“Stoj jarane, kud si bolan kren’o…”: Kako je Krstajić neprepoznatljiv ušao u selektorsko odelo

Narodski čovek jedva je dočekao kraj karijere da preuzme mali, lokalni klub, da počne da peče rakiju i uživa u „penzionerskom životu". Šta mu je ovo trebalo?

1
Profimedia

Pojavio se na internetu zanimljiv geg – uplakani dečak otkriva tati da samo želi da Krstajić dobije otkaz, a kada se to dogodi otac se čudi što dečak i dalje plače.

„Ali tata, ništa se nije promenilo”, objašnjava mališan.

Istina je, Mladen Krstajić više nije selektor reprezentacije. Nije baš dobio otkaz, o sporazumnom raskidu je reč, ali takav potez Fudbalskog saveza Srbije, zaista suštinski nije promenio stvari.

Osim u ličnom slučaju Mladena Krstajića.

Doskorašnji će selektor konačno imati priliku da u miru razmisli o periodu tokom kog je uspeo da, kao kulu od karata, sruši reputaciju koju je godinama gradio.

I sve to samo zbog toga što nije bio onakav kakvim su ga znali, već onakav kakvog su drugi želeli – zlobnici će reći da je upravo to jedna od glavnih kvalifikacija koje mora da poseduje neki srpski fudbalski selektor. To je, međutim, ispričana priča.

Priča o dečaku rođenom u Zenici, koji je sanjao da u dresu Čelika zaigra za prvi tim u velikoj ligi, a zbog rata je morao da ga promeni već u mlađim kategorijama, priča je o skromnosti i poštenju. Ne možete živeti drugačije kada vam život odredi da u detinjstvu bežite od rata.

Od kada je prvi put obukao crno-beli dres Partizana, to je bila priča koja se lako povezuje sa golobradim mladićem koji beskompromisno ide u svaki duel i ponekad, možda i svesno, rizikuje glavu za grb koji brani.

Mršavom dugajliji kredibilitet je rastao kako mu se kosa skraćivala i to ga je odvelo u Nemačku – dobre igre, ne frizura.

Odlazak u Nemačku oduvek je san ljudi sa ovog podneblja, a jedina češća maštarija je ona o luksuznom povratku u domovinu i prikrivanju koliko je žrtvovanja potrebno za malo rasipanja pred komšijama. Sa Krstajićem je situacija bila potpuno suprotna.

Tokom devet godina duge karijere, stameni štoper, upravo je zbog svojih ljudskih kvaliteta i vrednog rada, bio priznat i cenjen u zemlji čelične discipline i u ligi veoma visokih fizičkih i taktičkih zahteva.

Dobro, nije Krstajić nikada bio pravi Švaba.Voleo je da zapeva, da organizuje roštilj ili obrne jagnje, da saigrače povede u gastarbajterske klubove na nastupe folk zvezda, a odabrani su bili u prilici da ga angažuju kao besplatnog vodiča po beogradskim splavovima.

Međutim, upravo u periodu kada je u dresovima Verdera i Šalkea bio nezamenljiv, Krstajić je za reprezentaciju igrao bez sujete, posvećeno i odgovorno.

Nije bilo potrebe da bude prvi u selu jer je već cenjen u gradu, a selo voli pa voli, njegovo je – i onaj kamen i potok i ljudi. Njegova je reprezentacija.

Bio je deo „fantastične četvorke” sa Vidićem, Gavrančićem i Dragutinovićem. Bio je tu i kada su se menjala imena države i kada su selektori prolazili kao na traci.

I onda kada su po novinama izlazile njegove slike iz ludih provoda, on je ćutao i igrao, trudeći se da bude neobično običan čovek koji samo radi svoj posao.

Narodski čovek jedva je dočekao kraj karijere da preuzme mali, lokalni klub, da počne da peče rakiju i uživa u „penzionerskom životu”. O tome koliko je dobar prijatelj i saigrač bio Mladen Krstajić govori i činjenica da je fudbaler Barselone i Hrvatske reprezentacije Ivan Rakitić kupio semafor Radniku iz Bijeljine, kada je Krstajić seo u predsedničku fotelju tog kluba.

Ni u prethodnoj, užarenoj fotelji direktora Partizana nije se pokazao loše i zaista izgleda kao da niz pohvala i dobrih osobina bivšeg selektora Srbije može beskonačno da se kalemi, ali jednom njegovom odlukom taj niz se prekida.

Mladen Krstajić je ostavio pred „Kućom fudbala” u Staroj Pazovi odeću, obuću i naramak onog poštenog momka, igrača i reprezentativca i ušao u selektorsko odelo neprepoznatljiv i za one koji ga dobro znaju.

Onaj beskompromisni borac pristao je na brojne kompromise.

Onaj koji nije eksperimentisao i filozofirao ni kada je gol branio od najboljih evropskih napadača, počeo je da koristi sopstvenu reprezentaciju kao eksperimentalni objekat.

Onaj koji nije govorio mnogo, ali je stajao iza svojih reči, prestao je da razgovara sa novinarima, a u svojim monolozima koristio je pogrešne reči i izraze – Hag ili recimo Ukrajina – na potpuno pogrešnim mestima.

Onaj koji je odigrao na stotine bundesligaških utakmica, naprasno je zaboravio neke od osnovnih postulata pa je u formaciji 3-5-2 igrao bez zadnjih veznih, pa je rizikovao, rizikovao i izgubio.

I sve to samo jer onaj pomenuti niz uspeha, onu postepeno građenu reputaciju nije pustio da nastavi svoj prirodni rast. Možda bi klupa repezentacije bila logična posledica teškog, kontinuiranog rada i protoka vremena. Ovako je na klupu seo kroz zadnji izlaz, kao alternativa svom reprezentativnom mentoru i to mu se osvetilo.

I osvetilo se slici o Mladenu Krstajiću koja je postojala kod prosečnog navijača.

Reprezentaciji Srbije je potreban restart. Kao i njenom dosadašnjem selektoru.

Ako u pokušaju da odmori mozak i dušu, Krstajić za kazanom, uz prepek, bude zapevao onu pesmu o „sokacima punim pesme i Bosni od meraka”, biće mu žao jer kada je „sporazumno otišao” niko nije želeo da zapeva „Stoj jarane” i niko nije pomišljao da ga zaustavi.

A moglo je bolje.

1 KOMENTAR

  1. Ajde pitajte Av koji ga je tu doveo,ti jarani drmaju drzavom a vi se femkate niste obavesteni,ccccccc

Comments are closed.