Kada potrošači u Srbiji danas kupuju osnovne namirnice, suočavaju se sa činjenicom da, uprkos usporavanju inflacije, troškovi hrane i dalje rastu.
Razlika između makroekonomskih pokazatelja i mikroekonomije novčanika nije plod mašte, već posledica dubokih strukturnih poremećaja koji su pogodili srpsku ekonomiju u poslednje tri godine, koje je konsultantska kuća Lidington Research analizirala u studiji „Uticaji globalnih faktora na skok cena hrane u Srbiji 2022–2025“.
Autorski tim razbija mit o jedinstvenom krivcu. Nije reč samo o „uvezenoj inflaciji“ ili „neumoljivoj suši“, već o složenom mehanizmu u kojem Srbija, kao mala i otvorena ekonomija, plaća visoku cenu energetske zavisnosti i tehnološke zastarelosti.
Dizel kao „tihi ubica“ pristupačne hrane
Prvi i najjači udar na cene hrane dolazi, paradoksalno, ne sa njiva, već sa benzinskih pumpi. U zemlji gde se na dizel oslanja više od 80 odsto poljoprivredne mehanizacije, prosečne starosti oko 30 godina, svako pomeranje cene goriva izaziva značajne poremećaje. U jesen 2025. godine litar dizela u Srbiji koštao je oko 195 dinara, što je za gotovo 60 odsto više od svetskog proseka. Srpski seljak, dakle, gorivo plaća skuplje nego njegov kolega u Francuskoj ili Španiji, iako raspolaže znatno manjim prihodima i nižom produktivnošću.
„Rast cene goriva nakon 2022. godine pokazao je u kojoj meri je domaća poljoprivreda u Srbiji zavisna od energenata i koliko su cene hrane osetljive na promene u energetskom sektoru“, navodi se u studiji. Od oranja i setve do žetve, transporta i prerade, svaka faza proizvodnje hrane zavisi od goriva, te njegovo poskupljenje automatski povećava ukupne troškove proizvodnje.
Pri tome, preko 90 odsto prehrambene robe prevozi se drumskim putem, odnosno kamionima koji troše taj isti, skupi dizel. Kada se tome doda da su troškovi specijalizovanog transporta, poput hladnjača, za 40 do 50 odsto viši od standardnog prevoza, postaje jasno zašto cena jogurta ili svežeg mesa u maloprodaji mora da raste, čak i kada cena sirovine miruje.
Slučaj NIS: Cena energetske nesigurnosti
Poseban segment studije tiče se položaja Naftne industrije Srbije (NIS). Rat u Ukrajini, a potom sankcije EU i zabrana uvoza ruske nafte preko Jadranskog naftovoda (JANAF), primorali su NIS da se preorijentiše na druge, skuplje izvore, poput nafte iz Iraka ili drugih zemalja.
U ekspertskom intervjuu za potrebe studije, profesor Predrag Bjelić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu ukazuje da su sankcije uvedene NIS-u i energetska kriza koja je započela 2022. godine direktno uticale na rast troškova i cena u domaćoj poljoprivredi, pre svega kroz poskupljenje goriva, logistike i proizvodnih inputa.
Upozorava i na dugoročne posledice ovakvog stanja. „Nova energetska situacija u Srbiji i Evropi dugoročno će umanjiti konkurentnost srpske poljoprivrede i dodatno otežati njen izvoz na tržište Evropske unije“, zaključuje Bjelić.
Na isti problem, ali iz ugla šire evropske slike i tržišta gasa, u studiji ukazuje i dr Milan Igrutinović iz Instituta za evropske studije. „Novi paket gasnih sankcija EU prema Rusiji ne bi trebalo da pogodi promet trećih zemalja i Srbija bi trebalo da može da uvozi gas relativno neometano, kao i do sada“, objašnjava Igrutinović.
Ipak, on upozorava na indirektne efekte: „Ukupan kompleks izmenjene bezbednosne ‘krvne slike’ Evrope se kod nas prenosi kroz inflaciju i kroz novonastalu situaciju sa energentima, i to je, rekao bih, najveći izazov.“
Skriveni trošak đubriva
Dok su cene goriva bile vidljive na svakoj pumpi, drugi ključni faktor bio je manje primetan široj javnosti. Reč je o mineralnim đubrivima. Studija Lidington Researcha podseća da su cene đubriva, usko vezane za cenu prirodnog gasa, eksplodirale tokom 2022. godine. Srbija, koja je tada uvozila oko 70 odsto svojih potreba za đubrivom, i to mahom iz Rusije i Belorusije, našla se u makazama sankcija i logističkih problema.
Kada je cena uree skočila sa 400 na preko 800 evra po toni, srpski poljoprivrednici su reagovali štednjom. Smanjena upotreba đubriva nije se osetila odmah, ali je značila manje prinose u narednim sezonama. Manja ponuda, uz istu tražnju, neminovno vodi ka višim cenama. Deo rasta cena hrane u 2024. i 2025. godini zapravo je, kako se ističe u studiji, „odloženi eho“ odluka donetih 2022. godine.
Klimatski rulet
Ako su energenti i đubrivo na neki način „tradicionalni“ rizici, klimatske promene su ono sa čime srpska poljoprivreda tek uči kako da se izbori, a leto 2025. godine poslužilo je kao studija slučaja. Kombinacija kasnih prolećnih mrazeva i ekstremnih letnjih suša desetkovala je rod voća i povrća. Rezultat? U avgustu 2025. godine, dok je opšta inflacija mirovala, cene voća su zabeležile rast do 30 odsto.
Profesorka Ana Vuković Vimić sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, u ekspertskom razgovoru za studiju, upozorava da klimatske promene, nažalost, više nisu samo pitanje proizvodnje, već i pitanje krajnjih cena hrane. „Kada dođe do poremećaja u lancima snabdevanja zbog suša, poplava ili smanjenih prinosa, to se brzo preliva i na maloprodajne cene“, ističe profesorka Vuković Vimić.
„Upravo zato je stabilnost proizvodnje i postojanje sistema podrške proizvođačima od ključnog značaja i za potrošače, jer obezbeđuje predvidljivost tržišta i smanjuje rizik od naglih skokova cena osnovnih prehrambenih proizvoda“, ističe profesorka Vuković Vimić.
Iluzija rasta standarda
Jedan od najvažnijih i socijalno najosetljivijih zaključaka studije Lidington Research-a tiče se odnosa plata i cena. Iako zvanična statistika beleži nominalni rast zarada, realna kupovna moć građana, posebno kada je reč o hrani, opada. Profesor Goran Radosavljević sa fakulteta FEFA, u svom intervjuu precizno dijagnostikuje ovaj problem.
„Većina stanovništva u Srbiji živi ispod prosečne zarade, a i sama prosečna zarada je relativno niska“, kaže profesor Radosavljević. „Najveći deo prihoda građani troše na energente, hranu i stanovanje, što u njihovim budžetima čini više od 60% udela. Upravo su te kategorije proizvoda i usluga u prethodnom periodu najviše poskupele.“
Drugim rečima, kako objašnjava, cene su prestigle zarade. „Dohodak nominalno raste, ali realni standard opada. Najveći teret inflacije tako snose upravo oni sa nižim primanjima, jer najveći deo svojih prihoda troše na osnovne potrebe, a ne na luksuzne proizvode“, ukazuje Radosavljević.
Kašnjenje monetarne politike
Studija se osvrće i na ulogu države, odnosno monetarne i fiskalne politike. Dok su centralne banke u regionu (poput Mađarske, Češke i Poljske) još 2021. godine krenule sa zatezanjem kamatnih stopa kako bi predupredile inflaciju, Narodna banka Srbije je kasnila, što je omogućilo da se inflacija dublje ukoreni.
Istraživač saradnik Instituta društvenih nauka Vasko Kelić u studiji pravi paralelu sa Evropom. „Ono što podaci jasno pokazuju jeste da je do obuzdavanja rasta cena hrane došlo značajno ranije u Evropi nego što je to slučaj sa Srbijom“, navodi Kelić.
On precizira gde je nastao problem: „Narodna banka Srbije (NBS) sa sličnim merama krenula je u aprilu iste godine, kada je već bilo dopušteno da rast cena hrane dosegne nivo od visokih 16 posto. Kasno reagovanje NBS… dovelo je do toga da se inflacija u Srbiji u dovoljnoj meri ’zavrti’ i posle postane veći izazov za spuštanje u granice cilja“, rekao je Kelić.
Ne treba zaboraviti ni na fiskalnu politiku „helikopterskog novca“. Neselektivno deljenje pomoći građanima podsticalo je i tražnju u trenutku kada je ponuda bila ograničena, što je dodatno poguralo cene naviše.
Šta nas čeka?
Kada je reč o administrativnim merama, poput akcije „Bolja cena“ ili ograničavanja marži, studija zaključuje da su one imale ograničen domet. Iako su donele kratkoročno olakšanje za najugroženije, one nisu rešile uzroke problema. Marže trgovaca jesu bile legitimna tema u javnosti, ali studija pokazuje da one čine manji deo finalne cene u poređenju sa troškovima proizvodnje, energenata i transporta.
Zaključak studije „Uticaji globalnih faktora na skok cena hrane u Srbiji 2022–2025.“ nije optimističan, ali je realan. Era jeftine hrane je, po svemu sudeći, završena. U takvim okolnostima, oslanjanje na sreću i „gledanje u nebo“ više nije opcija. Bez ozbiljnih investicija u navodnjavanje, modernizaciju mehanizacije koja neće zavisiti isključivo od skupog dizela, i bez jasne energetske strategije koja će zaštititi domaću proizvodnju od globalnih šokova, cene hrane u Srbiji nastaviće da rastu.
Tagovi
