Škola ima problem sa učenjem, a ne deca

Kao društvo svu energiju treba da usmerimo ne na promenu dece da bi se pripremila za školu, nego na promenu škole kao institucije koja je izgubila korak sa vremenom i ostala jedna okoštala institucija u kojoj učenje ne doprinosi dobrobiti dece, ka`e Prof. dr Živka Krnjaja, Institut za pedagogiju Filozofskog fakulteta

0
Foto Profimedia

Reč učenje nije ono što se automatski dopada deci. Posebno kad podrazumeva obaveze. Ali, osnov razvoja u zdrave, odrasle jedinke jeste sve ono što naučimo usput, i učimo do kraja života. Te prve godine života, taj period intenzivnog učenja deteta, koji nazivamo ranim razvojem, najčešće je pominjan faktor koji utiče na njegovu dobrobit tokom celog života. Kako bi učinili najbolje za svoje dete, mnogi roditelji se trude iz petnih žila da i deca zavole učenje. April je posebno stresan mesec za roditelje, jer podrazumeva upis u vrtiće, kao i u škole, podjednako važne institucije upravo u onome što je najvažnije: učenju u ranom detinjstvu.

Šta je prava mera u učenju u tom ranom uzrastu – kako ne preopteretiti dete raznoraznim dodatnim aktivnostima koje počinju sve ranije, a kako ipak ne ostati pri onoj “šta zna dete…”. Jer mnoga istraživanja rađena u poslednje vreme ukazuju na značaj ranog učenja i plastičnost mozga, odnosno njegovu sposobnost da mnogo znanja usvoji i da se razvija. Deca mogu mnogo da nauče pre polaska u školu, ali je važno i šta i na koji način usvajaju znanja.

Vaspitačica u vrtiću “Mića i Aćim” i predsednik Udruženja vaspitača Beograda Ljiljana Dragutinović kaže da se kod ovih generacija razlikuje način na koji se deca podržavaju i očekivanja koja se pred njih stavljaju. Danas se teško može pronaći dete koje ne ide dodatno u neku školu jezika, NTC, mentalnu aritmetiku i slično, provodi slobodno vreme sve više usamljeno, ispred televizora i kompjutera, a manje u komunikaciji sa drugom decom i odraslima.

“Čini mi se da se sve više akcenat stavlja na podršku intelektualnom razvoju i obrazovnoj komponenti, a zanemaruju se fizička, socijalna, emocionalna i psihološka”, napominje ona.

Onda se postavlja pitanje – da li je to dobro ili ne?

“Ako imamo dete koje sa nama vodi dijalog o planetama, dinosaurusima ili pak nastanku parne lokomotive, a s druge strane ima slabu kontrolu sopstvenog ponašanja i odlaganja svojih potreba, nestrpljivo je, ne ume da sačeka svoj red, često prepoznaje tuđe namere i ponašanje kao ugrožavajuće, na primer, „namerno me je udario, gurnuo, srušio…” i slično, onda je to znak da mu je potrebna pomoć”, napominje ona.

Jedna od dilema je kako dete podučavati i raditi sa njim na sticanju znanja i veština kako bi kasnije kada krene u školu prolazilo dobro, odnosno bilo spremno za nove obaveze i lako savladavalo gradivo koje je sve zahtevnije – treba li da zna da čita, piše i računa?

“Kada govorimo o dilemi da li dete treba da zna da čita i piše na kraju boravka u vrtiću, smatram da je pogrešno postavljena. Uspeh deteta, pokazalo se, ne zavisi od čitanja i pisanja, već najviše od toga koliko je dete motivisano za učenje, kakve su mu radne navike, koliku podršku ima. Mi često decu podstičemo da zajedno sa braćom i sestrama, roditeljima, bakama i dekama igraju igre sa glasovima i rečima: na slovo, na slovo; kaladont, promeni jedan glas (som, dom, sok…); nađi veliku životinju čije ime je kratko ili malu čije ime je dugačko… Takođe, veoma dragocenim smatram sve igre prstima, seckanje makazama, vez, pletenje prstima, vajanje, nizanje perli, origami, zato što su odlična vežba za motoriku šake. Prava mera se ne može propisati, ona zavisi od deteta, aktivnosti koje bira, očekivanja”, objašnjava naša sagovornica.

“Deca su po prirodi istraživači, prirodno su radoznala, sa urođenom motivacijom da uče”, ističe prof. dr Živka Krnjaja sa Instituta za pedagogiju Filozofskog fakulteta, i objašnjava šta je uloga institucija a šta je zadatak roditelja.

“Uloga institucionalnog predškolskog vaspitanja i obrazovanja jeste da deci omogući da uče kroz istraživanje i da proširuju svoja iskustva i saznanja o sebi i svetu. Zbog toga u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, u skladu sa novim Osnovama programa ‘Godine uzleta’, nastojimo da razvijamo integrisan pristup učenju, u kom deca uče kroz jedinstvo doživljaja i onog što rade, kroz jedinstvo svojih misli, osećanja i onog što praktično isprobavaju u određenoj situaciji. Integrisano učenje tako postaje proces povezan smislom koji u učenju nalazi dete, nasuprot učenju kroz izdvojene pojedinačne sadržaje i aktivnosti”, kaže o ulozi institucija u učenju u ranom detinjstvu.

Znamo da su roditelji prvi i najvažniji vaspitači svoje dece i znamo da svi roditelji žele da im dete bude srećno, zadovoljno i da se oseća ostvareno. Iz toga sledi da su roditelji zainteresovani da se uključe u obrazovanje svoje dece, ali ne tako da im se zadaju domaći zadaci ili smišlja jedna po jedna aktivnost sa njima, koja više služi da se evidentira kao “održana” nego što roditelji mogu naći smisao i prepoznati čemu služi u vaspitanju dece i u podršci njihovoj roditeljskoj ulozi, napominje sagovornica Nedeljnika.

“Mi smo u oblasti javnog vaspitanja i obrazovanja dužni da rasteretimo roditelje straha od neuspeha njihove dece u školi i da prestanemo da plašimo roditelje neosnovanim zahtevima. Prvo, nemamo zakonsku osnovu za to. U zakonskoj regulativi u Srbiji jasno piše da svako dete može da se upiše u školu i istovremeno nigde ne piše da dete treba da čita i piše pre polaska u školu. Drugo, a važnije, jeste da je opismenjavanje dece, kroz zahteve da deca popunjavaju radne listove, ispisuju slova ili cifre u sveske, pogrešna praksa koja šteti detetu. Pogrešna je jer detetu poručujemo da je učenje (u ovom slučaju čitanje, pisanje, računanje) nešto što je odvojeno od svakodnevnog života, nešto čime se inače ne služimo van radnog lista ili sveske. Ako se tako radi, velike su šanse da kod deteta još u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, postignemo da ne voli da uči i da ima otpor prema učenju. Na taj način i roditeljima i deci stvaramo prepreku za dalje školovanje dece”, objašnjava Živka Krnjaja.

Mera u učenju predškolskog deteta je u obezbeđivanju povezanosti između igre i učenja, tako da igra i učenje nisu odvojeni ili suprotstavljeni, pojašnjava ona.

“To ne znači da je deci prepušteno da se samo igraju u vrtiću, niti da je sve igra. Isto tako to ne znači da se igra podređuje ciljevima učenja koji su unapred postavljeni do te mere da je sve unapred poznato i u potpunosti vođeno od strane vaspitača, jer onda to nije istraživanje nego reprodukovanje. To znači da je igra važna zbog toga što je igra najviši oblik istraživanja i da sve druge aktivnosti u vrtiću koje nisu igra treba organizovati prema igrovnom obrascu, odnosno tako da su zasnovane na istraživanju, neočekivanosti, upitanosti, otvorenosti, dobrovoljnosti.”

Da bi dete kasnije kada krene u školu prolazilo dobro, odnosno bilo spremno za nove obaveze i lako savladavalo gradivo koje je sve zahtevnije, potrebno je da mu pomognemo da ostane radoznalo, da razvija samokontrolu, da bude sigurno u sebe, da ume da brine o sebi, o svojim stvarima, da preuzima odgovornost, da ume da brine o drugima oko sebe i sarađuje sa drugima. Ali i škola bi trebalo da se menja.

“Kao društvo svu energiju treba da usmerimo ne na promenu dece da bi se pripremila za školu, nego na promenu škole kao institucije koja je izgubila korak sa vremenom i ostala jedna okoštala institucija u kojoj učenje ne doprinosi dobrobiti dece, nego je usmereno na tržišnu logiku postignuća i konkurencije. Za sve zahtevnije gradivo u školi smo odgovorni mi u obrazovanju, nisu deca niti samo gradivo. Problem je u tome što je u obrazovanju potrebno preneti akcenat sa količine sadržaja koji deca memorišu i učenja u kom deca ne vide svrhu, na razvijanje kritičkog mišljenja, na razumevanje smisla i značenja, razvijanje empatije, saradnje, istrajnosti, stvaralačkog i istraživačkog odnosa prema sebi i svetu”, otvoreno priča profesorka Krnjaja.

Ljiljana Dragutinović ističe da je važno da podržimo i osnažimo dete da konfliktne situacije izbegava, a kada se i dese da ih razreši verbalno, da ume da sarađuje sa drugom decom, da ima kontrolu sopstvenog ponašanja, da je u stanju da sasluša drugog.

“Pored toga važno je da ima osećaj empatije, da zna kako se drugi osećaju, da ume da traži pomoć, ali i da je pruži drugome. U vrtiću radimo i na tome da dete osnažimo da pokaže inicijativu u aktivnostima, da sa drugom decom deli čime se bavilo, da osmišljava svoju igru zajedno sa grupom dece koja su u igru uključena, da prate saigrače u igri, da uključuju maštu. Takođe, veoma nam je važno da decu upoznamo sa okruženjem, pravilima u saobraćaju, kulturnim ophođenjem, ali i sa znamenitostima koje se tu nalaze. U skladu sa onim što dete može da uradi, deci delegiramo zadatke koji će podržati stvaranje radnih navika: odlaganje igračaka, podela obroka, zalivanje biljaka. I deci i nama su dragocene zajedničke prijatne aktivnosti, čitanje knjiga, zajedničke igre, razgovori, šetnje. I što je najvažnije, da primetimo dete kada je mirno i angažovano, a ne samo kada radi nešto što smatramo neadekvatnim”, objašnjava Ljiljana Dragutinović kako to rade u vrtiću.

Kvalitetne prilike za učenje u ranom detinjstvu doprinose povećanju broja dece koja pohađaju školu, smanjivanju preranog napuštanja škole, ponavljanja razreda i sl. Iako Srbija ima dugu tradiciju predškolskog vaspitanja i obrazovanja, i dalje stopa učestvovanja u predškolskom vaspitanju i obrazovanju znatno zaostaje za zemljama Evropske unije (više od polovine četvorogodišnjaka je uključeno u predškolsko vaspitanje i obrazovanje, dok je u zemljama EU obuhvaćeno više od 95% dece starije od četiri godine).

“U poslednjoj deceniji pristup programima predškolskog vaspitanja i obrazovanja je poboljšan, ali i dalje veliki broj dece nije uključen, posebno dece iz osetljivih grupa, kojoj bi kvalitetne prilike za učenje u ranom uzrastu donele najveću dobrobit. Participacija dece pripadnika nekih nacionalnih manjina, dece koja žive u siromaštvu ili dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je veoma niska”, napominje Tanja Ranković, rukovoditeljka programa obrazovanja u UNICEF-u u Srbiji.

Na nacionalnom nivou, važan podsticaj za preispitivanje i za dalje unapređivanje predškolskog programa i delatnosti predškolskog vaspitanja u celini, predstavljaju nedavno usvojene nove Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja – “Godine uzleta”. U okviru projekta, razvijena je kompleksna metodologija podrške ustanovama i praktičarima za primenu novog programskog dokumenta. “Očekuje se da do kraja 2022. godine, 12.000 praktičara (oko 60%) iz svih predškolskih ustanova bude obučeno za primenu nove koncepcije u skladu sa dinamikom uvođenja obaveznosti propisane Pravilnikom. Osim obuka, projektom će biti podržano razvijanje mehanizama horizontalne razmene i mentorske podrške ustanovama, postavljanje onlajn platforme za profesionalno učenje i razmenu, jačanje Mreže praktičara za podršku predškolskom vaspitanju i obrazovanju, kao i izrada priručnika i vodiča za razvijanje nove koncepcije”, napominje Ljiljana Marolt, rukovodilac grupe za poslove predškolskog vaspitanja i obrazovanja Ministarstva prosvete i nauke.

“Dete od rođenja nastoji da razume svet koji ga okružuje i da njime ovladava i prirodno je usmereno na odnose sa vršnjacima i odraslima. Najznačajnija karakteristika okruženja svakog deteta su ljudi sa kojima ono ostvaruje bliske odnose – roditelji, staratelji, braća i sestre, vršnjaci…”, napominje naša sagovornica.

“Deca su članovi porodice i zajednice, a ne izolovani pojedinci, i ona uče kroz odnose sa vršnjacima, odraslima, predmetima i simbolima. Dečji vrtić ili drugo okruženje u kojem se odvija predškolski program predstavlja sistem odnosa, višestruko povezan sa širim socijalnim sistemom. Zbog toga se program predškolskog vaspitanja gradi kroz uvažavanje porodičnih i kulturnih osobenosti i kroz različite načine uključivanja porodice i zajednice u razvijanje programa. Roditelji i porodica su primarni vaspitači dece i imaju najvažniju ulogu u pružanju podrške koja vodi do dobrobiti, učenja i razvoja dece. Odnosi koje uspostavljaju vaspitači i drugi praktičari sa roditeljima treba da budu zasnovani na principima partnerstva. Partnerstvom porodice, vrtića i zajednice jačaju se veze između detetovih iskustava i učenja u različitim kontekstima i gradi se smisao. Deca će uspešnije ovladavati prelascima iz jedne u drugu sredinu ako su te sredine izazovne i zahtevaju intelektualno angažovanje i ako se istovremeno deca u njima osećaju sigurno i socijalno prilagođeno”, zaključuje Ljiljana Marolt.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime