U jednom od prethodnih brojeva Nedeljnika Ivan Ostojić je prikazao detaljnu ekonomsku analizu na osnovu koje je došao do zaključka da je svaki građanin Srbije mogao da bude bogatiji za oko 660.000 dolara u periodu od 1990. godine do danas. Pod uslovom da smo kod tog našeg Albukerkija izabrali isti put kao druge bivše komunističke zemlje iz Istočnog bloka.
Prevedeno na godišnje prihode to znači da je svako od nas mogao da ima oko 20.000 dolara godišnje više ili oko 1.650 dolara mesečno. To je nešto više od dve prosečne mesečne neto plate koje imamo danas u Srbiji.
Kao što Ostojić zaključuje, to je procena efekata u pogledu finansijskog stanja svakog građanina Srbije da smo krajem osamdesetih izabrali da izgradimo neku vrstu normalnog modernog demokratskog društva sa svim njihovim nevoljama. Umesto ratnih konflikata i težnje da drugima i svetu nametnemo svoje istine, mogli smo da izaberemo, kako kaže Ostojić, „izgradnju održivog ekonomskog sistema u čijem korenu se nalaze razvijeno obrazovanje, zdravstvo, nezavisno i efikasno sudstvo i vladavina prava, odlučna borba protiv korupcije, kriminala, siromaštva i društvenog raslojavanja“.
***
Neko može da odbaci zaključke do kojih je došao Ivan Ostojić i na osnovu verovanja da društvena pitanja i izbore koje smo kao zajednica napravili ne treba da merimo finansijskim efektima. Ima važnijih vrednosti u životu od novca. Iz tog razloga bilo bi dobro da analizu finansijskih efekata dopunimo sličnom analizom koja se odnosi na ljudski potencijal u našem društvu. To nam može pomoći u odgovoru na pitanje našeg izbora pravca kod Albukerkija.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 6. JULA
Tagovi
