“Šolc – zanemeo kad ne treba”: Analiza DW-a o zakasneloj izjavi nemačkog kancelara povodom Holokausta

0
EPA-EFE/Andreas Gora / POOL Pool Photo

Poređenje s Holokaustom ne sme ostati bez odgovora u Nemačkoj. Ni sekunde. Zakasnela reakcija Olafa Šolca pokazuje da je nešto pošlo krivo u nemačkoj kulturi sećanja, smatra novinarka DW Sara Judit Hofman.

To što Olaf Šolc nije reagovao u trenutku poređenja sa Holokaustom, u najboljem slučaju može da se opiše kao potpuna bespomoćnost. Kancelar gleda preda se, vidno razljućen, ali ne upućuje nikakav prigovor Mahmudu Abasu koji ga je provocirao sledećim rečima: „Izrael je od 1947. do danas počinio 50 masakara u 50 palestinskih mesta. Pedeset masakara – pedeset Holokausta“. Ubrzo zatim je Šolcov portparol završio pres-konferenciju, i Šolc i Abas su se rukovali.

Jasno je: jedan nemački kancelar ne sme na nemačkom tlu nikako da dopusti da neki gost poriče, relativizuje ili na bilo koji način prlja sećanje na najgori zločin u ljudskoj istoriji. Holokaust je – na to u Nemačkoj očito valja ponovo podsetiti – planiran u Berlinu. Krivicu za smrt šest miliona Jevreja snosi nacionalsocijalistička Nemačka. Za čuvanje sećanja na žrtve uz sve počasti odgovorna je nemačka vlada.

Koliko je još prisutna kultura sećanja?

Ali, u nemačkoj kulturi sećanja je nešto pošlo krivo. Drukčije se ne može objasniti zašto je Šolc još bio prisutan duhom kada se radilo o upotrebi reči „aparthejd“. To je vrlo sporan pojam koji izraelska vlada stalno osuđuje kao antisemitski – kao što je to nedavno bio slučaj i sa izveštajem organizacije Amnesti internešnal. O tom pojmu se u mnogim intelektualnim krugovima u Izraelu, SAD ili Nemačkoj vode žive diskusije. To što kancelar naglašava da on i nemačka vlada ne žele da se služe tim pojmom, važno je. Šolc je tu očito bio dobro pripremljen.

Pa kako je moglo da se desi da nije računao s tim da će Abaas možda napraviti poređenje sa Holokaustom? Naposletku, to nije prvi put da predsednik Palestinskih autonomnih vlasti takvim antisemitskim izjavama pokušava da pridobije pažnju. I tu se vidi jedan eklatantan nesporazum: nemačka vlada ne mora da na silu komentariše bliskoistočni konflikt. U najboljem slučaju bi mogla da radi na ponovnom obnavljanju mirovnih pregovora. Ali, kad god se radi o sećanju na Holokaust, Nemačka ima obavezu da reaguje i ne sme da ćuti. To što Olaf Šolc nije odmah odbacio Abasove reči, nanelo je veliku štetu ugledu Nemačke, i za to nema izvinjenja.

Posle pres-konferencije kancelar je na Tviteru napisao: „Najdublje sam ogorčen zbog nečuvenih izjava palestinskog predsednika Mahmuda Abasa. Upravo za nas Nemce je relativizacija Holokausta nepodnošljiva i neprihvatljiva. Osuđujem svaki pokušaj da se poreknu zločini Holokausta“. Ali, ta izjava je došla prekasno. Jer, skandal je već prodro do Izraela i dodatno opteretio ionako vrlo napetu situaciju. Izraelski premijer Jair Lapid, i sam sin preživelih Holokausta, zbog Abasa je na Tviteru napisao: „Istorija mu neće oprostiti“.

Abas ne predstavlja sve Palestince

Abasove reči na ovom mestu nije potrebno dalje komentarisati. One su nečuvene. I pre svega štete Palestincima, koji su zaslužili da ponovo smeju da biraju onoga ko će ih predstavljati u svetu (podsećanje: poslednji demokratski izbori su održani pre 16 godina). I zaslužili su da imaju predsednika koji se trudi oko diplomatije. Abas je trebalo da se pobrine da se posle pres-konferencije razgovara o tome da je u napadu izraelske vojske – a ne od pogrešno vođene rakete Islamskog džihada, kao što je Izrael prvobitno tvrdio – pre nekoliko dana u Gazi ubijeno petoro dece. Umesto toga, on je prljao sećanje na žrtve Holokausta i s njima i ugled svih Palestinaca koji nikad ne bi relativizovali Holokaust. I koji kako sebi, tako i Izraelcima, žele samo mir.