Šta su poneli sa sobom: “Turban da štiti identitet i ključ od rodne kuće”

0
Fotografije: Igor Pavićević

Šta biste poneli sa sobom da se danas dogodi nešto što bi vas nateralo da napustite svoj dom? Ratovi, ekonomske migracije, čak i strašne vremenske nepogode navikle su ljude koji žive u ovom delu Evrope na to da će se dogoditi makar jedan trenutak u životu u kom će se zapitati – da li ću se ikada vratiti?

U nekim drugim delovima sveta danas, to nije pitanje trenutka jer ne može u trenutak da stane čitav život, a odgovor na potencijalni povratak zamagljen je ratovima i političkim krizama u nepoznanici budućnosti.

Poema pesnikinje Jenifer Toksvik – kako to poezija obično čini sa neizrecivim – secirala je stihovima upravo taj trenutak i stanje svesti ljudi koji se pribojavaju da se nikada više neće vratiti. Tom je poemom ispisala strah koji ljudima u džepove stavlja sitnice pomoću kojih će se sećati. Svog doma, svoje države i svoje sreće koju je neko nepravedno prekinuo.

Tu su poemu do sada snimili u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Poljskoj, a na inicijativu glumice Branke Katić, UNHCR-ove istaknute zastupnice prava izbeglica u Srbiji, i u saradnji sa njenim kolegama glumcima i glumicama, i piscem Vladimirom Tabaševićem, taj recital je snimljen i u Srbiji. Premijerno je prikazan u Kinoteci, a razgovor koji je usledio, u sali dopola ispunjenoj izbeglicama, dopola zainteresovanim građanima, pružio je širi kontekst čitavom recitalu.

Već kada glumci prvi put izgovore “novčić” ili “selotejp”, svakom ko reči poeme – reči nečijeg straha i života – čuje, sve se lične, životne sitnice poređaju pred očima.

“Pištaljka”, “izbeglička legitimacija”, “elektronska diploma”, “fleš memorija”, “rezervna sim kartica”, “štap za hodanje”, “analgetici”…

Među svim tim predmetima, nema onoga što bi ljudima koji nisu bili prinuđeni da izbegnu prvo palo na pamet. Jer je među ovim predmetima sve ono od čega direktno zavisi život. A to osećanje životne ugroženosti jedinstveno je i ne može se prepričati.

Tokom panela koji je usledio nakon projekcije kratkog filma, reč su uzeli i ljudi koji su to zaista proživeli.

Pokazati solidarnost. To je naša najvažnija dužnost i prvi korak u svemu što UNHCR radi. Potrebno je da se ti ljudi osete dobrodošlim, kao deo društva, ne veštački, već organski deo jednog društva. Imate sve, porodicu, srećan život i onda sve izgubite u nekoliko dana, ili čak nekoliko trenutaka

Frančeska Boneli, šefica Predstavništva UNHCR-a u Srbiji

Sami Rasuli ima 20 godina, kažu za njega da je “Avganistanac koji je rođen u Iranu”, u Srbiji od 2016. godine, gde studira i sanja da će postati dizajner. Govori persijski i engleski, ali se obratio na srpskom.

“Ja sam poneo neke fotografije. Svoju i fotografiju svoje porodice. Gledam ih svaki dan. Sedam godina ih nisam video uživo. Nedostaje mi moj brat, dečak koji je bio moj najbolji prijatelj. Često im gledam lica… To može da razume samo neko ko je u životu bio izbeglica. Neko ko je morao ’samo’ da ode. I da počne život iz početka.”

Savršeno bi ga, čak i da je pričao na persijskom, razumela Vesna Damjanić, novinarka koja je u Srbiju izbegla tokom operacije “Oluja”.

“Kada je počela ’Oluja’, moja majka je znala da je meni dnevnik najvažniji i ponela je samo moje dnevnike i đačke knjižice iz Kistanje. Jer kada smo u to mesto došli, u prvoj etapi našeg izbeglištva, nismo poneli ništa. Mislili smo da ćemo se vratiti za koji dan i nismo poneli uspomene. To su stvari koje su čoveku najvažnije. Život se nastavlja. Mi smo kuću obnovili, roditelji nam žive tamo i samo su tragovi ostali. Jedna od najgorih stvari koje izbeglištvo donese jeste razdvojenost. Moja porodica se nikada nije sastavila od 1997. godine”, objasnila je Vesna Damjanić.

Tako su se na istom mestu našle dve osobe posve različitih životnih priča, uz jednu zajedničku crticu iz života – duboku patnju, svako na svoj način.

Ove godine se obeležava 70 godina otkako je doneta Konvencija o statusu izbeglica, a UNHCR obeležava i svoj jubilej – 45 godina rada u Srbiji. Rada na svim tim različitim životnim pričama sa istim ishodištem.

Frančeska Boneli, šefica Predstavništva UNHCR-a u Srbiji, smatra da iako se izbeglički kontekst menja, uvek je isti prioritet onih koji žele da pomognu unesrećenim ljudima.

Svaki susret sa onim što naoko deluje različito, čini nas boljim. Ako naučimo sebe da delujemo bez straha i bez nepoverenja, lakše ćemo onda spoznati i ko smo

Branka Katić, glumica

“Pokazati solidarnost. To je naša najvažnija dužnost i prvi korak u svemu što UNHCR radi. Potrebno je da se ti ljudi osete dobrodošlim, kao deo društva, ne veštački, već organski deo jednog društva. Imate sve, porodicu, srećan život i onda sve izgubite u nekoliko dana, ili čak nekoliko trenutaka. Svi bi trebalo da pogledaju ovaj film. I mladi i stari, i informisani i neinformisani, i oni koji imaju neko predubeđenje i oni koji ga nemaju. Snaga solidarnosti i sva energija koju ljudi ulažu kako bi bolje razumeli, a onda i pomogli izbeglicama, najbolje se prikazuje kroz umetnost”, objasnila je ona.

Branka Katić i Vesna Damjanić

U tom je smislu najvažniju ulogu imala Branka Katić koja je rekla da je privilegovana što nije u životu ispisala nijednu crticu svog dnevnika o tome da se nikada neće vratiti. Mada je priznala da je tokom tri meseca provedena u Londonu i sama osetila da bi možda moglo da se dogodi da svoj stari život više ne zatekne u “jednom komadu”.

“Gledala sam te već snimljene verzije ove poeme i pomislila sam da možemo da napravimo jednako moćnu verziju. Dirljivo je. Sve što su poneli može da se sačuva ili da se izgubi ili potroši, ali ostaje hrabro srce i vera u čovečanstvo koju su ti ljudi sa sobom poneli. Verujem, iskreno, da je drugi čovek sa kojim se susrećemo već deo nas. Svaki susret sa onim što naoko deluje različito, čini nas boljim. Ako naučimo sebe da delujemo bez straha i bez nepoverenja, lakše ćemo onda spoznati i ko smo. Državne granice koje postoje treniraju nas da uvek razmišljamo u okvirima. Potrebno je da ih se oslobodimo”, poručila je Branka Katić.

Granice ne postoje u umetnosti i u ljudskosti, ali malo je onih koji dokazuju da one ne postoje i u pravu. Ovogodišnji dobitnik UNHCR-ove Nansen nagrade za Evropu pravnik Nikola Kovačević istakao je, ganut recitalom koji je prikazan, da bi pravnici o ovoj temi trebalo da govore i na “nepravnički način”.

“Za početak, pravno gledano, ti si Branka za ta tri meseca bila izbeglica”, rekao je Kovačević u šali, pa objasnio i zbog čega su u stvarnoj borbi na terenu, u svakom danu onih koji žele da pomognu izbeglicama, ovakvi kratki filmovi značajni.

“Ovakvi kratki filmovi su najbolji odgovor za svakoga, ko god pita – ko su ovi ljudi i šta rade ovde. U ovom trenutku postoji antiizbeglički narativ, protiv ljudi koji dolaze, kao i sve izbeglice, zbog toga što su doživeli nepravdu. Često se ljudi pitaju kako da im mi pomognemo kada im tu nepravdu mi nismo naneli. To je populistički argument. Moralno, kada neko doživi nepravdu, potrebno je da mu pomognemo. Pravno gledano, svet se konvencijom već dogovorio da će pomagati ljudima koji tu nepravdu dožive. Evropa nije dovoljno radila na tome da očuva uspomenu na taj period kada je Konvencija doneta i sada imamo situaciju u kojoj je pominjanje i bavljenje temom izbeglica danas osetljivo, zbog sve te drame koja se pojavila u javnom prostoru. Upravo zato su umetnici i akteri ovog društva dužni da formiraju zajednički, multidisciplinarni front koji će ponavljati poruke ljudima. Ljudi ovde ne mrze izbeglice. Samo o njima ne znaju ništa”, zaključio je Kovačević.

Reči poeme Jenifer Toksvik svakako predstavljaju putokaz ka tome da ljude o kojima ne znamo ništa bolje upoznamo. Kratki film Branke Katić i njenih kolega pomaže da bolje upoznamo sebe.

I dok jedan od ljudi prinuđenih da izbegnu izgovara da će poneti “turban” jer je bez njega ranjiv i jer turban štiti njegov identitet i veru”, potrebno je da još jednom razmislimo šta bismo poneli samo kada bismo jednom pomislili da se nikada nećemo vratiti.

“Jednu košulju, jednu izgubljenu sandalu i ključ od rodne kuće.”