Gradski odbor SPS u Beogradu doneo je jednoglasno odluku o zajedničkom nastupu sa SNS na beogradskim junskim izborima. Na decembarskim prestoničkim izborima 2023, SPS i SNS, inače dugogodišnji koalicioni partneri, nastupili su na dve izborne liste. Možda su se sa ovom listom socijalisti spasli blamaže – da ostanu ispod cenzusa u Beogradu, ali sad kao da su i formalno prešli liniju horizonta događaja i definitivno ulaze u naprednjačku crnu rupu – čija gravitacija od nekada velike Miloševićeve partije može da napravi froncle. Da SPS postane „suvišna partija“, samo ljuštura nekada velike partije u zavetničkom patriotskom savezu. Jer kako vreme prolazi, sve je logičnije pitanje – zašto bi neko glasao za SPS kad može za SNS. Čak i u socijalnoj sferi, PUPS znači više od SPS. Milan Krkobabić i PUPS su uspeli da ugrade svoja načela u koaliciju sa SNS. Vučić je preuzeo penzionu politiku PUPS-a, a Milan Krkobabić je u fokus grupama uvek jedan od bolje ocenjenih ministara i zbog svog resora brige o selu i naročito zbog kampanje subvencionisanja – dodele bespovratnih sredstava za kupovinu seoske kuće sa okućnicom. Veliki udarac za SPS je bio odlazak PUPS-a iz koalicije i sklapanje saveza sa Vučićem. Dačić je pomalo nonšalantno prešao preko tog razlaza, ali je vreme pokazalo da je Dačić tu mnogo izgubio a Vučić dobio.
Inače, kad pominjemo „zavetnički patriotski savez“, postojao je već jedan Patriotski savez – baš sa tim imenom – kao pokušaj inženjeringa JUL-a i Mire Marković. Nije se omasovio. Vučić sad ima šansu da tu ideju rehabilituje i omasovi kroz ideološku i akcionu platformu zavetništva. Ima socijalista koji gunđaju u sebi, jer znaju koliko je JUL naneo bio štete SPS, znaju kako je JUL koristio resurse SPS i države, kako je Milošević udovoljavao hirovima svoje žene koja je htela svoju privatnu, kriptolevičarsku partiju – Jugoslovensku levicu. Kažu mi neki SPS veterani da ih homogenizacija kroz zavetništvo podseća na pravljenje JUL-a. Iako izuzetno ceni Miloševića, Vučić je najbliži konceptu radikalsko-julovskog čeličnog jedinstva kroz vladu „patriotskog jedinstva“ Mirka Marjanovića. Jeste SNS Tomislava Nikolića 2011/12. nastupala i kao proevropska partija, ali i kao široki socijalni pokret žrtava tranzicije i svetske ekonomske krize koja je počela 2008. Ali i ta uslovno reformska SNS je imala tvrdo, doktrinarno i revanšističko jezgro kadrova Mirka Marjanovića. Današnja opozicija teško može da se predstavi kao socijalni pokret. Pre svega iz strukturalnih razloga koji idu Vučiću u prilog. On je proširio niži srednji sloj kao glavnu bazu podrške u stratifikaciji društva, dok za opoziciju glasaju više oni rezignirani korupcijom, medijskom huntom, bahatošću, recidivima devedesetih, geopolitičkim avanturizmom, ali od njih dvotrećinska većina nije ekonomski ugrožena.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 639
Tagovi
