Šta vas čeka u novom Nedeljniku: Srbija (ni)je Evropa, kako su Mrdićevi zakoni srušili šansu za Šengen i put od Otvorenog Balkana do „trojnog pakta“

Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas velika analiza pod nazivom „Srbija (ni)je Evropa“, koja donosi pregled najrelevantnijih domaćih i svetskih istraživanja o tome kako građani Srbije vide svet, Zapad, Istok i sopstvenu budućnost.

Analiza otkriva zašto je Srbija jedina hrišćanska zemlja u kojoj većina ima negativan stav prema papi, kako se promenio odnos prema Donaldu Trampu, zašto i dalje dominira poverenje u Vladimira Putina i Si Đinpinga, kao i ko oblikuje javno mnjenje i da li će u političkom i vrednosnom smislu u Srbiji prevagnuti Zapad ili Istok.

„Srbija (ni)je Evropa“

Javno mnjenje u Srbiji je izrazito izdvojeno u odnosu na evropske trendove. Građani imaju negativan stav prema Zapadu, nisko poverenje u EU i znatno veću sklonost ka Rusiji i Kini. Posebno su naglašeni paradoksi poput negativnog odnosa prema papi, slabljenja simpatija prema Donaldu Trampu, kao i činjenice da većina ispitanika veruje da će buduće svetske supersile biti upravo Moskva i Peking…

put od Otvorenog Balkana do „trojnog pakta“

Zoran Panović u analizi piše da je regionalna politika od ideje „Otvorenog Balkana“ stigla do novih bezbednosnih podela koje simbolizuje vojna saradnja Hrvatske, Albanije i Kosova, što vidi kao povratak logike devedesetih i dominacije ratnih narativa. Panović ocenjuje da su pokušaji regionalnog povezivanja propali zbog dubokih strukturalnih nacionalizama, paralelnih političkih realnosti i instrumentalizacije istorije u savremenim odnosima.

„Povodom vojnog saveza Hrvatske, Albanije i takozvanog Kosova, Vučić je izjavio da nas „neće iznenaditi kao 1995. godine“. Što bi značilo da je Slobodan Milošević valjda bio iznenađen. Iznenađen proporcionalno njegovom entuzijazmu da brani Republiku Srpsku Krajinu, kako mi je cinično rekao jedan od aktera tog vremena“, piše Zoran Panović.

kako su Mrdićevi zakoni srušili šansu Srbije da uđe u Šengen

Željko Pantelić u novom broju piše da je Srbija, posle potpisivanja spornih pravosudnih zakona i neispunjenog obećanja datog EU u Davosu, praktično izgubila kredibilitet i podršku u evropskim institucijama, čime je dodatno zatvoren njen put ka članstvu i čak potkopana inicijativa za ulazak u Šengen. Pantelić navodi i da u delu EU postoji sumnja da Beograd koristi političke okolnosti kako bi usporio evropski put Crne Gore, dok istovremeno računa na slabljenje same EU kao strategiju očuvanja vlasti.

„Spoljna politika Beograda toliko je kontradiktorna i samoponištavajuća da malo ko želi da se ozbiljno bavi Srbijom. Ne postoji ni ideja kako da se tretira Srbija u datim okolnostima. U najvažnijim institucijama EU raspravlja se o Ukrajini, Moldaviji, Crnoj Gori, Albaniji, a priča se ozbiljno i o Islandu. Srbiju niko ne pominje. Koliko je situacija tragična govori činjenica da je izuzetno naklonjeno kiparsko predsedništvo EU stavilo pitanje Srbije u stranu jer su svesni da ne mogu da ostvare nikakav rezultat“, piše Željko Pantelić.

„Top gan je mrtav“

Aleksandar Radić u vojnoj analizi piše da se vazdušni boj radikalno promenio i da klasične borbe „oči u oči“, kakve popularizuje „Top gan“, praktično odlaze u istoriju jer se savremeni lovci danas gađaju raketama sa udaljenosti većih od 100 kilometara. Radić objašnjava da je ključ savremene taktike princip „prvi vidi – prvi puca“, uz presudnu ulogu radara, raketa velikog dometa i mrežnog povezivanja aviona, zbog čega države vode intenzivnu trku u razvoju takvog naoružanja.

„Trka u naoružanju sada se žestoko vodi i svi žele rakete što većeg dometa koje su primenjive sa svih savremenih aviona. Zato Indija, iako je prošle godine ponižena gubitkom prestižnog „rafala“, nije odustala od tog aviona. Pokrenuli su pregovore o tome da nabave 114 komada za avijaciju i pride 26 palubnih lovaca „rafal M“. Odranije potpisali su narudžbine za 126 „rafala“ i 26 „rafala M“. Avioni su jedan deo teme, ali Indija insistira na novim količinama raketa „meteor“ jer žele da nadmaše Pakistan i kvalitativno i kvantitativno, birokratski rečeno“, piše Aleksandar Radić.

„Šta je (u Srbiji) rutinska operacija“?

Ana Mitić piše da su dve smrti posle operacije krajnika u Opštoj bolnici u Čačku, među njima i četvorogodišnje devojčice, otvorile pitanje odgovornosti, poverenja u zdravstveni sistem i same upotrebe izraza „rutinska operacija“. Sagovornici Nedeljnika upozoravaju da nijedna operacija nije bez rizika, da se komplikacije često potcenjuju, a da su veliki problemi loša dokumentacija, nadzor pacijenata i nejasni mehanizmi utvrđivanja odgovornosti.

„Ne postoji „rutinska“ operacija i svaka operacija je ozbiljna, reći će lekari. I ako uhvatite sebe da nekada pitate „koliko je to ozbiljna operacija?“, odgovor je isti – svaka operacija je ozbiljna. Baš zato iznenadni smrtni slučajevi poput ovih narušavaju poverenje u zdravstveni sistem i izazivaju strah kod ljudi i od „najmanje“ intervencije kao što je vađenje zuba – a prisetimo se da su krajem prošle godine mediji preneli da je devojka sa Zlatibora preminula mesec dana nakon vađenja umnjaka“, piše Ana Mitić.

„Crvena zastavica za plačljivog olimpijca“

Zorica Marković piše o norveškom biatloncu Sturli Holmu Legrejdu, koji je nakon osvajanja olimpijske medalje izazvao pažnju javnosti emotivnim priznanjem da mu uspeh ništa ne znači jer je prevario devojku koju smatra „ljubavlju svog života“. Marković analizira kako je taj javni gest, umesto romantičnog čina, na internetu uglavnom protumačen kao manipulativan performans koji je bivšu partnerku doveo u nefer i ponižavajuću poziciju.

„Optužiti ga za patetiku je jedno, jer je to pitanje stila, ali pričati o tome da li ima pravo ponovo uvlačiti nekoga u isti bol druga je kategorija. Kako znati da li će neko zaista ostati dosledan obećanju „neću više nikad“ ako je prošlo samo „najgorih nedelju dana njegovog života“. Ovakav njegov nastup stvorio je pritisak da ona uzvrati. Pritisak koji je on nosio bio je pretežak, i pitanje je da li je sebično ako je sada ovako tražio da se ona izjasni“, piše Zorica Marković.

„Konoba kod Ante i Draže“

Dragoljub Draža Petrović ove nedelje piše Ante Tomiću, kome se obraća kao „šefu kujne“, predlažući da zajedno otvore satirični restoran „Konoba kod Ante i Draže“. U pismu mu iznosi ideju o meniju punom ironičnih jela koja parodiraju srpsko-hrvatske nacionalne podele, ratne apsurde i gastronomske trendove, uz digresije o profesijama, kuvarima i društvenim budalaštinama.

„Hrvatski gurmani su proterivali sumnjive kuvare koji su im mirisali na Srbe, dok su srpske kafedžije početkom rata proterivale jela koja su im mirisala na Hrvate. Tako je u Novom Sadu devedesetih neki kafedžija shvatio da u meniju ima jednu poslasticu sumnjivog imena. Kako drugačije objasniti reakciju tog tipa koji je sa svog menija uklonio ’banana split’, a u meniju se već sutradan pojavila ’banana Novi Sad’“, piše Dragoljub Draža Petrović.

„Šta je Koča (stvarno) mislio o Titu“?

Boris Rašeta piše o složenom i protivrečnom odnosu Koče Popovića prema Josipu Brozu Titu. Javno ga je veličao i predstavljao kao nezamenljivog vođu, dok je u privatnim dnevnicima o njemu pisao izrazito kritički, nazivajući ga vremenom nemoćnim autokratom opsednutim vlašću. Rašeta pokazuje kako je Popović bio svestan da i sam učestvuje u održavanju Titovog kulta ličnosti, delom zbog političke lojalnosti, delom zbog potrebe da zaštiti sopstvenu istorijsku ulogu.

„Koča je Titu javno govorio „vi“ a privatno „ti“. Veličao je Tita znajući da bi javna nezahvalnost (a zahvalnost je, kako je primijetio veliki psiholog Staljin, „bolest pasa“) rušila i njegov spomenik. Bio je i tašt. Jer, kako kaže Solomun, „sve je taština, taština nad taštinama“. No, između dvojice ljudi krije se cijeli niz tajni“, piše Boris Rašeta.

„Ma šta će nam crtani u 7 i 15“?

Pavle Zlatić piše da je u senci kadrovskih promena i političkih tema oko RTS-a gotovo neprimećeno prošla vest o smrti dugogodišnje urednice dečjeg programa Jesenke Bajić, što vidi kao simbol šireg potiskivanja tog segmenta javnog servisa. Zlatić podseća da istraživanja pokazuju da kvalitetan, edukativni dečji sadržaj ima merljiv pozitivan uticaj na kognitivni i socijalni razvoj, dok algoritamski „screen time“ i fragmentisana pažnja doprinose problemima savremenih generacija.

„Znamo da danas uglavnom sve uređuju algoritmi, pa je lako upasti u „reformsku“ zamku i konstatovati da se „svet promenio“ i da su prosto navike drugačije. Jeste nezamislivo da bilo ko, ne samo najmlađe generacije, upravlja svojim vremenom prema terminima emitovanja televizijskih emisija (sport se ne računa). Niko ne mora da dođe kući da tačno u devet odgleda seriju, ni vesti ne moraju da se jure, jer ako te već nisu našle, sve može da se premota“, piše Pavle Zlatić.

Odlazak Roberta Duvala, simbola transformacije Holivuda

Aleksandar S. Janković piše da je Robert Duval bio „glumac iz drugog plana“ koji je decenijama predstavljao pouzdano vezivno tkivo Holivuda, simbol njegove transformacije od makartističke ere do savremenog, žanrovski raslojenog filma. Tekst ističe njegove ključne sporedne, ali kultne uloge poput Toma Hejgena u „Kumu“ i pukovnika Kilgora u „Apokalipsi danas“, kao i činjenicu da je karijeru gradio kao karakterističan, prepoznatljiv tip snažnog, autoritativnog lika.

„Umro je na Sretenje, u 95. godini, i bio je simbol (iz drugog plana) transformacije Holivuda iz konzervativnog makartizma preko liberalizma i raskoši „Novog Holivuda“ do versatilnog, zbunjenog filmskog diskursa XXI veka velikih kulturoloških, socijalnih, rasnih, seksualnih promena“, piše Aleksandar S. Janković.

„Šta će Sveti Đorđe na NBA All-Staru“?

Ivan Radojčić piše o viralnom trenutku sa NBA All-Star vikenda, kada je Nikola Jokić primetio da Karl-Anthony Towns nosi luksuznu jaknu sa motivom Svetog Georgija, ne znajući šta simbol predstavlja. Autor objašnjava da je reč o izuzetno retkom komadu iz saradnje brenda Aimé Leon Dore i legendarnog dizajnera Jeffa Hamiltona, čije jakne imaju status kulturnih artefakata u svetu košarke i pop-kulture.

„Jokić, sa svom suptilnošću teče na slavi, zagleda živopisnu koledžicu na KAT-u, da bi se instantno ozario što je na leđima ugledao motiv Svetog Georgija koji ubija aždaju. Dodajte reakciju Townsa, blaženo nesvesnog da nosi ikonu Đurđevdana na sebi, i jasno je zašto imamo viral“, piše Ivan Radojčić.

„Autocenzura kao uslov bezbednosti“

Milan Damjanac piše da su društvene mreže pretvorile javni govor u tržište pažnje, gde se stavovi ne biraju po važnosti nego po tome koliko donose lajkova i publike. Kao primer navodi reakcije na dva kineska zakona – prvi, koji ograničava influensere, masovno je slavljen jer kažnjava „druge”, dok je drugi, koji pogađa prava žena, ignorisan jer nosi reputacioni rizik.

„Pravi influenser nije samo onaj koji nešto prodaje. Pravi influenser je konformista. On ne samo da prodaje proizvode, već prodaje saglasnost sa većinskim mišljenjem. Piše ono što drugi žele da čuju, ne zato što u to veruje, već zato što zna da će to biti nagrađeno. Lajkovi postaju valuta, a neslaganje preveliki rizik. Govoriti ono što je teško, neprijatno ili protivrečno znači izgubiti deo publike, ali i deo iluzije sopstvene prihvaćenosti. A to je cena koju većina nije spremna da plati“, piše Milan Damjanac.

„Zašto se sramim zbog Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića“?

Miljenko Jergović ove nedelje piše Svetislavu Basari da u njemu vest o izbacivanju Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića iz Srpske pravoslavne crkve izaziva nelagodu i sram, iako toj zajednici ne pripada, jer oseća neku vrstu moralne suodgovornosti za način na koji se zajednice obračunavaju s neistomišljenicima. On to poredi sa istorijskim primerima – od izbacivanja iz komunističke partije do sudbine pisca Andreja Platonova – tvrdeći da sistemi koji polažu pravo na „istinu“ često kažnjavaju upravo najdarovitije i najvernije svojim idealima.

„Moj strah je, naravno, u bliskoj vezi s mojim neznanjem, kao i s pomanjkanjem dara da povjerujem u nešto što ne razumijem. Ali nelagoda koju osjećam tiče se, recimo, i toga da u Pravoslavnim kao i u Katoličkoj crkvi postoji nešto što bih se usudio nazvati svetost po položaju“, piše Miljenko Jergović.

U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju  redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.

NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS