Jedan od najvećih izazova u svetu odnosa sa javnošću jeste kako da se pošalju ključne poruke, a da se kreiraju tako da budu privlačne i medijima i njihovim korisnicima. Da se skrene pažnja, da se sam sadržaj učini svima zanimljiv a da o tome izveštavaju različiti kanali komunikacije. Ako je moguće i da se ne investira mnogo a da ugled ni u jednom trenutku ne bude doveden u pitanje.
U ovom poslu sam već decenijama, Agencija Headline&Dkit ispod koje se potpisujem uspešno radi već deceniju i po. I mogu vam reći da se dosta toga promenilo kroz sve te godine – od pristupa prema novinarima i urednicima, sadržaju koji se traži, ekskluzivnosti, bombastičnosti, odgovornosti prema poslu i okruženju…
Društvene mreže i portali su doneli još nekoliko dodatnih nijansi našem poslu – skratili su vesti, ubrzali njihov prenos, ali je i kvantitet uticao i na kvalitet. Mnogo toga je na meniju, nemaju baš svi vremena da se ozbiljnije pozabave nekom temom.
Verovatno se pitate sada čemu ovo kratko udžbeničko podsećanje čemu služe komunikacije. Pa, za promenu, neću govoriti ni o trendovima u našoj branši ni o tome šta nas sve čeka, već ću dati jedan kratki komunikacijski osvrt na jedno od poslednjih zasedanja Skupštine.
Jer show koji smo imali prošle nedelje je najbolji primer kako poruke stižu do onih kojima su namenjene. Deluje vam možda da je bilo kakofonije, prenemaganja, vređanja, previše crvenih dlanova, podmetanja nogu, transparenata gde im nije mesto, osoba koje bi trebalo da su u zatvoru, a ne na galeriji jednog zdanja kao što je Skupština jedne, nazovi ozbiljne države. Zar nije bilo i pocrvenelih obraza i tek po koji osmeh samozadovoljstva… I dosta materijala za ljutite ili duhovite tvitove? Liči na krizu, zar ne?
Grešite. Svi učesnici predstave su svojim ciljnim grupama poslali poruke koje su i želeli. Jedni da su jači od drugih i da mogu da se i ponašaju u skladu sa tim i donose (ne)poznate odluke, isto mereći svoju jačinu. Drugi da ne daju nešto što je već dato i da su i oni i njihovi glasači navikli da se deru i pevaju patriotske pesme… Uglavnom iz fotelja i sa malih ekrana. A treći, malo tiši i levlji, da oni sve shvataju, ali nemaju ni snage ni volje da menjaju narod.
Ovako je cilj naših „marketinških magova“ postignut – svi su nešto pričali, a ništa niko nije rekao. A narod je samo još jednom klimnuo glavom.
Ali moram da napomenem za kraj jednu od glavnih premisa uspešnih komunikacija – istina ispred svega. Pa nek je upakuje ko kako hoće i zna, ali važno da se iznose samo istinite činjenice. U suprotnom: Spremite dobar plan za krizno komuniciranje. Kad-tad!
Tagovi
