Kada na čelo jedne od sistemski važnih banaka u zemlji dođe čovek sa toliko bankarskog iskustva koje je sticao upravljajući poslovanjem banke kako sa velikim, internacionalnim, tako i sa malim i srednjim preduzećima, pa potom poslovanjem sa stanovništvom i malom privredom, a onda i kao Chief Risk Officer, odnosno direktor za upravljanje rizicima, to šalje jasnu poruku o prioritetima institucije i širini sagledavanja uloge bankarstva.
Nikola Vuletić, predsednik Izvršnog odbora UniCredit Banke Srbija, naučio je da „čita budućnost“ kroz bilanse i prepoznaje opasnosti pre nego što postanu očigledne. Preuzeo je kormilo banke u trenutku kada su se svetska i domaća ekonomija suočavale sa svim zamislivim i nekim ranije nezamislivim poremećajima – od pandemije, preko izbijanja rata u Ukrajini, zahuktavanja inflacije, energetske krize… Iskustvo mu omogućava specifičan uvid u krvotok srpske privrede.
U razgovoru za Nedeljnik, Vuletić analizira poziciju Evrope u odnosu na Ameriku, zašto je trenutak da srpski privrednici pogledaju u tuđe dvorište i zašto moraju da nauče da dele vlast u svojim kompanijama ako žele da prežive.
Svedoci smo dramatičnih promena na svetskoj sceni, od ratova, sankcija i pokidanih lanaca snabdevanja do izolacionističkih politika i guranja u stranu monetarnih od strane izvršnih vlasti. Kako se banke snalaze u tom haosu?
Mislim da tu, pre svega, moramo da otvorimo jednu veliku temu o kojoj se nedovoljno priča, a to je odnos američkih i evropskih banaka. Ključno pitanje koje se postavlja jeste: da li su evropske banke uopšte dovoljno velike da trče tu globalnu utakmicu?
Kada pogledate profitabilnost banaka u Americi, njihovu tržišnu vrednost ili prinos na akcije, one su po pravilu veće nego u Evropi. Razlog i ključna tema današnjice je – deregulacija. Da li je to dobro i kako to treba sprovesti, nije na meni da sudim, ali kapital ide tamo gde može najbolje da se uposli. Dobra vest je da su, uprkos svim geopolitičkim tenzijama, banke danas u mnogo boljoj situaciji nego pre 15 godina. Nivo kapitala je viši, likvidnost je strogo kontrolisana, a banke su promenile poslovni model, pa se manje oslanjaju samo na prihode od kamata, a više na prihode od servisa i usluga. Drugim rečima, banke su mnogo spremnije za sve izazove.
Pomenuli ste period od pre 15 godina u Srbiji i tešku situaciju sa nenaplativim kreditima (NPL). Da li nam se takav scenario može ponoviti?
Imali smo jednu veliku anomaliju. Ako se setite, 2009. i 2010. godine, nenaplativi krediti u privredi su bili preko 20 odsto, dok su u stanovništvu bili ispod 10. To je bila ogromna disproporcija. Mi stalno pričamo kako je stanovništvo rizično, a zapravo je privreda ta koja je tada klecala. To je bio talas postprivatizacionih vlasnika kapitala koji često nisu bili pravi vlasnici kompanija. Nisu imali dugoročnu viziju, upravljanje je bilo loše, a banke su nosile sudbinu tih odluka. Takođe, tada je bilo mnogo više banaka na tržištu, bilo je često i upitno znanje o preuzimanju rizika, a istovremeno su velike banke iz starog sistema nestale. Da li to može da se ponovi? Teško, pogotovo ne u tom obimu. Naši ljudi su veoma racionalni u zaduživanju. Nismo mi hazarderi, pogotovo stanovništvo, niko se tu preterano ne zadužuje ako ne mora. Ne raste broj ljudi koji uzimaju kredite, on raste tek kad se poveća opšti nivo zarada, pre svega u javnom sektoru. To je dobar signal. Ono što sada može da se desi jesu izazovi sa „mladim“ kompanijama. Ima dosta kompanija koje veoma brzo rastu, pa one preko noći kreiraju velike prihode. One neki put nemaju dovoljno razvijen poslovni model i unutrašnju organizaciju koja može da podrži taj brzi rast, ali kratkoročno one izgledaju fantastično za finansiranje, jer imaju zaključene ugovore i prilično prihvatljiv rizik koji nije kreditni nego je više operativni, pogotovo ako na primer govorimo o građevinskim kompanijama. To je ono što danas pravi potpuno drugačiju situaciju nego pre. Bilansi banaka izgledaju drugačije, profil privrede izgleda drugačije, pa ima mnogo više kompanija sa kojimamo žemo da radimo nego pre 15 godina.
Vratimo se na odnos Evrope i Amerike. Deluje da je kompletna evropska ekonomija tehnološki i inovativno inferiorna u odnosu na SAD. Gdeje tu Srbija?
Najveći problem Evrope je višak nacionalizma u ekonomiji. Ekonomije su izrazito nacionalne i veoma je teško napraviti panevropske platforme. Postoji mnogo nevidljivih barijera koje koštaju kompanije i smanjuju im profitabilnost i konkurentnost. UniCredit grupa je jedan od retkih uspešnih primera. Treba skidati te nevidljive barijere. S druge strane, Amerikanci i Kinezi su već na evropskom tržištu i napadaju sve ključne segmente privrede. Za finansiranje velikih projekata, poput data centara, AI za tehnološke gigante, potrebna je ogromna finansijska moć koja se ogleda kroz kapital. Danas pet američkih banaka finansira te projekte desetinama milijardi evra. Veličina je veoma bitna i zato i mi u Evropi moramo da imamo velike banke. Što se tiče Srbije, velike evropske banke u Srbiji su neophodne zato što one imaju know-how, imaju korporativno upravljanje, imaju kapital. Strane firme kad dođu iz Evrope u Srbiju, zadužuju se u Evropi. Retko uzimaju kredit od nas u Srbiji. Srbiji nema puta osim vezanosti za EU. Mi ne možemo da se „razvežemo“ i da hoćemo. Od kompanija, preko spoljnotrgovinske razmene, do banaka, ovde je sve faktički iz EU. Pogledajte region, Rumuniju ili Hrvatsku. Ja ne vidim da su tamo ljudi nešto pametniji od nas. Oni su samo „obučili mašinu“ kako treba, sistem radi posao i povlači milijarde iz EU fondova i ubrzano se razvijaju.
Zašto u Srbiji uglavnom posluju evropske banke? Nekada je bilo in-teresovanja i sa drugih strana.
Tržište je još uvek malo. Evropske banke su ovde jer poznaju tržište i imaju svoje političke i ekonomske interese. Sećam se da je američki GE Capital 2004. godine gledao banku u kojoj sam tada radio, ali su odustali. Mislim da smo još uvek mali za takve globalne igrače, ne samo mi već i ceo region. Ali za deset godina, sa još bržim rastom ta će se slika promeniti. U regionu su već prisutne neo banke. One imaju jednostavne platforme koje lako mogu da šire. Veoma su konkurentne tradicionalnim bankama. S druge strane, neke banke u EU će se možda opredeliti za „brenčifikaciju“ (branchification). Ne morate da imate kompletnu banku u svakoj zemlji. Možete imati filijalu austrijske banke u Slovačkoj koja kreditira privredu, a da nemate poseban marketing, finansije i HR u svakoj zemlji. To je jeftiniji model. Suština je u upravljanju kapitalom – gde ga najbolje uposliti i kako višak prebaciti tamo gde je manjak. Višak kapitala nije dobar, to je zarobljen novac za vlasnika.
Često se čuje kritika da strane banke samo iznose profite iz Srbije kroz dividende.
Banke su mnogo investirale u Srbiju.Treba gledati bar deceniju unazad a ne zadnjih par godina. Mi sami to nedovoljno ističemo. Sve uspešne industrije isplaćuju dividendu svojim akcionarima, to je smisao vlasništva. Danas u Srbiji banke imaju dovoljno kapitala da finansiraju rast privrede, što se privreda bude brže razvijala, to će i kapital banaka da brže raste i da se reinvestira. Šta bi trebalo da urade srpski privrednici? Pa samo da imaju dosta dobrih projekata koje banke mogu da podrže nazdravim osnovama. To je interes svih nas i celokupnog društva.
Da li to važi ne samo za privredu nego i za našu državu, čiji se zvaničnici hvale brojem projekata koji su u toku ili u pripremi?
Dobro je što država finansira infrastrukturu. Autoputevi, pruge, bolnice, sve to je neophodno. Nijedan ozbiljan investitor neće doći u neko mesto u Srbiji ako nema autoput blizu. Da li to može efikasnije i jeftinije? Uvek može. Isto je i u kompanijama, neki put se uđe prebrzo u projekat, nema se vremena za planiranje. Svi mi učimo na svom iskustvu i korigujemo greške kroz vreme. Bitno je da država napravi okvir da privatni biznis i inicijativa funkcionišu nesmetano. Naš problem koji moramo da rešavamo jeste nedovoljno privatnih investicija. Ima novca, banke bi finansirale, ali treba nam još mnogo projekata, pogotovo velikih.
Šta je razlog? Zašto domaća privredna nije agresivnija?
Mislim da je problem u kombinaciji poslovnog okruženja, znanja i pre svega korporativnog upravljanja (governance). Strane firme koje posluju ovde zadužuju se uglavnom u inostranstvu, a domaća privreda često nema dovoljno ljudi koji mogu da iznesu velike ideje. Moramo da mobilišemo ljude da što više ulaze u privatne biznise, pogotovo oni koji su danas u velikim stranim kompanijama. Treba nam nova motivacija. Takođe, fali nam svest o deljenju uspeha. Najbolje što vlasnik može da uradi jeste da „podeli“ kompaniju, da menadžmentu da udeo u kapitalu i da ih tako stimuliše. Da sam ja srpski privrednik, tako bih radio. Ima odličnih primera na tržištu kako je to urađeno. Umesto toga, kod nas se neki vlasnici često hvale time koliko malo plaćaju zaposlene. Ta kultura mora da se menja. Potrebna je profesionalizacija upravljanja, moramo dovesti ljude koji znaju kako se donose odluke, a to se uči uglavnom u zapadnim kompanijama. Mi se takmičimo sa drugima, samo znanjem možemo da pobedimo.
Vi ste na čelo banke došli sa pozicije direktora rizika. Kako vam to iskustvo pomaže danas?
Kada upravljate rizicima, vama je ceo biznis na dlanu. Posao „riska“ je da identifikuje, izmeri i upravlja svim rizicima. To je bilo možda najkorisnije iskustvo za mene. Snaga banke dolazi iz dve stvari: sna-ge klijenata, jer nema dobre banke sa lošim klijentima, i snage sistema upravljanja rizicima. To su dve stvari koje često prave razliku, pogotovo u kriznim vremenima. Živimo u vremenima neizvesnosti, kad se defakto ekonomija privremeno usporila, a danas su najveći izazovi tehnološka transformacija i kreditni rizik. Mi ćemo u naredne tri godine uložiti 40 miliona evra u tehnologiju u Srbiji. To je ogroman novac, ali je neophodan jer je regulator ni okvir sve kompleksniji. Ko to ne isprati, zaostaće. Sledeće godine zapošljavamo 100 novih ljudi, sve su to investicije u budućnost naše zemlje. Što se tiče kreditnog rizika, ne volimo da vidimo kada krediti stanovništvu, posebno keš krediti, rastu drastično brže od privrede. To nikad nije dobar signal. Trenutno ne vidimo pogoršanje portfolija, ali smo oprezni jer usporavanje ekonomije po pravilu nekome u lancu donosi problem.
Kako na UniCredit Srbija gledaju u centrali u Milanu?
Smatraju nas za veoma uspešnu banku. Stigli smo nivo Mađarske, a verujem da ćemo u doglednoj budućnosti biti rame uz rame sa našim bankama u Hrvatskoj i Bugarskoj. Cene naše ljude kao obrazovane i vredne. To poverenje dolazi iz rezultata. Nama je bitno da imamo predvidljivo okruženje. Iako ambijent nije uvek idealan, imali smo period od skoro deset godina predvidljivosti, pre svega zahvaljujući ekonomskom rastu i stabilnosti kursa. Nama kao bankama nestabilnost ponekad može biti kratkoročno i profitabilnija, ali dugoročno pravi probleme. Za privredu je stabilnost ključna. To ne sme da se dovodi u pitanje. Primećujemo, međutim, da se direktne strane investicije usporavaju, što ima razne druge konsekvence, to je ono što nas brine. S druge strane, smatramo da je to privremenog karaktera i da ćemo naredne tri godine imati ubrzane stope rasta. I naravno, bilo kakva politička nestabilnost nije dobra, pošto povlači za sobom odlaganje, sporije odlučivanje, čekanje u svakom smislu. Lično sam optimista i mislim da Srbija može da nastavi sa visokim stopama rasta u narednom periodu. Mi smo u protekloj deceniji odradili dobar posao sa stopama rasta ekonomije. To je kreiralo nova očekivanja i nadam se novu ambiciju kod svih nas.
Šta mislite o broju banaka u Srbiji? Trenutno ih ima 20. Da li sledi dalje ukrupnjavanje, kao što je trend u Evropi?
Teško je licitirati sa brojem. Kanada ima pet velikih banaka na ogromnu ekonomiju. Mislim da je za srpsko tržište ključno to da ne mogu sve banke da rade sve. Ako bih ja bio u menadžmentu male banke, odmah bih se specijalizovao. Ne možete vi da se takmičite sa UniCreditom u svemu. Možete da uzmete kampanju tri meseca, ali posle toga se iscrpite. Izaberite nišu, stambeno kreditiranje, agrobiznis, mikrokreditiranje… i budite najbolji u tome. Ulazimo u zonu pada kamatnih stopa, što znači da će profitabilnost malih banaka biti pod većim pritiskom.
UniCredit do sada nije prepoznatkao banka sklona akvizicijama u Sr-biji. Da li se to menja?
Mi pravimo trogodišnje planove bazirane na organskom rastu. Ali, ako se stvore prave okolnosti, spremni smo i na akvizicije. Zainteresovani smo da rastemo an ovom tržištu. Ali ne kupuje se nešto samo da bi se kupilo. Mora da postoji smisao: da li mi to ubrzava poslovni plan ili mi donosi komparativnu prednost?Ako nije tako, onda postoji rizik uništavanja vrednosti za akcionarare.
Imate li utisak da postoji animozitet javnosti prema bankama?
Banke je lako napadati jer se one ne brane. To nam je velika mana.
Mi smo verovatno najregulisanija oblast privrede, treba da budemo primer za druge. Često se zaboravlja da su domaće banke najveći finansijeri države. Kroz kupovinu obveznica i finansiranje infrastrukture mi direktno punimo budžet.Takođe, mi pokušavamo da razvijemo tržište kapitala. Nedavno smo izdali prvu korporativnu mini-obveznicu. Nismo to uradili zbog zarade, već da bismo pokazali tržištu da postoji alternativa kreditu. Čim smo našli jednog klijenta, javili su se drugi. Drugim rečima, mi sebe potcenjujemo – narod smo koji se ne razlikuje od drugih, samo nam treba dati inicijativu. Imamo toliko potencijala koje treba da koristimo.
Sve češće se pominje veštačka inteligencija. Da li će mašina uskoro odlučivati ko dobija kredit?
Mi već godinama koristimo mašinsko učenje (machine learning). Pravimo prediktivne modele verovatnoće vraćanja kredita. Paradoks je što kod nas, zbog tržišne prakse, dobri klijenti subvencionišu loše. Pravimo „uravnilovku“ sa kamatama umesto da striktno naplaćujemo rizik. „Mašina“odnosno AI, inače, prati vaše ponašanje: platu, potrošnju, štednju…Ona uči iz istorije i predviđa budućnost. Za stanovništvo i male biznise, mašina je nepogrešiva i bolja od čoveka. Čovek ima emociju, pristrasnost, umor. Mašina samo samelje podatke. To je budućnost –kredit ćete dobijati za tri minuta, bez od-laska u banku. To, ipak, ne važi za velike klijente. Tu je neophodan čovek da proceni specifičnosti.
Pomenuli ste male biznise (SME). Mogu li oni biti motor razvoja?
Mogu, ali se pravi greška kada se posmatraju izolovano. Nema jakog SME sektora bez velikih kompanija. Mali moraju da se „nakače“ na neki veliki sistem, da budu „sateliti oko sunca“. Sami teško mogu da prežive, nemaju pristup znanju ni kapitalu. Takođe, koči nas strah od neuspeha. Sramota je reći „nisam uspeo“. U biznisu moramo naučiti da brzo gasimo projekte koji ne idu i da neuspeh prihvatimo kao lekciju. UniCredit je, kako ste rekli, spreman da podrži domaće kompanije u širenju na region. Zašto je to važno?Apsolutno smo spremni. Hoću da naglasim da osam od 10 velikih srpskih kompanija radi sa nama, i to je snaga ove banke. Pozivam naše kompanije da gledaju preko ograde, u tuđe dvorište. Vreme je za to, ekonomija obimaje ključna. Mi smo u poslednjem krugu privatizacije prodavali kompanije firmama iz mnogo manjih zemalja u regionu. Danas je naša ekonomija mnogo veća. Mi smo najveće tržište u regionu i imamo komparativnu prednost, koju ne koristimo ali i često potcenjujemo sebe. Pogledajte primer spajanja u regionu –Argeta je postala brend koji se prodaje u Austriji. To su regionalni šampioni. Bilo je logično da se napravi neki konglomerat kao što je nekad bila ideja o spajanju Delte, Agrokora i Merkatora. Takva kompanija bi bila dobra za sve tri zemlje. Osnovni problem kod tih spajanja (M&A) jeste ego. Kad nema „keša na stolu“, svako misli da njegovo vredi više. Ali moramo to da prevaziđemo. Mi smo ove godine uradili nekoliko zanimljivih transakcija u Srbiji i spremni smo da podržimo svaku dobru ideju za izlazak u region. Nije sramota kupiti firmu u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, naprotiv, to je znak zrelosti naše privrede.
U Hrvatskoj tvrde da njihova privreda treba da se okrene od regiona prema Evropskoj uniji?
Učenje od Evrope i jeste razlog što su oni trenutno uspešniji od nas. Oni su gledali od Austrijanaca, to je njihova prednost. Opet, jedno je gledati a drugo je plasirati odnosno nešto prodati. Mnogo je teže prodati zapadnoj Evropi nego istočnoj Evropi. Jer i dalje oni imaju određenu prednost koja se vidi u odnosu na nas. Zato mislim da je pravi momenat da u narednih deset godina naši privrednici intenzivno razmišljaju o tome. Ponavljam, mi smo najveće tržište, otvorili smo ga a nismo mnogo dobili zauzvrat.
Vidite li da se sprema neka velika akvizicija ili merdžovanje u srpskoj privredi?
Razgovara se… Učestvujemo u raznim razgovorima. I to nam je lepši deo posla, zanimljivo je i često lukrativno za nas. To je ono što pravi komparativnu prednost. Često to traje po godinu dana. Banka učestvuje u tome, pa se radi postepeno, nema žurbe.
Kako komentarišete promene vlasništva u Imleku?
Mislim da je to bio dobar korak. Novi vlasnici imaju energiju i proveren model. To je primer snage brenda – fabrika im je izgorela, a oni su se vratili jači. Što se tiče fondova koji izlaze iz vlasništva, to je normalan ciklus. Zaradili su, izlaze. Nama nedostaju pravi equity fondovi,ali imamo porodične firme koje investiraju. Stečaj ili prodaja su često najbolji mehanizmi da imovina pređe u ruke onoga ko zna da upravlja. Nekada treba „ići do kraja“ ali nekad je pametnije prodati, konsolidovati se i pustiti da biznis raste sa novom energijom, možda baš na regionalnom nivou.
Prati li vaša banka situaciju oko Naftne industrije Srbije? Koliko ste uključeni?
Banke pažljivo prate i oslanjaju se namere centralne banke. Nadamo se da će brzo da se nađe rešenje za NIS koje će biti najbolje za srpsku ekonomiju. Što se tiče priče o sekundarnim sankcijama, napomenuo bih da su globalni finansijski tokovi potpuno integrisani. To funkcioniše vrlo pragmatično. Kad bi, ne daj bože, bilo koja srpska kompanija došla pod sankcije, ona nema šanse da platni nalog prebaci u inostranstvo. Čak da banka iz Srbije pusti taj nalog, njega će automatski da zaustavi korespondentska banka u inostranstvu. To je onda rizik i za banku iz Srbije. Ogroman novac se u bankarstvu investira u to da pratimo šta se u realnom vremenu dešava sa inoprometom. Svaki klijent ide kroz skener, u sekundi se proverava.
Tagovi
