Šta se krije iza naših strahova. I kako da ih pobedimo

0
Profimedia

Veoma je teško razumeti nečiji strah. Možda ga je još teže umiriti

Zaista se nekada „smešnih stvari bojimo“. Ali šta su to „smešne“ stvari, jer verovatno su smešne samo onima koji se ne plaše? Ksenija Perišić, psihoterapeut, pisala je da neke njene kolege veruju da živimo u doba anksioznosti i panike, ali i da se niko „ne plaši bez razloga“. Da li je hrabrost uvek nasuprot strahu ili je baš ona tesno povezana sa strahom? U velikom razgovoru za Nedeljnik naša sagovornica otkriva neke od tajni strahova. Ona, međutim, dodaje da je važno reći i da postoji nešto što je dato, odnosno neki urođeni temperament koji čini da su neke osobe podložnije ovim problemima. „Tako od rođenja možete primetiti da su neke bebe opreznije ili više reaguju na nepoznata lica, glasne zvukove, itd.“

Da li je strah jedna od onih „emocija“ koje stoje iza mnogih naših odluka

Naravno, s obzirom na to da je strah jedna od primarnih emocija, on stoji iza mnogih naših odluka i životnih izbora. Ali to ne mora nužno da bude loše – strah i služi da nas informiše, ako se npr. plašimo da uđemo u neki poslovni poduhvat o kome ne znamo dovoljno – strah podseća da treba da se pripremimo, prikupimo više informacija i slično. Problem je kada je strah neadekvatan, preteran i koči nas. Posebno u oblasti ljubavi ili rada, gde možemo da stagniramo upravo zbog preteranog straha. Izbegavajuća ponašanja koja prate intenzivan strah su problem kada nam ograničavaju život po cenu sigurnosti.

Da li je baš neophodno suočiti se sa svakim strahom

Ništa se ne mora samo po sebi, ali stvar je u tome što osobe sa fobijama obično spontano koriste izbegavanje kao mehanizam odbrane. Nezgodno je što se to izbegavanje nekada generalizuje i zna da se proširi i na druge oblasti života.

Ljudi uglavnom biraju da se ne suočavaju sa strahovima, ne samo kada nije neophodno, nego i kada je potrebno, pa tako ponekad npr. dovedu i posao u krizu zato što se, recimo, plaše da lete avionom. Tako da to jeste strategija kojoj spontano pribegavamo. To može da prođe kada je u pitanju neki izolovani strah koji nas zaista ne dotiče. Jedan od problema jeste što fobija može da krije strah od nekog drugog iskustva, pa je zato dobro da se istraži. Isto tako, treba da zabrine kada strah čini da naša iskustva budu ograničena, da smo stalno u zoni komfora i da se zbog toga ne razvijamo. I ono što je možda najvažnije – samo izbegavanje čini da se strah pojačava. Kao što kaže citat „govori iako ti glas drhti“ – cilj nije da ne osećamo strah, nego da nešto kažemo i uradimo uprkos njemu, da nas ne zaustavi.

Neophodno jeste da uvažimo šta nam govori taj strah – da procenimo da li je realan ili nerealan. Ako je realan, da se povučemo ili bolje obezbedimo, a ako je nerealan, da tražimo načine kako da idemo dalje uprkos strahu. Jedan deo straha i anksioznosti su neizbežni, više su znak uzbuđenja pri susretu sa novom situacijom nego nekog ozbiljnog problema, i moramo da naučimo da ih tolerišemo.

Prevazilaženje strahova, fobija, anksioznosti, paničnih napada (što su sve problemi u vezi sa strahom povodom kojih se ljudi često odlučuju za psihoterapiju), zahteva suočavanje i izlaganje, ali vrlo postepeno, uz pravljenje plana i paralelnu izgradnju potrebne podrške.

Mora li uvek da nešto stoji iza naših strahova

Ne mora uvek, nekada je sve vrlo očigledno. Ali nekada kada ljudi dolaze na psihoterapiju oni često dolaze zbog strahova koji im nisu jasni ili i njima samima deluju iracionalno. Posebno u fobijama dolazi do toga da se neki nesvesni sadržaj, neka neprijatna emocija ili iskustvo, maskiraju u objekat fobije i onda se kroz terapiju to značenje dešifruje.

Fobije mogu biti strah od određenih objekata (npr. krvi, insekata, visine, pasa) ili situacija (letenja, javnog izlaganja, skučenih prostora…). Mnoge terapije se trenutno ne bave uzrocima, već samo načinima prevazilaženja. Ipak, neka vrsta razumevanja nastanka simptoma može da pomogne i njihovom razrešavanju. Psihoanaliza se bavila ovim pitanjima od samog nastanka, smatrajući da se kroz fobiju ispoljava simptom nekih konflikata koji su potisnuti, a koji su zatim premešteni na objekat fobije. Upravo to i jeste glavna „dobit“ od fobije – osoba nesvesno bira da se bavi fobijom jer joj je lakše nego da se suoči sa nesvesnim konfliktom koji je muči.

Neki autori smatraju da fobije predstavljaju izraz strahova koji potiču od loših internalizovanih objekata, drugi da je ispod konflikt u vezi sa zavisnošću ili separacijom, a treći da imaju veze sa unutrašnjim konfliktima u vezi sa agresijom. Tako se nekad pretpostavljalo da strah od letenja avionom nekada ima veze sa strahom od prepuštanja kontrole, strah od visine sa ambivalencijom u vezi sa svojim ambicijama… Psihoanalitičari su nekada smatrali, što nam danas može zvučati šašavo, da strah od velikih životinja ima veze sa konfliktom sa roditeljima, a da je strah od sitnih povezan sa konfliktom sa braćom i sestrama… Ipak sva ova tumačenja nisu jednoznačna, već vrlo individualna, odnosno šta će za nekog da znači dati simbol zavisi od njegovog ili njenog ličnog iskustva, prošlosti i jako se razlikuju od osobe do osobe.

Kada je strah štetan po nas i kada nas strahovi blokiraju

Strah je štetan kada značajno ometa naš rast i razvoj – kada čini da izbegavamo situacije koje jesu rizične ali kroz koje nam je korisno da prođemo. Na primer, ne izlazimo na ispit pre nego što smo 100% spremni, ne konkurišemo na posao za koji nismo 100% kvalifikovani. Poznato je da je ovaj stav zastupljeniji kod žena, zato što se devojčice vaspitavaju više da „igraju na sigurno“ i po pravilima, uz izbegavanje rizika, dok se kod dečaka više podstiče takmičarstvo, fizička spretnost, borbenost, hrabrost… To svakako utiče na manje korišćenje prilika za uspeh u poslu, na primer. Sa druge strane, statistika govori da muškarci čak tri puta češće stradaju u različitim nesrećama, što pokazuje kako i ekstremno izbegavanje straha (u psihologiji se to zove „kontrafobičnost“) može skupo da košta.

Čega se najčešće bojimo

Deo naše ljudskosti jeste da se bojimo smrti, povređivanja, različitih vrsta gubitaka, toga da ćemo ostati bez onih i onoga što volimo, itd. To su neki univerzalni strahovi i svi ih imamo. Karen Hornaj je opisivala kako iz bazične anksioznosti koja proističe iz dečje nemoći i zavisnosti u detinjstvu nastaju različite odbrane – kretanje ka ljudima, od ljudi i protiv ljudi, strategije koje još rano koristimo da se izborimo sa tim neprijatnim osećanjem, a koje kasnije poprimaju oblik neurotičnih potreba za: ljubavlju ili moći (uspehom) ili slobodom (nezavisnošću), i čine osnovu različitih vrsta neurotičnog karaktera. Po njoj, da li ćemo da osećamo ovu vrstu bazične anksioznosti ne možemo da biramo, ona je univerzalna.

I u životu i u terapiji se često najviše bojimo onoga što se već desilo – iskustava koja su u detinjstvu bila previše intenzivna ili traumatična. Tako osoba koja je doživela neku vrstu odbacivanja u detinjstvu (recimo, slušala je o tome kako je neželjeno dete), može projektovati potencijalno odbacivanje na sve svoje partnere. Onda ima jednu psihološku prisilu da ponavlja sličnu situaciju – npr. ovakva osoba može biti izrazito ljubomorna i optuživati partnere da je varaju, tražiti a ne prihvatati uverenja o ljubavi, itd. Paradoksalno, putem „samoostvarujućeg proročanstva“, na kraju joj se i događa ono čega se najviše plaši – da otera drugu osobu i zapravo doživi odbacivanje koga se i plaši. Na ovaj način, potvrđuje se i dodatno učvršćuje njen „životni scenario“ i dalje kroz život ide sa još intenzivnijim uverenjima i još pojačanim odbrambenim reakcijama.

Još jedna vrsta straha koja je česta jesu strahovi koji se javljaju u trudnoći u vezi sa ishodom, porođajem, stanjem bebe – jedna doza anksioznosti u vezi sa ovim je neizbežna i često se javlja, ako nigde drugde, onda kroz simbole u snovima. Ovo je potpuno normalan deo prilagođavanja na novu situaciju i ulogu i ne treba da zabrinjava ako ne ometa u većoj meri. Važno je da postoji oslonac koji trudnicu „drži“, pre svega partnerska podrška, ali i roditelji, prijatelji, zajednica, koji imaju zadatak da naprave kao okvir u koji može da se ulije taj strah i koji će ženu čvrsto da drži. Takođe su potpuno uobičajeni strahovi od izlaganja i javnih nastupa, ono što obično nazivamo tremom. Smatra se da je strah od javnih nastupa jedan od najuniverzalnijih strahova. Trema je obično rezultat visokih očekivanja od sebe. Nekada je to glas previše kritičnog roditelja koji kao da dopire iz nesvesnog, a koji se onda projektuje na publiku i stvara osećaj da će osoba sigurno biti osuđena, postiđena ili kažnjena zbog neuspeha. Postoje različite tehnike kojima se osoba može podržati tako da trema bude podnošljiva.

Strah od smrti

Strah od smrti je ono što nas čini ljudskim bićima. Još Erih From je pisao o tome kako je naša svest o konačnosti života jedan od pokretača naših pokušaja da je na neki način prevaziđemo, kompenzujemo – između ostalog i kroz povezivanje sa drugima, pripadnost nečem većem od nas samih, kreativnost i stvaralaštvo… Naravno, načini prevazilaženja doživljaja da smo konačni i sami mogu biti i vrlo destruktivni, o čemu je on i pisao, ali i to je još jedna cena slobode. Tako da je to deo teškog bremena svesnosti, ali i nešto bez čega ne bismo bili to što jesmo.

Strah od smrti je prirodan, on sam po sebi ne mora da bude ništa što je patološko. Često je upravo suprotno, da će biti zamaskiran u neke druge reakcije. Strah od starenja i smrti pokretač je krize u određenim godinama, i značajno je da se donekle svesno suočimo sa njim. On nas tera da se zapitamo o smislu svog života i da tražimo konstruktivne odgovore na ta pitanja. Nekada ljudi uđu u izbegavajuća ponašanja, pa beže u sve nova i nova ljubavna ili poslovna iskustva ili traže magične lekove za podmlađivanje, da bi izbegli težinu ovog iskustva. Jung se bavio temom individuacije i korišćenja perioda života posle 40 koji ne mora da znači samo fizičko propadanje i približavanje kraju, već šansu za jednu drugu vrstu unutrašnjeg, dubljeg razvoja i povezivanja sa drugima na nove načine.

Kada dođe do smrti roditelja, to može pokrenuti razne strahove, ne samo od svoje smrtnosti, već i jedan celokupan doživljaj nepodržanosti – kao da je jedan deo realnosti prestao da postoji, da je jedan važan oslonac izmaknut, i to često dovodi do povećane anksioznosti, pa i paničnih napada.

Strah od vezivanja

Od vezivanja se najčešće plaše osobe koje visoko vrednuju autonomiju. One nekada mogu imati iskustvo sa jednim od roditelja da su bili emotivno iskorišćavani ili da im je mnogo ometana nezavisnost. Pošto su osobe kod kojih je izražen narcisizam jedne od njih, one npr. mogu biti vrlo zavodljive i približavati se i osvajati sve dok ne dođu do cilja, a zatim se naglo povući, ostavljajući drugu stranu zbunjenu.

Na drugom kraju su osobe koje su sklone zavisnosti u odnosima, kod kojih se strah se pojavljuje na samu ideju konflikta – nekada im je teško i da pomisle da su ljuti na druge, a kamoli da to izraze. Ovo onda čini da mnogo trpe da bi očuvale odnos i da često ostaju u odnosima koji su nepovoljni po njih.

U partnerskim odnosima obično vidimo da jedna osoba nosi strah od separacije (gubitka, odbacivanja, da će biti usamljena), a druga od vezivanja, intimnosti (da će biti zarobljena, preplavljena, da će izgubiti svoju samostalnost i da će je druga osoba progutati). U stvari, ovo su dva normalna straha koja svi imamo, zato što svi kao ljudi imamo potrebu i za bliskošću i za samostalnošću. Ipak, kada postoji neka partnerska kriza ili životni stres, obično se dvoje ljudi polarizuje, strahovi se intenziviraju i onda deluje da svako vuče na svoju stranu ili kao da jedno beži a drugo juri. Cilj je da se osvetle obe strane i da se nekako to sve dovede u relativnu ravnotežu i svako iznutra i u paru.

Strah od neizvesnosti i budućnosti

Strah od neizvesnosti i budućnosti jeste isto negde neizbežan. Život je objektivno neizvestan i postoji mnogo toga što ne možemo da kontrolišemo. Korisno je da se naviknemo na jedan nivo ovog straha i da ga više shvatimo kao signal rasta – da je znak da napredujemo i da se suočavamo sa novim izazovima. Ovu vrstu straha možemo da ne osećamo samo ako stagniramo u životu i ako smo stalno u „sigurnoj luci“. Naravno, ako je prejak, isto možemo da razmišljamo šta je to što pojačava ovaj doživljaj i gde se gubi podrška i kako da se to promeni, što su sve psihoterapijski zadaci. Neki psihoterapeuti su razrađivali vezu između modernog društva i povećane učestalosti paničnih napada. Njihova pretpostavka je da veća sloboda, individualnost, izbor i oslobođenost od stega tradicije i zajednice (što sve nije po sebi loše), sa sobom nose i jedan doživljaj „neukorenjenosti“, izmicanja oslonca koji je karakterističan za doživljaj panike.

Strah od uspeha i strah od neuspeha

Strah od neuspeha je isto jednim delom neizbežan i uobičajen. Kod dece kreće negde oko polaska u školu i može da se primeti kako odjednom ne vole da gube u igrama ili se odjednom izrazito plaše da ne naprave neku grešku kada rade domaći i slično. Umesto da prođe kao i svaka druga razvojna faza, često kada postoje prevelika očekivanja kod roditelja, ovi strahovi od neuspeha i grešaka mogu da se ukorene i da značajnije ometaju. Onda možemo da vidimo jedan perfekcionizam, kada osoba ne može da završi zadatke koji se od nje očekuju jer toliko doteruje detalje, ili da beskrajno odlaže jer nikad nije „dovoljno dobro“ – što su sve posledice izrazite anksioznosti. S druge strane, kod samoporažavajućeg stila ličnosti postoji strah od uspeha. Unutrašnja dinamika ovih osoba vrti se oko žrtvovanja za druge i zabrane da se bore za svoju sreću, gde je „sebičnost“ (a tu nekada potpadaju i najmanji znaci zadovoljenja svojih potreba) veliki tabu. Oni će često nesvesno sabotirati sami sebe i svoj uspeh, ostajući tako lojalni najčešće roditeljskom modelu. Njih, na primer, neko neočekivano napredovanje na poslu može da baci u pravu paniku.

Kada nam je strah saveznik

Strah nam je po svojoj prirodi saveznik. On je deo naše instiktivne reakcije pripreme na flight-or-fight (borbu ili bekstvo). U iznenadnim opasnim situacijama ne možemo ni svesno da biramo, tu upravljanje preuzimaju neki stariji i primitivniji delovi mozga, pa smo i sami nekad iznenađeni svojim reakcijama. Neki psiholozi smatraju da je naša primarna orijentacija u svakoj novoj situaciji „skeniranje na opasnost“.

Strah nam je saveznik kada nije prejak, već kada možemo da ga podnesemo i protumačimo njegove poruke. On nam onda pruža adekvatne informacije o našim budućim izborima. On nam signalizuje kada je tlo sigurno i kada je bezbedno da zakoračimo, a kada da se povučemo i još malo pripremimo.

Osnivač geštalt terapije Fric Perls govorio je da je anksioznost u stvari uzbuđenje minus kiseonik. Kada smo uplašeni, mi prigušujemo disanje da bismo umanjili senzacije i stežemo mišiće da bismo ograničili pokrete i na taj način činimo da energija opada. Zato je rad na telu i na disanju važan deo terapije, jer cilj nam je da dodamo tu podršku koja će strah da pretvori u uzbuđenje koje će biti gorivo za naše dalje poduhvate.

Kako se „ide dalje“ uprkos strahu

Prvi korak jeste da se razjasni da li je strah realan ili ne, racionalnom analizom i prikupljanjem informacija. Postavljanjem pitanja šta je ono što može da se desi, koliko je realno, kakve su posledice, koji su argumenti za jednu, a koji za drugu stranu, poređenjem sa iskustvima drugih. Zatim je potrebno izgraditi podršku, iznutra i spolja, za suočavanje sa strahom. Potrebno je i da utvrdimo kako to plašimo sebe i koja to uverenja gajimo. Korisno je uhvatiti sebe u unutrašnjem monologu, odnosno porukama koje upućujemo sebi, kada smo izloženi onome što nas plaši. Ako je to recimo strah od greške, možemo da se uvežbamo da osvestimo svaki put kada kažemo sebi npr. „nećeš uspeti“ ili „strašno je ako pogrešiš“ i probamo da zamenimo ove poruke onima koje su realnije (npr. možda jeste neprijatno, ali nije kraj sveta, itd.). Neke vrste terapija uključuju i istraživanje nastanka ovako ometajućih procesa, vraćajući se u detinjstvo i tražeći korene ovih problema. Koriste se tehnike kao što je rad na telesnom stavu (disanju, mišićnoj napetosti, itd.), vizuelizaciji (sigurnog mesta, osobe koja nas podržava) i većoj svesnosti o svojim doživljajima (kontinuum svesnosti, „mindfullness“) što sve ima za cilj izgradnju veće samopodrške. Bihevioralni programi zasnovani su na pravljenju plana za postepeno, kontrolisano izlaganje onome što nam izaziva strah.

Naravno, strahovi mogu biti izraženi u manjoj meri, sa njima se može živeti, ali važno je da se suočimo sa onim strahovima koji ometaju naše funkcionisanje, znatno umanjuju našu sposobnost za ljubav ili rad. Rast i razvoj zahtevaju prelaženje granica, kretanje u susret novom, radoznalost i eksperimentisanje. Jedna doza straha i anksioznosti pripadaju tom procesu i moraju neizbežno da se pojave. Ne treba da dozvolimo da nas koče i drže večito u zoni komfora, nego da informišu naše dalje istraživanje. Naš zadatak nije da ih eliminišemo, već da izgradimo dovoljno podrške da možemo da ih nosimo sa sobom – nije važno da li su naši koraci nesigurni, važno je da idemo dalje.