“Srbija mi je najviše i najbolnije nedostajala dok sam u njoj živela”: Kristina Kovač o “odlascima iz zemlje”

9
fotografija twitter

Odlazak iz Srbije planiram i želim već duže vreme. I pored toga što u svojoj zemlji već godinama ne mogu da se bavim svojim poslom na način koji je za mene zadovoljavajući, tu pre svega mislim na stil muzike kojim se bavim (pop), skoro potpuni izostanak pop muzike u medijima i generalni sunovrat u kulturnom sektoru, to nije razlog zbog kog sam se rešila na napuštanje Srbije. Za mene, mnogo jači, najjači razlog leži u užasno nezdravoj atmosferi koja maltene na dnevnom nivou postaje sve nezdravija – kada sam u svojoj zemlji počela da se osećam kao da smo svi deo nekog psihološkog eksperimenta, znala sam da je vreme da dižem sidro.

Odgovornost za tu bolesnu atmosferu leži pre svega u vladajućim strukturama koje su drastično srozale srpski sistem vrednosti, te je sve nenormalno postalo normalno i redovno stanje stvari. To da na gastro odeljenju Instituta za majku i dete postoji jedna klozetska šolja, zamislite, za decu koja pate od stomačnih oboljenja, jedna klozetska šolja, bez papira naravno, a u isto vreme gradske vlasti novac troše na fontane, jarbole, jelke, i sve to košta 300 puta više nego što stvarno košta, jer nečiji džep treba da se napuni? To nije i nikada neće biti normalno za mene. Svakog dana života u naprednjačkoj Srbiji, neko te napravi budalom – ili je to neko iz vlasti ko ti brutalno vređa inteligenciju i dostojanstvo otvorenim lažima, krađom, zloupotrebom, nesposobnošću i bezobrazlukom, ili je to neki od kupljenih ili ucenjenih opozicionih političara koji rade u njihovu korist, čast malobrojnim izuzecima, oni znaju ko su.

Kad čovek onda racionalno sagleda situaciju, shvati da još dugo u Srbiji život neće izgledati onako kako jedini život koji imamo treba da izgleda, a ja nemam više vremena za gubljenje. Imam 44 godine, moja Tara 11. Za sve ovo vreme života u Srbiji, nikad nisam prestala da se borim da bude bolje i nisam sebi dozvolila da zaboravim kako izgleda normalan život u kom ljudi imaju energije i volje da se bave korisnim, lepim stvarima: svojom decom, putovanjima, poslovima u kojima mogu da napreduju i rade na sebi, ljubavlju, jer iz toga sam potekla i u takvoj zemlji odrasla. To želim za sebe, svog čoveka, svoje dete. Da pronađemo svoj put napred, a ne da stojimo u mestu. I to je razlog zbog kog sam bila spremna na drastičan korak ostavljanja njih dvoje u Srbiji i dolaska u Stokholm.

Ništa me nije čekalo, ni prijatelji, ni familija, ni posao, došla sam sa planom da stvorim sve iz početka. Najveća vrednost koju sam sa sobom ponela je EU pasoš, za koji sam uložila dve godine učenja mađarskog da bih ga dobila, sa njim sam stigla u Stokholm, iznajmila sobu, upisala se na kurs švedskog za imigrante i krenula da tražim posao. Posao sam našla četiri meseca kasnije van svog matičnog zanimanja, u firmi koja se bavi veštačkom inteligencijom – rad na „data collectingu“ sličan je radu u muzičkim softverima u kojima radim decenijama i to je bila moja karta za ulaz, pored biografije, „drajva“ i želje da napredujem.

Sve u svemu, svojim korakom sam prezadovoljna – puštati da ti život curi tamo gde trud koji ulažeš nema nikakav uticaj na to kako će ti biti, nešto je što ne želim više sebi da dozvolim. Užasno mi je teško bez mog deteta, mog čoveka, mog kučeta, ali sve ovo i radim zbog nas. Doći će i oni brzo, nadam se, čim ja uspem da obezbedim osnovu od koje možemo zajedno da krenemo. Snaga koju mi daje pomisao na to da ću Tari da obezbedim život pun mogućnosti ono je što me gura napred. A na pitanje, koje mi neki vrlo tendenciozno postavljaju, da li mi nedostaje moja zemlja, mogu samo da kažem – najviše i najbolnije mi je nedostajala dok sam u njoj živela.

*Tekst je objavljen u Nedeljniku od četvrtka 26. septembra u okviru velikog istraživanja o odlascima iz Srbije

9 KOMENTARA

  1. Naravno da te nista nije cekalo niti ce te cekati jer smo nakon tvoje knjige iz koje smo shvatili da si nimfomanka,takodje shvatili da ni sa kim iz svoje najuze familije ne razgovaras,da nisi zavrsila nikakve skole vec samo imas talenat nasledje od tate koji te je godinama i drzao u sou biznisu,Ali svako ko je procitao tvoju knjigu dobro zna da si isfrustrirana baba (ja imam 35 a za mene si baba ne po godinama,nego jer stalno kukas,opterecena si,sujetna i sl).U knjizi pljujes oca,sestri se mesas u to zasto nema potomstvo i sl ogavne stvari koje samo bolestan covek moze da spomene a kamoli da stavi u knjigu.Pojela te je sujeta sto je tvoma sestra zavrsila koledz a ti ostala bez skole ali si upoznala ljubav zivota a muza najrodjenije sestre spominjes kao da je najveci monstrum.Reci cu ti nesto,mir nije negde ne drugoj strani planete vec je mir u nama samima,ili ga imamo ili ga nemamo,Ti ga nemas i zelim ti da ne izrastes u mnogo ogorcenu babu vec da postanes bolja osoba gde god se nalazila,Nije ti kriv Vucic,sama si kriva za svoj zivot jer si napisala knjigu i napljuvala nesto sveto a to je najrodjeniji rod.

  2. Mika najbolje rece i objasni. Pitanje za kristinu, koji pasos ima? Neka odgovori sebi i zasto se ne bavi svojim poslom tamo kad eto vec nije mogla u Srbiji?

    • Slušaš li ti uopšte muziku prijatelju?Ovde prolazi isključivo najgore moguće djubre i od muzike i od ljudi.Neke je sramota od samih sebe da takvu muziku prave.

      • Slažem se da je ovde popularna muzika đubre, ali i njena muzika je takođe djubre. Žena se zaglavila u nekom vremenu par decenija unazad, svi su joj krivi za njene neuspehe. Njena sestra se bavi kvalitetnom primenjenom muzikom i veoma je uspešna i priznata. Kompleksi su čudo!

  3. Bravo Kristina! Svaka cast na hrabrosti,odlucnosti i energiji! Samo napred! Zelimo ti sve najbolje! Kolege ,Nenad i Zizela,koji su takodje pobegli…i sad se bave jazzom i ruralnim turizmom

  4. Eto zelim ti svu srecu ovog sveta, da tamo ma gde da si uspes i zaradis milione, avione i kamione, da postanes slavna i da te tamo gde si vise uvazavaju no ovde u Srbiji. Ovde u Srbiji je tvoj otac nasao svoje mesto pod suncem, stekao slavu i priznanja, ovde je Kornelije poznat i cenjen ne samo u Srbiji no i sire. Eto tebi zelim da ti postignes isto to tamo, ma gde da si, daj sve od sebe i pokazi sta sve u Srbiji nisi mogla a tamo mozes. I da ti kazem da nisam 1 od 5 miliona i da Djikija, Jeremica, onog iz dveri Boska ili Boskovica, Sergeja i ostale vodje ovih sto setaju za njih ne bih glasao ni u ludilu, od dva zla biram manje zlo, ne samo sad no uvek, jer ja mislim svojom glavom.

    • Zaboravili ste da pomenete da je tata Kornelije nasao svoje mesto pod suncem, stekao slavu i priznanja u doba Jugoslavije, a to doba je daleko, i nazalost, nepovratno izgubljeno…Kristina je to shvatila i resila da se izbori za normalan zivot, svoj i svoje porodice, ne za milione,avione i kamoine…

  5. Gospodja Kristina je sazela sve bitno u tekstu koji sam procitao.I to je jedina prava istina zbog cega egzodus normalnih,postenih,radnih i hrabrih ljudi iz Srbije traje vec decenijama ali je tek sada pocelo da se primecuje.Tek sada!Ali ne brinite se,ta primitivna bagra i olos naci ce resenje za sebe.Popunice vasa mesta emigrantima.Jer njima je potpuno svejedno,cak i bolje da mogu da iskoristavaju neuk,primitivan i siromasan svet.Njima je jedino bitno da ima ko da radi za njih i da uzivaju u plodovima tudjeg rada,izigravajuci elitu! Izgubio sam svaki lep osecaj i uspomenu pomislivsi na Srbiju kakva je danas a nisam mogao da se uklopim u nju ni pre 34 godine kada sam je definitivno napustio.Gospodji i njenoj porodici zelim prosperitet i zivot dostojan coveka u novoj sredini.I jos nesto,bolje je biti sam nego u losem drustvu.

Comments are closed.