Šta je smrt i kako pandemija koronavirusa menja naše razumevanje smrtnosti

0
Andrii Savchenko / Alamy / Alamy / Profimedia

Šta je smrt? Ova godina nas je podsetila na činjenicu da umiremo. Oduvek smo znali da je to tako u tehničkom smislu, ali je pandemija koronavirusa učinila da ovo razumevanje internalizujemo, priznamo sebi, piše dr BJ Miler u tekstu za Njujork tajms.

Jedno je priznati smrt drugih, a sasvim drugo prihvatiti svoju. Ne samo sa emocionalne strane, teško je i započeti. Potrebno je da to zamislimo, suočimo se s tim i, a to je najvažnije, personalizujemo. Tvoj život. Tvoja smrt.

Dnevni izveštaji o broju hospitalizovanih i preminulih od posledica kovid-19 postali su nešto poput izveštaja o vremenskim prilikama.

Samo ove nedelje, u SAD je registrovano više od 300.000 novozaraženih, u svetu više od 1,6 miliona. Kumulativni efekat je umor od šoka ili utrnulost, ali umesto da pobegnemo, smrt moramo ukalkulisati u svoj život. Zaista, imamo samo dva izbora – da život delimo sa smrću ili da nas smrt “opljačka”.

Borite se, bežite ili se zamrznite. Tako mi, životinje, odgovoramo na sve što ugrožova naše postojanje. Nismo evoluirali – moralno ili socijalno – da bismo izašli na kraj sa zdravstvenim sistemom koji ima takvu tehnološku moć da se graniči sa strahom koji imamo prema Bogu.

Umiranje više nije tako intuitivno kao nekada. Savremena medicina na mnogo načina može podrivati tok prirode, bar na određeno vreme. Međutim, morate da imate pristup zdravstvenoj zaštiti da bi to funkcionisalo. A opet – bilo da je zbog ovog virusa ili nečeg drugog i bez obzira da li ste mladi ili stari, bogati ili siromašni – smrt ipak dolazi.

Razmišljao sam o tome šta je smrt, mada mi je trebalo mnogo godina bavljenja medicinom da bih i shvatio da to pitanje seb moram da postavim. Kao i većina, smatrao sam da je smrt jednostavna činjenica, jedinstven događaj. Imenica. Odvratna, ali jasnija od bilo čega drugog. Kraj. Zapravo, koliko god bih menjao reči i opise, još uvek ne mogu da kažem šta je to.

Ako zanemarimo svu poeziju i kulturu koja pokušava da shvati smisao smrti – ostaće nam samo ljudsko telo. Bez pulsa i moždanih talasa. Nema inspiracije i objašnjenja. Smrt se definiše onim što joj nedostaje.

Prema Zakonu o utvrđivanju smrti iz 1981. godine, koji su usvojili i Američko udruženje lekara i Američko udruženja advokata, mrtvi ste ako ste pretrpeli “nepovratni prestanak cirkulatorne i respiratorne funkcije” ili “nepovratni prestanak funkcionisanja svih funkcija u mozgu”.

Drugim rečima, bez otkucaja srca i pulsa, što je očigledno, i bez funkcionisanja mozga, što zahteva dodatne preglede, vi ste mrtvi.

To su reči kojima opisujemo jedan od najdubljih događaja u ljudskom iskustvu. Većina država je usvojila ovu zakonsku definiciju smrti. Lekar ili medicinska sestra moraju da vas proglase mrtvim da bi to bilo i zvanično. Sve do tada, legalno ste živi.

Međutim, ako se i dalje skoncetrišemo na telo, nameće se pitanje da li smrt uopšte postoji?

Od trenutka kada ste se rodili, vaše telo se obnavlja iznova. Ćelije umiru, rađaju se i rastu svaki dan. Recimo, životni vek crvenih krvnih zrnaca kod čoveka je oko 115 dana.

Takođe, vaša “zvanična” smrt nije kraj za vaše telo. Hemijske veze koje su vas održavale na molekularnom nivou nastavljaju da se raspadaju minutima, satima i mesecima nakon što umrete.

Neometan proces raspadanja traje sve dok sve ono što je bilo vaše telo ne postane nešto drugo, živeći u drugima, u travi, drveću… Vaši geni će živeti beskonačno sve dok ima nekog novog da ih ugosti.

Da bismo otkrili misterije zagrobnog života, možemo se okrenuti i osvrnuti na religiju. Međutim, prethodno navedeno je očigledna nauka. Ali nauka ne dovodi u pitanje pravdu. Neće nam reći šta je iza njenih zakonitosti. U telu se nalazi više nego što možemo izraziti, mi smo više od našeg tela.

Naravno, tužni smo i plašimo se da izgubimo sebe i ljude koje volimo, ali mnoge od nas je strah od smrti kao nečega nepoznatog uplašio manje nego strah od onoga što znamo – ili mislimo da znamo – o smrti.

Danas, biti mrtav je uspavanka u odnosu na proces umiranja. Date su nam grozne priče o poteškoćama, mašinama za disanje, obespravljenim ljudima koji umiru sami – rečeno nam je da zamislimo najgore. Čini se da su naši izbori svedeni na to da zamislimo neku vrstu pakla. U tom paklu bi mogli biti mi ili naša majka, sami i bez daha. Drugo, možemo da se distanciramo od ljudi koji upravo to proživljavaju, fizički i socijalno…

Ovako otežavamo nešto što je samo po sebi teško. Možda naš strah od smrti više ima veze sa našom percepcijom stvarnosti nego sa samom stvarnošću, i to je dobra vest. Čak i ako ne možemo da promenimo ono što gledamo, možemo promeniti načni na koji to percipiramo.

Vi ste osoba sa svešću, osećanjima i vezama. Živite u onima koje ste dotakli, u srcu i umu. Utičete na ljude. Samo se setite onih koji su umrli pre vas, tu je i vaša besmrtnost. Oni žive u vama.

Pandemija je lična i globalna katastrofa, ali je takođe i prilika da se sagleda velika slika života. Na primer, jedna pacijentkinja mi je ove nedelje šapnula da ceni šta je pandemija učinila za nju – ona već neko vreme proživljava poslednju fazu raka, samo što sada i njeni prijatelji mogu da shvate sve njene neizvesnosti – i ta empatija je “melem na ranu”.

Pa, opet, šta je smt? Razgovor o njoj možda je najbolje što možemo, a sada to možemo konačno učiniti naglas. Činjenice ne pomažu. Uvek ostaje najveće pitanje: Šta je za vas smrt? Kada znate da ste gotovi? Za šta i koga, u međuvremenu, živite?

Za neke od nas smrt je kada svi koje ste voleli preminu ili kada više niste racionalni, ne možete sami da odete u kupatilo ili imate seks. Kada više ne možemo da čitamo knjige, jedemo picu. U trenutku kada naše telo više ne može da funkcioniše bez pomoći mašine… Kada više nema alternativa… Možda je najkorisniji odgovor na koji sam naišao onaj, od jednog profesora, da se za njega smrt dogodila u momentu kada više nije mogao da učestvuje u utakmicama omiljenog tima.

Kada bih danas morao da odgovorim na to pitanje, rekao bih da je smrt za mene momenat u kom više ne bih mogao da se bavim svetom oko sebe. Ponekad me ova socijalno-fizička distanca podseća na pitanje da li sam već tamo.

I ovo su korisna pitanja koja bi trebalo razmotriti. Naši odgovori mogu biti i biće različiti. Međutim, oni prikazuju arakter. Vaš izraz koji će jednog dana umreti.

Šta nam je drago? Ko smo i šta želimo da budemo? Tada možemo videti kako je smrt “bolje” uokvirena onim do koga ili čega vam je stalo, nego prostim odsustvom pulsa i moždanih talasa.

Pored straha i izolacije, možda je to ono što nam pandemija poručuje. Smrt je sila koja vam pokazuje šta volite i podstiče vas da uživate u toj ljubavi dok sat otkucava. Uživanje u ljubavi je jedini siguran način da vidite kroz sebe i izvan sebe, da upoznate svet šire, svet u kom živi besmrtnost. Kao sila povezivanja, ljubav čoveka čini mnogo otpornijim na uništenje.

Ako se prošlost, sadašnjost i budućnost spajaju, kako smatramo, onda je smrt proces postajanja.

Pa, onda i još jednom, šta je smrt? Ako ovo sada čitate, još uvek ima vremena da odgovorite. Budući da ne postoji tačan odgovor, ne možete pogrešiti.

Šta je smrt?

PRETPLATI SE NA NEDELJNIK

AKCIJA: Dvogodišnja pretplata na štampano izdanje.

din.26.000 11.999

Šestomesečna pretplata na digitalno izdanje Nedeljnika.

din. 6.058 3.999

Jednogodišnja pretplata na digitalno izdanje Nedeljnika.

din. 12.116 7.500