Talibani su, prema poslednjim izveštajima, na korak od preuzimanja kontrole nad celim Avganistanom, uključujući i glavni grad Kabul.
Prenosimo tekst iz Njujork tajmsa na srpskom, objavljen u maju, iz kog se vidi da je ovakav epilog bio gotovo neizbežan.
***
MAZAR-I-ŠARIF, Avganistan – Napad talibana na policijsku stanicu počeo je u sumrak. Muškarci su radio-vezom stupili u kontakt sa kapetanom Muhamedom Favadom Salehom, očajnički tražeći pomoć.
Kapetan je odgovorio da će im poslati još ljudstva, sa jednom kutijom metaka za automatsku pušku – oko dve stotine komada, što nije dovoljno ni za minut vatre.
„Jednu kutiju?“, začuo se užasnuti glas.
Nedostatak municije je samo jedno od ozbiljnih pitanja koja muče vojnike i policajce što će uskoro morati da brane Avganistan bez američkih vojnika iznad glave, bez američkih trupa na tlu.
„Ovo je kao pravi rat“, rekao je kapetan Saleh u januaru, kada je došlo do napada na stanicu. Ali jedna kutija municije bila je sve što je mogao da odvoji.
Odluka predsednika Džozefa Bajdena da se povuče iz Avganistana do 11. septembra, na dvadesetu godišnjicu terorističkih napada, usadila je veliki strah i neizvesnost da li avganistanske bezbednosne snage mogu da odbrane ono malo teritorije koja je i dalje pod vladinom kontrolom.
Napadi na snage kapetana Saleha daju uvid kako bi to moglo da izgleda.
Skoro dve decenije, Sjedinjene Države i NATO su obučavali i opremali avganistansku policiju, vojsku i vazduhoplovstvo, trošeći na desetine milijardi dolara na pokušaj da bezbednosne snage te zemlje postanu dovoljno snažne i dovoljno samostalne.
No razgovori sa vladinim zvaničnicima i vojnim i policijskim oficirima i komandirima otkrivaju mršave rezultate tog poduhvata: vladine snage su potpuno nespremne za suočavanje sa talibanima ili bilo kojom drugom pretnjom.
Neki američki i avganistanski zvaničnici tvrde da bi vojska mogla da savlada talibane u slučaju da ovi pokušaju otvorenu ofanzivu na neki veliki grad. Bajdenova administracija uverava sve da će avganistanska policija i vojska izdržati.
„Nastavićemo da podržavamo avganistanske bezbednosne snage“, rekao je u aprilu državni sekretar Entoni Blinken. „To je značajna sila.“
Talibani već kontrolišu ogromne delove zemlje, čak i ako je tu sada američka vojska. Avganistanske jedinice muku muče sa korupcijom, ne znaju gde su im oružje i municija koje su u velikim količinama obezbeđivali Amerikanci, a u mnogim predelima su na stalnom udaru. Neki vojnici godinama nisu otišli svojoj kući, jer su im sela zauzeli talibani.
Ne čini se da će se situacija poboljšati, posebno ako se uzmu u obzir slab odziv na regrutaciju, velike žrtve i talibanske snage koje su prevejane, vične borbi i dobro opremljene.
Oko 66.000 pripadnika avganistanskih trupa ubijeno je od 2001. Na to treba dodati još 3.500 iz koalicije koju predvodi SAD i mnogo veći broj civila. Višestruko više je povređenih.
Na papiru, avganistanske snage broje više od 300.000 ljudi, ali stvaran broj je verovatno znatno manji. Regrutacija ne postoji.
I moral je na najnižem nivou.
Potporučnik Kalil Ahmad Ataš, policijski komandir iz provincije Herat, bio je toliko ljutit zbog cele situacije da je prošlog meseca pokušao da dâ otkaz, pre nego što su ga ubedili da ipak ostane.
„Već osam godina sam na ovom zadatku; za sve to vreme samo smo jednom imali podršku iz vazduha“, kaže on. „Niko nam ne pomaže, naše snage su beznadežne i mnogi odustaju.“
Sjedinjene Države uložile su više od sedamdeset milijardi dolara na naoružavanje, opremanje i obuku avganistanskih snaga. Ali kada pogledate kako izgledaju te jedinice, morate da se zapitate kuda je novac otišao.
Komandanti ponekad moraju sami da kupuju snajpersko naoružanje na crnoj berzi. Džipova je mnogo manje nego što će obećano. Neke jedinice više nemaju municije. Jedna mala postaja blizu Kandahara poseduje borbena vozila iz sovjetske ere.
Profesionalni korpus oficira i rezervnih oficira skoro da ne postoji – između ostalog jer je plata loša, rizik veliki, a mnogi pretpostavljeni jednostavno nepošteni.
