Na naslovnoj strani novog specijalnog izdanja Nedeljnika „Svetski rat u Iranu“ čeka vas velika analiza sukoba koji je otvorio novu fazu globalnih odnosa i pokazao kako izgleda rat u kome se sudaraju Amerika, Iran, Izrael i čitav Bliski istok, sa posledicama koje mogu da promene energetsko tržište, bezbednosnu arhitekturu regiona i odnos snaga velikih sila.
U centralnoj analizi Željko Pantelić objašnjava zašto je Amerika krenula u rat protiv Irana i šta se zapravo krije iza vazdušne invazije – da li je reč o rizičnoj doktrini „bombarduj i nadaj se“ ili o strategiji kojom Vašington pokušava da ograniči kineski pristup jeftinoj nafti i preuzme kontrolu nad ključnim energetskim tokovima sveta.
Specijal donosi i analizu nove vrste ratovanja. Aleksandar Radić piše o „lovu na glave“ kao strategiji u kojoj rat počinje likvidacijom lidera, a ne tenkovima na ulicama – modelu koji se već primenjuje od Venecuele do Irana i koji bi mogao da postane dominantan oblik ratovanja u 21. veku.
Čitajte i ekskluzivno svedočenje Branka Katića, trenera golmana u iranskom Sepahanu, koga je početak bombardovanja zatekao na aerodromu u Isfahanu, jednom od glavnih ciljeva napada.
„Srbija i Amerika, poslednji čin političke drame“
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, piše da su odnosi između vlasti u Beogradu i administracije Donalda Trampa ozbiljno narušeni nakon neuspelog pokušaja Aleksandra Vučića da se sastane sa Trampom uoči odlaska na vojnu paradu u Moskvu, kao i zbog loših odnosa sa šeficom kabineta Suzi Vajls i porodicom Kušner. Pantelić navodi i da u Vašingtonu postoji snažno nezadovoljstvo zbog politike Beograda koja istovremeno sarađuje sa Rusijom i Kinom, dok EU sve manje veruje obećanjima vlasti u Srbiji i podrška unutar Unije slabi.
„U Vašingtonu na srpsku spoljnu politiku ne gledaju kao na multivektorsku, već kao na sitnošićardžijsku, u kojoj se dugoročni krupni ciljevi i interesi žrtvuju ili dovode u pitanje zbog ličnih koristi ili kratkoročnih dobiti koje na duge staze proizvode velike probleme. Drugim rečima, Trampovu administraciju ne zanima stanje demokratije, ljudskih prava i sloboda u Srbiji ili bilo gde na planeti, ali su vrlo osetljivi i zlopamtila ako neko pokušava da igra dvostruke igre i da šuruje, pre svih sa Rusijom i Kinom, iza njihovih leđa“, piše Željko Pantelić.
„srbi i dalje vole trampa… ali samo onog koji je za putina“
Zoran Panović, programski direktor Demostata, piše da srpsko javno mnjenje često reaguje trijumfalistički i emotivno – od sporta i Evrovizije do geopolitike – što se vidi u preteranim očekivanjima oko Crvene zvezde ili Evrovizije. On navodi da u Srbiji i dalje postoji snažna simpatija prema Vladimiru Putinu i podrška Rusiji u ratu u Ukrajini, iako se oseća izvesno zasićenje ratom, dok se međunarodni sukobi često tumače kroz prizmu iskustva ratova devedesetih.
„I u srpskom javnom mnjenju se oseća izvesna zasićenost ratom u Ukrajini. Uočljivo je i određeno razočaranje što Rusija još nije „specijalnu vojnu operaciju“ završila pobedom, ali se taj osećaj racionalizuje stavom da Rusija ratuje ne samo protiv Ukrajine već i protiv celog Zapada. Što je na neki način tačno“, piše Zoran Panović.
„Bombarduj i nadaj se“
Željko Pantelić piše da se američki napad na Iran može tumačiti na dva načina – kao improvizovana strategija „bombarduj i nadaj se“ ili kao deo šire geopolitičke igre kojom Vašington pokušava da Kini ograniči pristup jeftinoj energiji i učvrsti kontrolu nad ključnim energetskim tokovima. On ocenjuje da je iranski režim brutalna teokratija, ali i da ga vazdušni udari verovatno neće srušiti, jer vlast u Teheranu igra na kartu izdržljivosti i dovoljno joj je da preživi rat da bi proglasila pobedu.
„Tramp je dokazao da ima petlju da „puca“ i u potpunosti je preokrenuo trend koji su uspostavili Barak Obama i Džo Bajden. Obamino tolerisanje upotrebe bojnih otrova od strane bivšeg sirijskog predsednika Bašara el Asada, pasivno gledanje okupacije Krima od strane Rusije i kineske izgradnje veštačkih ostrva u teritorijalnim vodama susednih država, kao i povlačenje Amerikanaca iz Avganistana, kreiralo je utisak na tzv. Globalnom jugu da je Amerika abdicirala od uloge planetarnog hegemona“, piše Željko Pantelić.
„Nova vrsta rata za nova vremena“
Aleksandar Radić u vojnoj analizi piše da je savremeni rat dobio novu logiku u kojoj su glavne mete politički i vojni lideri, pa je američko-izraelski rat protiv Irana počeo pokušajem likvidacije vrhovnog vođe Alija Hamneja i sistematskim „lovom na glave“ unutar iranske hijerarhije. On ocenjuje da je takav pristup moguć samo uz dubok obaveštajni prodor i mrežu saradnika koji omogućavaju precizno lociranje meta, ali upozorava da iranski režim i bez Hamneja ima kapacitete da uzvrati raketama i dronovima širom Bliskog istoka.
„Amerikanci su tradicionalno skloni prebrojavanju palih glava protivnika kao merilu rezultata rata. Tako su činili u ‘Namu 1960-ih godina, pa u borbi protiv terora tokom par decenija od 2001. kada su teroristi zadali prvi udar samoubilačkim letom do WTC i Pentagona sve do povlačenja iz Kabula 2021. Komunikei bili su puni podataka o tome kako se cenilo da su teroristi pretrpeli teške gubitke od recimo 150 ljudi“, piše Aleksandar Radić.
Ekonomske posledice sukoba
Milica Rilak piše da se paralelno sa vojnim sukobom SAD, Izraela i Irana vodi i ekonomska bitka u kojoj države pokušavaju da izbegnu ulogu najvećeg gubitnika, dok tržišta energenata već reaguje snažnim skokovima cena. Ona navodi da blokada Ormuskog moreuza i napadi na energetsku infrastrukturu ugrožavaju globalno snabdevanje, pa analitičari upozoravaju da bi cena nafte, u ekstremnim scenarijima, mogla da poraste i na 150 do 180 dolara po barelu.
„Finansijske institucije poput banke JP Morgan upozoravaju da bi trajni poremećaj u Ormuzu mogao da pogura Brent prema 120 po barelu, s obzirom na to da bi proizvođači iz Zaliva mogli održati normalnu proizvodnju samo oko dvadeset i pet dana pre nego što ih nestašica skladišnog prostora primora na obustavu rada“, piše Milica Rilak.
„Bombardovanje je kao i umiranje – samo neka ide po redu“
Dragoljub Draža Petrović ove nedelje piše Ante Tomiću, komentarišući američki napad na Iran i poredeći ga sa NATO bombardovanjem Srbije 1999. godine. On satirično tvrdi da je logičnije da u bombardovanju prvo strada diktator koji je rat izazvao, pa tek onda da strada narod, navodeći kao kontrast primer Billa Clintona koji je bombardovao Srbiju, a nije pogodio Slobodana Miloševića.
„Bombardovanje je kao i umiranje – samo neka ide po redu, pa ako se kod umiranja u životu uvek govori da prvo treba da ode čukundeda, pa pradeda, pa deda, dakle po redu, u bombardovanju treba da se prvo kokne onaj koji ga je i izazvao, pa onda nek se razmišlja šta dalje“, piše Dragoljub Draža Petrović.
„Kako sam izašao iz Irana pod bombama“
Luka Lukić u tekstu za Nedeljnik donosi ekskluzivnu ispovest trenera golmana Branka Katića, koji se zatekao na aerodromu u Isfahanu u trenutku kada je počelo američko-izraelsko bombardovanje Irana. Katić opisuje kako je nakon prve detonacije kod aerodroma, uz pomoć kluba i srpske diplomatije, automobilom prešao oko 1.300 kilometara kroz Iran i preko Turske stigao do Istanbula, a zatim i Beograda.
„’Putovali smo 15 sati, prešli smo 1.300 kilometara, ali smo uspeli da izađemo iz Irana’. Ovako je ukratko izgledao put Branka Katića, fudbalskog trenera koji se u subotu, u trenutku početka rata našao u Isfahanu, nuklearnoj prestonici Irana. Jedna od prvih bombi pala je upravo na taj grad, a Katić u ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik kaže da se nalazio na aerodromu, gde je čekao let za Ujedinjene Arapske Emirate (UAE)“, piše Luka Lukić.
„Šta Iran ima, može i sme“?
Aleksandar Radić piše da se iranska ofanzivna moć ubrzano troši: broj balističkih raketa je ograničen, pa će Teheran sve više posezati za sporijim dronovima poput „šaheda 136“, koji imaju daleko manji učinak u odnosu na američku i izraelsku avijaciju. Iako Iran i dalje može da uzvraća raketnim napadima, aktiviranjem saveznika poput Hezbolaha ili čak terorističkim akcijama, Radić smatra da je odnos snaga izrazito nesrazmeran i da će se iranski resursi vremenom iscrpljivati.
„Iranci će nastaviti da lansiraju rakete jer je to jedino od sredstava odmazde. U stvari, želeli su da pretnja dalekometnim raketama dometa 1.000–2.000 km predstavlja sredstvo koje će odvratiti Amerikance i Izraelce od rata, ali nisu imali ultimativnu pretnju – nuklearne glave. Krug se zatvara jer i rat se vodi zato da ne bi nikada bili u prilici da poseduju takvo sredstvo“, piše Aleksandar Radić.
„Poljubi prsten i lansiraj tu raketu“
Pavle Zlatić piše da je američka vojska uprkos političkom sukobu između Pentagona i kompanije Antropik nastavila da koristi njihov AI model Klod za obaveštajnu analizu, obradu podataka, izbor meta i simulacije borbenih dejstava tokom napada na Iran. On objašnjava da je razlaz između Antropika i vojske nastao zbog dubljih neslaganja oko masovnog nadzora, odgovornosti i autonomije AI sistema, dok je OpenAI prihvatio širi dogovor sa Pentagonom koji omogućava „svaku zakonitu upotrebu“ tehnologije.
„To što je predsednik SAD Donald Tramp samo nekoliko sati pre napada naredio svim federalnim agencijama da prestanu da koriste proizvod „ove kompanije radikalnih levičara, koji nemaju pojma kako funkcioniše ovaj svet“ svakako nije bio signal da neko prosto iščupa kablove iz mašina koje vrte te „levičarske“ AI modele“, piše Pavle Zlatić.
O istoriji američkih odnosa sa Iranom
Veljko Miladinović piše da istorija američkih odnosa sa Iranom pokazuje dug niz pogrešnih procena – od uloge SAD u puču protiv Mosadika 1953. do potpunog iznenađenja koje je za Vašington predstavljala Islamska revolucija 1979. On podseća da administracija Džimija Kartera i američke obaveštajne službe nisu razumele snagu religije, nacionalizma i pokreta koji je predvodio ajatolah Homeini, pa su potcenile urušavanje šahovog režima.
„’Iran usled veličanstvenog liderstva šaha predstavlja ostrvo stabilnosti u jednom od problematičnijih delova sveta’, ove reči je sa podignutom čašom u ruci usmerenom prema šahu Rezi Pahlaviju, izgovorio predsednik SAD Džimi Karter, dok se čekalo da sat otkuca dvanaest i da Iran, Bliski istok i svet uđu u mirnu i stabilnu 1978. godinu. Nekoliko meseci kasnije Iranom su se raširile masovne demonstracije koje su se završile kao Iranska revolucija“, piše Veljko Miladinović.
„Tito mi nikad nije delovao kao najbolji drug“
Pisac Marko Vidojković u razgovoru sa Veljkom Miladinovićem kaže da je roman „Četres prva“, nastavak knjige „E baš vam hvala“, napisao kao alternativnu istorijsku avanturu u kojoj se komunisti iz budućnosti pojavljuju u Drugom svetskom ratu kako bi se obračunali sa fašizmom, ali i da kroz humor i parodiju pokaže koliko su srpske podele između partizana i četnika često pojednostavljene.
„Pisanje sam prekinuo u proleće 2024, otprilike na polovini romana, tačnije na glavi „Jasenovac“, i nisam verovao da ću sa takvim pauzama uspeti ne samo da napišem knjigu do kraja, već i da nastavim sa pisanjem. Onda su u avgustu 2025. boravak van sredine koja mi je bila izvor stresa i antidepresivi učinili svoje i ja sam jednog jutra nastavio da pišem „Četres prvu““, kaže Marko Vidojković.
O fenomenu čuvene Veneove zbirke
Ana Mitić piše o fenomenu čuvene Veneove zbirke zadataka iz matematike, jednog od najuticajnijih udžbenika na ovim prostorima, koja se posle pauze ponovo pojavljuje u novom izdanju. U razgovoru za Nedeljnik, sin autora, Dragan Bogoslavov, govori o životu i radu matematičara Venea Bogoslavova – od mladosti obeležene Golim otokom do karijere nastavnika čije su zbirke postale nezaobilazni alat generacijama srednjoškolaca.
„Zbirke nikada nisu bile propisani udžbenik, nikada obavezne, nikada nametnute nastavnicima ili učenicima. Dugovečnost i popularnost ovih zbirki zadataka su na kraju najveća potvrda njihovog kvaliteta“, kaže Dragan Bogoslavov, sin autora čuvenih Veneovih zbirki, za Nedeljnik.
U Kotoru, na dan svetog tripuna
Miljenko Jergović ove nedelje piše Svetislavu Basari povodom crkvene osude Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića, polemišući da im zbog te presude jednog dana neće biti služeno opelo. On Basari objašnjava da takav strah više liči na praznoverje nego na veru i da bi nepravednu odluku crkvene institucije trebalo posmatrati kao njen problem sa Bogom, a ne kao presudu nad čovekom.
„To više podsjeća na vradžbinu, nego na išta što bi moglo proizaći iz učenja Isusa Krista. Ljudi se neobično često plaše onog čega se ne bi trebali plašiti, a nije ih strah nečega čega bi ih trebalo biti strah. Tako je, vjerojatno, sa svima“, piše Miljenko Jerović.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević i Branka Rosića kao i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 5. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
