Slavko Beleslin: Flešbek daje novi život vestima

    Emisija "Šta bi posle - Flešbek" svojevrsna je TV revolucija, ne samo u Srbiji, kaže popularni voditelj

    0

    Kako si došao na ideju da spojiš TV i mobilni telefon, i to u žanru u kome to na prvu loptu možda ne treba očekivati?

    Emisija “Šta bi posle – Flešbek” svojevrsna je TV revolucija, ne samo u Srbiji. Donosi inovacije na nekoliko nivoa – nov je koncept emisije, nov je način komunikacije sa publikom, kao što su i određena scenografska rešenja do sad neviđena na ovim prostorima. Što se tiče spoja televizije i mobilne telefonije, mislim da nema ničeg logičnijeg u ovom trenutku tehnološkog razvoja jer već odavno svi gledamo televizijski program sa telefonima u ruci. Zato je u našoj emisiji telefon i aplikacija na njemu sastavni deo emisije i mi prvi uživo nudimo isti sadržaj preko oba kanala komunikacije. Ta činjenica stavlja publiku u sam centar emisije jer se sve vrti oko njenog mišljenja, oko glasanja tokom koga svi saznajemo stav javnog mnjenja. Toliko je sve novo da čak i profesionalci imaju problem da odrede žanr ove emisije, a ona u stvari samo prati život u kome su spojeni svi žanrovi – od tragedije do burleske, od komedije do groteske.

    Da li je Srbija spremna za ovakvu vrstu interakcije koja podrazumeva “pametne” telefone i internet?

    Znali smo da ćemo morati na neki način i da edukujemo publiku jer uvodimo jedan potpuno novi segment u iskustvo gledanja televizije. A već prve dve epizode govore da je Srbija spremna za ovakav program koji spaja mobilnu telefoniju sa tradicionalnom televizijom, jer je prva dobitnica nagrade bila mlada programerka iz Beograda ali već druga je šezdesetogodišnja gospođa, domaćica iz Zaječara. Dakle, ovo jeste emisija koja može da spoji novo i staro, nove tehnologije i staru dobru televiziju u njenom najboljem svetlu. Prema prvim reakcijama čujemo da “Šta bi posle – Flešbek” jeste emisija koja ponovo spaja nekoliko generacija pred televizorom, jer mlade privlače nove tehnologije a starije epilozi događaja koji su im dobro poznati. Naravno, jedni drugima pomažu da prate emisiju i učestvuju u samom glasanju.

    Kako biraš priče čiji epilog vredi saznati?

    Dva su osnovna kriterijuma za sve priče za koje radimo “Flešbek”. To su ili veliki značajni događaji kojih se seća skoro svaki stanovnik Srbije, ili čudesne sudbine ljudi koje mogu biti nauk za sve nas.

    U prvoj epizodi gost ti je bio glumac Milan Marić koji je poželeo da sazna epilog priče o jednom neverovatnom herojstvu?

    Milan je poželeo da vidi šta se dogodilo posle podviga pilota Vladimira Vodopiveca koji je u Somaliji pre nekoliko godina bezbedno spustio avion nakon eksplozije bombe koja je napravila ogromnu rupu na trupu. Spasao je 80 života. Kao i svi gledaoci, saznao je da je Vodopivec penzionisan i da mu kompanija za koju je tada leteo i dalje duguje plate.

    Čini se da sudbina heroja Vodopiveca nije bila epilog koji je Milan očekivao, delovao je iznenađeno?

    Naravno, kao i mi koji smo snimali priču. Ali tome i služi ova emisija — da ponovo osvetlimo događaje iz prošlosti i pokušamo da ispravimo neke očigledne nepravde.

    Ali već u sledećoj epizodi gost ti je bio Nele Karajlić, on je poželeo da vidi priču o našim paraolimpijcima koji svojom neverovatnom snagom zaista inspirišu?

    To je do sada bio najemotivniji trenutak u studiju, sa nekoliko suza u publici. Nadahnjujuća priča o ljudima koji su smogli snage da osvoje svet nakon suočavanja sa invaliditetom. Svakodnevna opravdanja pred takvim ljudima deluju besmisleno i ja se nadam da će ta priča pomoći da dobiju bolje uslove za pripreme za sledeće takmičenje u Tokiju.

    Za koju priču još uvek juriš epilog?

    Jurim i dalje “prosečne Jugoslovene”. Pre mnogo decenija standard po kome smo svi živeli, čuveni JUS, napravljen je tako što je praćen život nekoliko porodica a mi svi smo oblikovani prema njemu. I dan-danas na neki način živimo po njihovim merilima. Jedna od tih porodica prezivala se Vuksanović i ja ih pozivam da mi se jave da bi svi saznali šta se to, i simbolično i zaista, tokom prošlih 40 godina dogodilo sa prosečnim Jugoslovenima.

    POSTAVI KOMENTAR

    Unesite komentar
    Unesite ime