, otpor protiv bezbožničkog sistema, koji se na kraju srušio sam od sebe, jer je bio razjeden iznutra tim otporom. U okviru toga, i moji prijatelji i ja bili smo nacionalisti. Naš nacionalizam bio je traženje identiteta, da se ne izgubiš u toj poplavi očiglednih laži, način da se ne vodi tajni, dvostruki život, jer dvostruki život vodi u šizofreniju.”

U trenutku kada je počeo rat i kada se to događalo, on nije mogao da bude ono što je bio, Hercegovac poreklom, rođen u Sarajevu, a živeo u Beogradu, dakle Srbin. Stao je uz ono što se zove svoj narod, a taj narod su u tom trenutku vodili oni koji su bili na javnoj sceni

Radmila Stanković, novinarka

Govorio je da je nacionalista sa sertifikatom od šezdesetih godina, kada je to bila ekstravagancija. “Ali tada im je to odgovaralo da budem”, rekao je.

“Gurnuli su me u političku aferu 1967. godine kada sam potpisao ‘Predlog za razmišljanje o odvajanju jezika u SFRJ’. To je bio odgovor na proglas hrvatskih književnika o položaju hrvatskog jezika i pravopisa koji je potpisao Miroslav Krleža. Nas četrdeset i dvoje iz Udruženja književnika Srbije smo na taj proglas odgovorili dokumentom koji se ticao kulturne autonomije Srba koji žive u Hrvatskoj. Tito je morao da zabrani Krležu, ali je u kontrateži zabranio i nas četrdeset i dvoje. U tom momentu sam izbačen iz NIN-a i počeo da pišem u ‘Bazaru’, pod pseudonimom ‘Beleške jedne Ane’. Tu sam iznosio mnogo opasnije stavove od onih koji su se mogli naći u disidentskoj literaturi. Tadašnji Politbiro bi ispao smešan da je napadao tinejdžerku sa kikicama. Tada sam sebe proglasio za lakog pisca čija su dela bila zgodna za čitanje pod haubama frizerskih salona da bih se zaštitio od napada političkih oligarhija koje su se smenjivale na vlasti tokom mog života”, govorio je u intervjuu “Blicu”.

Ni to mu nije bilo prvi put. Prisećao se da je bio proglašen staljinistom zbog jedne predstave, zbog čega na kraju nije mogao da ode na grob svoje majke. “Ja sam, nažalost, čovek bez svog rodnog grada.”

Hercegovinu nikako nije mogao da izbegne, čega se, govorio je, teško oslobađao u “Sarajevskoj trilogiji”. “Sve o čemu sam pisao, sem reke, mostova i brda, iščezlo je zauvek. Tamo žive neki drugi, novi ljudi… Dejtonskim sporazumom Sarajevo je pripalo Federaciji. Tako je Sarajevo jedini grad na svetu u kome je zabranjen ulazak ‘Trilogiji’ koja mu je posvećena, kao i njenom autoru.”

Zbog kolumni u “Politici” i brojnih intervjua optužili su ga da je “huškački orijentisan”, ali s druge strane Rada Stanković tvrdi drugačije, da je imao potpuno razumevanje, i nikada nije ružno govorio o drugima.

“Čak je pravdao Arsena Dedića. Sećam se tih razgovora, kada bi neko pričao o njemu, govorio: ‘Nije njemu lako biti Srbin u Zagrebu (u ovom trenutku).’ Jedan Igor Mandić nikada nije prekidao kontakt sa njim.”

A Arsenovo i Momino prijateljstvo bilo je ogromno, ali ne i veće od ratnog vihora. U početku su se čuli, čak bi se Arsen šalio sa njim: “Ako te sretnem, ubit ću te mučki, s lijeđa”, i nijedan nije verovao u to. Bilo je to, kaže jedan naš sagovornik, njihovo zezanje. Kasnije je ispalo da je neko nešto rekao Arsenu da je Moma rekao i tako se sve prekinulo. Nikad nije zamerio Arsenu, i kada je umro, Dedić je, svedoci kažu, bio prvi koji je zvao udovicu Ljilju Kapor da joj izjavi saučešće. “Jako ga je pogodio Momin odlazak.” Ali, do tada, bio je tvrd i čak ni pokušaj Igora Mandića, da Momi potpiše CD, kantautor je nemo preskočio. “A Moma se uvek interesovao za Arsenovo zdravlje”, kažu.

Jedna druga njegova prijateljica, zdušno ga braneći, kaže da se upinjao da strancima, ambasadorima, celom diplomatskom koru, objasni šta je Sarajevo i šta je ova zemlja i da je Vorenu Cimermanu, poslednjem američkom ambasadoru SAD u SFRJ u vreme njenog raspada, uporno to objašnjavao. “I kada je Cimerman odlazio iz zemlje, poslao je Kaporu ručno potpisanu vizitkartu, sa telefonima i porukom da mu se obavezno javi ukoliko mu zatreba bilo kakva pomoć”, kaže ona.

Arsenovo i Momino prijateljstvo bilo je ogromno, ali ne i veće od ratnog vihora. U početku su se čuli, čak bi se Arsen šalio sa njim: “Ako te sretnem, ubit ću te mučki, s lijeđa”, i nijedan nije verovao u to. Bilo je to, kaže jedan naš sagovornik, njihovo zezanje. Kasnije je ispalo da je neko nešto rekao Arsenu da je Moma rekao i tako se sve prekinulo

“Čaršija ume da bude strašno moćna u odnosu na kvalitet”, sumira Radmila Stanković. “Bio je čestit, veoma, i iskren. Umeo je da kaže o nekome ko je vredan i kvalitetan, javno da kaže. Kada mu je izmakla NIN-ova nagrada, najviše što bi rekao bilo je: ‘Dobio je pisac, čije ime — ne znamo.’ Čak bih ja bila ta koja bi rekla da je neko ovakav ili onakav, a on bi uvek našao neki bolji deo čoveka, ne znam kako je uspevao. Sa nekim možda i ne bi govorio, ali bi onda ušao u Klub književnika i video da taj sedi i rekao: ‘Dobro veče’, a Liki bi mu rekla: ‘Moki, pa ti ne govoriš sa njim’. ‘Stvarno? Pa nisam video.’ Jer bi zaboravio. Nije smatrao da treba da se brani. Nije se on setio u pedesetoj, on je to oduvek bio.”

Oko Mome Kapora je zaista bilo mnogo ličnosti, ljudi, uvek su bili različiti likovi, pa i pomenuti Karadžić, ali bilo je tu koloritnijih lica, sa kojima bi pričao od istorije umetnosti, do dešavanja na pijaci.

“Nije voleo da priča o politici, zaista”, kaže Rada Stanković. “Voleo je da gleda i da sluša, to mu se dopadalo. Voleo je da čuje. U nekom trenutku su ga upoznali sa Jovicom Stanišićem, tada već palim, i njemu je to bilo strašno zabavno, da sluša Jovicu Stanišića. Govorila sam mu, šta će ti to, a on bi nehajno odmahnuo: “Ma ne, to je strašno zabavno, znaš li ti šta on priča?” Mislim da je Moma dobrim delom to slušao iz svoje dečje radoznalosti, a drugim delom iz svoje literarne potrebe da hvata likove.”

Interesantno je i da je na tim njegovim čuvenim slavama, na Svetog Jovana, bilo raznolikog sveta, koji ne bi niko drugi mogao da okupi. Čak je i Zoran Đinđić bio na nekoliko slava kod njega, kažu upućeni.

U čuvenom intervjuu profesoru Veselinu Kljajiću, svom prijatelju, Kapor je priznao da “na svoju slavu dolazi više kao gost”. “Ovde ćete sresti ljude od krajnje levice do krajnje desnice, ljude iz podzemlja, zanatlije, najrazličitije umetnike… koje ne možete videti na drugim mestima. Kad se bavite poslom kojim se ja bavim, vrlo je teško pronaći šest gostiju za večerom koji govore među sobom… Kada bismo vodili računa o istomišljenicima, onda bi ovde bile tri osobe: Liki, Arči i ja.”

“Zaista ne postoji valjda ništa zabavnije od tih njegovih slava”, priseća se Radmila Stanković. “Ovako sedi brat Radovana Karadžića, u jednom ćošku, a u drugom Goran Bregović, u sredini je turski ambasador. Svako je imao uredno svoje ćoše. I Brana Crnčević i Matija Bećković. A on bi se samo smejao i rekao: ‘Raki, šta kažeš’, a svako od nas je imao neko svoje ćoše u koje nije hteo da ide”, kaže Radmila Stanković.

“Upoznavao je zaista razne ljude, i zaista mu se mnogo puta dogodila filmska scena”, opisuje jedan anonimni blizak prijatelj. “Jednom je u Njujorku boravio kod Boška Radonjića, desne ruke Džona Gotija. I dogodila mu se scena na filmu, kada se vraćao sa suprugom Liki i Boškovom suprugom, i u pola noći je iskočio pljačkaš. Skinuo je naočare i hteo da se bije, da brani njihovu čast, ali je prvo izvrnuo džepove – jer kod sebe nikad nije imao novca – i rekao mu: ‘Našao si kome ćeš da tražiš pare.’ Kasnije se ispostavilo da to nije bila pljačka, već provera ko su ti ljudi, pošto pljačkaš nije odneo ni bunde, niti torbice, samo je uzeo što mu je pružila jedna od žena i nestao u mraku.”

Kad je došlo stani-pani i bio primoran da bira samo jedno, onaj najgradskiji i najmoderniji pisac čiji su đonovi držali korak s vremenom ni za blago i slavu celog sveta nije dao ni svoj rodoslov ni zemljani pod svoje kuće u Mirilovićima

Matija Bećković

I zaista, Kapor nikad, kažu, nije imao novca kod sebe, a često je i bio bez novca. Jednom mu je konobar iz Kluba književnika pokazao poduži spisak onih koji su tu sedeli – “na crtu” devedesetih. O samom novcu govorio bi s ironijom, da čak nije ni obučen za novčanik. “Kad izlazim, treba mi najmanje 40 minuta da pokupim sve što mi je potrebno.” Često nije ni imao svoj dom. Profesoru Kljajiću je u pomenutom intervjuu napomenuo “da je ovo zemlja u kojoj kuće koje se ostave deci budu srušene, zapaljene”. “Ovo je, jednom rečju, mesto gde niko nikom ne može ništa da ostavi.” Ali, “ovo je mesto retke i čudne vitalnosti, ogromne energije, da se sve uvek iznova podigne iz pepela — kao Beograd, na primer, 40 puta do sada.”

“Uvek je voleo da ima ljude i u kući, ali i da ide kod drugih”, kaže Rada Stanković. “Poslednjih godina je strašno slabo video, pa nije mogao da piše, nego je diktirao, a voleo je da mu čitaju. Slikao je. Sa Momom nisi mogao da se svađaš, jer ako nešto neće, on samo završi. Umeo je na najlepši način da priča o ljudima tako da si imao utisak da ništa nisi propustio ako nisi bio negde. Njegovo poznavanje istorije umetnosti bilo je fascinantno. Knjige, filmovi… taj njegov opis… umeo je da prepriča zgodno neki razgovor tipa ‘kako nisam prepoznao filmsku zvezdu, ili predsednika države’. ‘Majke mi, malo sam bio pijan, malo nisam video’, i nije se folirao. To je bilo za uživanje. Sa njim se uzajamno hraniš”, dodaje ona i nastavlja: “Bilo je mnogo onih koji su verovali da im je Moma ukrao šou, što je tačno. Ne znam čoveka koji je umeo tako pažljivo da sluša, koji je, pored toga što je bio sav šarmantan, žovijalan, duhovit i beskrajno blag i nežan, koji je umeo da sluša svog sagovornika, bilo da je u pitanju mlad zaludeli budući slikar ili pisac, bilo po sistemu da sluša šta ima novo u čaršiji.”

On je prvenstveno voleo život, kaže drugi prijatelj. “Uvek su ga zanimale prvo ljudske sudbine, odlučio je da stane na stranu svog naroda. Bio je uvek novinar u duši. Tada mu se probudio i genetski kod, kada počinje da traži korene, suštinski. Njegov narod posebno.”

On napominje da je Momo odrastao na Hemingveju, i da je govorio “ako su Hemingvej, Egziperi, Anri… učestvovali u ratu koji ih se ne tiče, zašto bih ja stajao po strani rata mog naroda”. “Mnogo ga je sve to pogađalo. Pa on se u mnogo čemu nije slagao sa Dobricom Ćosićem i govorio je da niko nikada nikoga nije ubedio u svoje mišljenje. Ljudi ne veruju da nije voleo politiku, ali čak mu je jednom Karadžić rekao da mu zavidi: ‘Ti si jedini čovek koji kada krene o politici, zaspi pored predsednika!'”, navodi on.

Niški studentski list bio je svojevremeno zabranjen jer je kritikovao, pa čak i psovao, i levicu i desnicu, doduše, pomalo možda i pijan. “Govorio je da pisac ne sme da pripada nikome, a da najčešće nije pripadao ni sebi. Odlučio je da prekine sa pisanjem u ‘Politici’, kada su uvedene sankcije BiH, toliko je voleo taj narod”, kaže.

Momino zalaganje nije ostalo bez posledica, pa su ga mnogi napustili.

“Nije mu mnogo smetalo jer je govorio da radi ono što mora, “a vi kako hoćete”.

“Često je pored sebe imao vukove. Ne znam koliko je to shvatao”, kaže drugi prijatelj.

Rada Stanković kaže da je “nacionalista nešto najružnije što može da se kaže za njega”. “Pa čovek kojeg je najviše voleo bio je Zuko Džumhur, s kojim je pisao knjigu. Nikada na račun bilo koga nije izgovorio ružnu reč, i sve su uglavnom bile reakcije kada bi ga neko prozivao. I uvek su se drugi nalazili više da njega prozivaju što je bio senator u BiH, što je bio sa ovim ili onim, svi su mu to prebacivali. Njega nisu zanimali ti ljudi, već narod. Nije imao odnos prema liku, kada bi pričao o Karadžiću, govorio bi da ga zna još iz Njujorka, da ga je upoznao sa nekim prijateljima, da je dolazio kao psihijatar… Bio je jedan od najnežnijih ljudi koje znam. Nikada mi neće biti jasno zbog čega je morao da bude obeležen.”

Kapor je svojevremeno za “Blic” rekao da “svaki umetnik priču plaća životom, jer mora da je doživi”. A to da doživi, značilo je i da doživi ono o čemu je, u stvari, najviše pisao – žene.

“Bio je opčinjavajuć ne samo za žene, taj njegov stil života, zanimljivi ljudi koje je okupljao oko sebe, znanje koje je imao. Svi su želeli da im Moma posveti bar malo pažnje. Doneo im je dah metropole. Volele su ga i provincijalke koje su postale Beograđanke”, kaže drugi njegov drugar po boemskom životu. “Nije se hvalio ženama, zaista je bio džentlmen. Bio je pomalo to, neshvaćeni slikar, pisac, neko koga vole, a ko još nije dobio priznanje.”

Sa njim je uvek bio smeh, a žene vole smeh. Jedni tvrde da nikada nije imao isti tip žene. Drugi pak tvrde da je za njega to bila tanana, visoka žena, kratke kose i pomalo dečačkog izgleda. Kao džentlmen, nije govorio o njihovom broju i identitetu, ali čaršija i to zna (osim da li je bilo glumica, kažu, izgleda, nije), da je bilo pravih romansi, dugih, kraćih, fatalnih, ali da je poslednjih godina voleo samo onu s kojom je i ostario. Ljubavna pisma pisao je isključivo vrlo mlad, prvoj ljubavi, izvesnoj Ljiljani, a onda zahvaljivao sreći što niko “nikada te gluposti i kič” neće moći da objavi “ako ikada bude umro”, pošto su nestala u bombardovanju. “Ostale ljubavi sam, uglavnom prodao u knjigama.”

“Njegovi likovi nikada nisu bili samo jedna žena, niti jedna priča”, tvrde jedni, dok drugi nisu sigurni, ili se samo prave. “Nije kod njega bila presudna lepota, iako je voleo lepotu, već karakter”, kaže jedna njegova nekadašnja ljubav. Kada bi sreo neku od dama, one bi mu govorile: “Kako sam bila zaljubljena u vas”, a on bi uzvratio: “Zašto to nisam znao tada?”

Rada Stanković kaže da je voleo da pravi štoseve, da opisuje neku lepoticu, i da dodaje da su sve bile priče. Stalno bi govorio kako su to bile lepe žene. Umeo je ženu da veliča, na svaki način. I na slikama, i u tekstovima”, kaže Rada Stanković. “Umeo je da kaže svakoj ženi ono što bi joj prijalo. Kod njega bi to sve bilo fino i umereno.”

On nije mogao da vrati detinjstvo, koje ga je na neki način zarobilo, i kao da se taj dečak u njemu stalno borio sa muškarcem. Takođe, ne zaboravite da je Radovan Karadžić psihijatar, i to odličan, Hercegovac, pesnik, sličan senzibilitet. Na ratištu je, kao izveštač, video zaista svašta i zamislite kada se to dogodi čoveku takvog senzibiliteta

Jedan od Kaporovih najbližih prijatelja

Govorio je da je “Beograd pun lažnih mladića u pratnji lepotica koje bi mogle da im budu unuke. Jedva čekam da ostarim još više, pa da najzad napišem nešto ozbiljno, ‘Rat i mir’, na primer.”

Da ga je vid poslužio, i zdravlje, Momo bi sigurno još pisao, o ženama, o Beogradu, o psima i mačkama.

“Izbegavajte da se bavite politikom… ako ste na levici, na primer, oni sa desnice neće kupovati vaše knjige, a ako ste na desnici, levičari će vas izbegavati kao kugu. Ne vredi da budete ni u nekoj umerenoj partiji centra – njih mrze i desnica i levica”, stoji u knjizi “Razmišljanja dokonog šetača”.

Nije poslušao sopstveni savet, ali njegova dela su i danas prodavanija nego ikada.

“Mislim da je mnogo izgubio tih godina kada je slika o njemu u pitanju”, kaže Rada Stanković. “Ali on više nije ni želeo da čuva tu sliku o sebi, jer više nije bilo idile, kad padaju glave. To je shvatio i nije više mogao isto. Jednom smo pričali o tome i on je imao svoje objašnjenje. Rekao je: Zašto bih ja bio odgovoran zato što postoji Milošević? Prozivaće me samo zato što živim u zemlji gde je Milošević na vlasti i što se osećam pogođenim jer se sa mojim narodom u BiH i Hrvatskoj događa to što se događa.”

Nedavno je reditelj Zdravko Šotra u intervjuu Olji Bećković rekao da veruje da bi njegov kum Momo Kapor danas bio na pravoj strani. U nekom zamišljenom dijalogu dvojice starih prijatelja, uz vino i na čuvenoj pasareli na Adi, Momo bi, možda, (u sasvim slobodnoj interpretaciji autora ovog teksta), ponovio citat iz razgovora sa Mirjanom Bobić Mojsilović (objavljenog u knjizi “Prtljag Mome Kapora”), ako bi uopšte i pomenuo politiku.

“Ja sam slobodan čovek. Jedino me je strah zbog moje dece, da jednog dana, kad ja već davno budem mrtav, uzmu moje knjige i kažu – vidi, tata je lagao, bio je đubre. Sva ostala vađenja na decu ne priznajem. Kao, nemojte me zvati da potpišem tu peticiju, znate, imam decu. Pa zbog dece i treba neke da potpišem. Pitaće me jednog dana: što nisi potpisao? Jer kad budem mrtav, još će me više biti sramota. Okretaću se u grobu kao ventilator. Imam odgovornost prema svom prezimenu i unazad i unapred. Ne mogu tek tako da ga obrukam.”

1 KOMENTAR

  1. Laž je da se Moma bilo ko odrekao, a pogotovo čaršija, koja ga nikad nije ni imala Uvek je bio i ostao do smrti Srbin Hercegovac iz Beograda.

Comments are closed.