„Strah je nestao. Mraka više nema i ljubav je na ulicama“: Pročitajte ceo govor studentkinje Natalije Dimitrijević koji je izazvao ovacije desetine hiljada ljudi

Na protestu u Nišu, svim okupljenima obratila se studentkinja Natalija DImitrijević. Njen govor koji je naterao na razmišljanje sve okupljene, prenosimo u celosti.

Poštovane kolege i koleginice,

poštovani profesori, sugrađani, gosti, prijatelji,

svi vi koji  se borite za rad institucija u ovoj zemlji i svi vi koji podržavate ovu borbu.

Hvala vam što ste došli u naš grad – rodni grad cara Konstatina, nekada prestonicu elektronike, a danas prestonicu slobode – naš Niš.

Borba za rad institucija u našoj državi traje više od 100 dana i mnogo se stvari promenilo od tada. Pre svega, ustaljena slika o našoj generaciji. Smatrali su da nas nije briga, sumnjali su u našu svest.

Nadaju se da ćemo se umoriti, da se o našim vrednostima da pregovarati, da će se bunt lako ugušiti, ali ne razumeju da je naša želja da zemlja bude pravna država – da u njoj ostanemo i poboljšamo je – mnogo jača.

Vođeni tom željom, ne smetaju nam ni žuljevi na nogama, ni prepešečani kilometri jer mi stremimo ka svetlijoj budućnosti za sve nas.

Prethodnih decenija svedočili smo neprestanom srozavanju osnovnih ljudskih prava, društvenih vrednosti i nebrojeno puta   ćutke posmatrali sistematsko urušavanje svih društvenih sistema – prosvete, zdravstva, poljoprivrede, pravosuđa.

Predugo se ćutalo nakon tragičnog gubitka 15 ljudi. Došao je trenutak da kažemo dosta. Dosta mraku, dosta strahu.

U ovih 100 dana nazivani smo mnogim pogrdnim imenima – stranim plaćenicima, separatistima, obojenim revolucionarima, bez toga da su se trenutni nosioci vlasti jednog trenutka pokušali da shvate šta je to što mi tražimo.

Koncepti pravde i kompetencija izgleda nemaju mesto u njihovom rečniku.

Blokada fakulteta nije samo fizička akcija. Ona je reakcija na nepravdu i simbol naše odlučnosti da se izborimo za prava koja nam po zakonu pripadaju kao građanima ove zemlje.

Svaki put kada smo protestovali, pokazali smo svetu da studenti nisu samo nemi posmatrači, već aktivni učesnici u oblikovanju sopstvene sudbnine i da se nećemo zaustaviti.

Zahtevamo od institucija da rade svoj posao, da svako snosi odgovornost za svoja dela i nedela i da pravda konačno prestane da bude samo misaona imenica.

Pre nego što završimo, volela bih da spomenemo jednu grupu građana kojoj mi studenti dugujemo posebnu zahvalnost. Svi smo svesni da je rad prosvetnih radnika od presudnog značaja za formiranje mladih ljudi.

I da smo mi, današnji studenti, direktan proizvod rada i požrtvovanosti naših bivših vaspitača, učitelja i nastavnika.

Istovremeno, svedoci smo sistemskog degradiranja prosvete i statusa prosvetnih radnika koje traje godinama unazad, kao i pritisaka koji radnici u ovom sektoru trpe od početka blokada.

Bez obzira na sve poteškoće, mi smo tu gde jesmo i takvi kakvi jesno jer su ti ljudi, naši prosvetari, uprkos svim poteškoćama, savesno i sa ljubavlju radili svoj posao, verovatno ni ne sluteći kakvu generaciju izvode na put.

Zato, veliko hvala svim prosvetnim radnicima, koji su sa nama u ovoj borbi.

Znajte da niste sami.

Potrebna nam je sloga u izgradnji bolje Srbije. U ovih 100 dana je isplakano more suza jer se pokazalo da živimo u zemlji divnih ljudi, u zemlji solidarnosti, u zemlji ljubavi i ljudi spremnih da se bore za isti cilj.

Mi želimo da ove diplome vrede.

Želimo da um, struka i pravda najzad caruju.

I želimo da naša prirodna bogatstva ostanu u amanet našim potomcima.

Strah je nestao. Mraka više nema i ljubav je na ulicama.

A budite uvereni – mi nećemo stati dok se ispune svi naši zahtevi.