U početku beše islam, jedini resurs, simbolični i praktični, za ujedinjenje nomadskih plemena koja su kružila Arabijskim poluostrvom i kasnije za rađanje kraljevine u obliku vahabizma. Onda je stigla nafta zahvaljujući kojoj je Saudijska Arabija počela da širi svoju verziju islama po celom svetu, istovremeno udesetostručivši broj stanovnika. Na kraju je došao Muhamed ibn Salman sa idejom da reformiše islamsku državu u nacionalnu, da naftu iskoristi za prelaz na zelene ili obnovljive izvore energije i lansiranje visokih tehnologija a da saudijsku mladost (više od 60 odsto Saudijaca ima manje od 30 godina) stavi pred izbor: zabava za odricanje od političkih prava i odanost kralju.
Ibn Salman nije ni prvi ni poslednji vladar na planeti koji misli da koristeći sredstva i dostignuća 21. veka može da vlada zemljom sa srednjovekovnim nivoom prava i sloboda. Ima ih sve više.
Ironija sudbine je da je Abdulaziz ibn Saud, prvi kralj Saudijske Arabije, bio otvorenijih vidika, manje rigidan i više tolerantan od svih svojih sinova koji su se u prethodnih sedamdeset godina menjali na prestolu, uključujući i zadnjeg Salmana, čiji će sin Muhamed biti prvi predstavnik treće generacije Sauda na prestolu. Kao da su želeli da potvrde njegovu rečenicu na samrtnoj postelji: „Moji sinovi i imetak su moji najveći neprijatelji.“
CEO TEKST ČITAJTE U VELIKOM LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD 27. JULA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
NAPOMENA: NAREDNI BROJ NEDELJNIKA IZLAZI 10. AVGUSTA
