Povodom trideset godina otkako je tadašnja Jugoplasika u Minhenu postala prvak Evrope (igrali su Toni Kukoč, Dino Rađa, Velimir Perasović), današnji KK Split objavio je tekst Božidara Maljkovića, legendarnog srpskog, jugoslovenskog i evropskog trenera, danas predsednika Olimpijskog komiteta Srbije, koji je napisan za monografiju ovog kluba.

On piše kako je došao u Split, kako ga je doživeo, kako pamti to vreme…

DOLAZAK U SPLIT

Da sam normalan, poludeo bih, kada sam leta gospodnjeg 1986. dobio poziv od Splićana. Tada je Prvi maj još bio ozbiljan praznik, selo u Bačkoj gde su moji kolonizovani iz Like, onim vozom bez voznog reda, lokalna kudeljara, i poziv sekretara Bilića na neki crni, bakelitni telefon, koji kao i policijska palica izaziva strahopoštovanje.

Krećem sa ženom i decom kući, za Beograd. Ispraća me jedna velika duga na nebu, iznad pašnjaka i livada gde sam konje jahao, i kao da mi kaže: „Idi, ja ću čuvati tebe i sve tvoje”… Stižem u Beograd, svi prijatelji mi kažu: „Ne idi, to je lep, ali ludi grad, poteraće te kući posle dve izgubljene, a ekipa im je kao šareni orkestar, koji je jedva ostao u ligi.”

U mojoj glavi košmar, pitanja… gde su čuli za mene, ko me preporučio, zašto baš ja? Koga su zvali pre mene? Glupost, to je isto kad se ženiš pa hoćeš da znaš s kim je bila tvoja voljena pre tebe. Najbolji način da brzo poludiš.

PROFA I RANKO

Da sam normalan, poludeo bih, kad sam stigao na aerodrom osetio sam u nosu stare mirise mora, smreke, borovine, palmi i nečega magičnog što samo bog zna i ljubomorno čuva kao i stari pariski majstori parfema svoju recepturu; 80 kilometara odatle, u Vodicama sam odrastao, ali taj čarobni miris nikada nisam osetio… Sekretar Biba me dočeka, krenusmo za Gripe, priča mi o Kaštelima, ja se pravim lud, ne kažem mu da sam u starom proveo tri nezaboravna leta.

Odjednom, žuti „reno“ poče da se trese, poskakuje i – stade. Odmah sam pomislio: “Sirotinja mi je kao sudbina.” Ko hoće juhu, nema salatu i obrnuto. I u mom Ušću, i u Radničkom bilo je to nepisano pravilo. Nekako dođosmo do Gripa. Tamo, na prvom spratu nas čekaju Milas, Sabalić, Jerkov, Katunarić, Njegovan… Hteli bi da budu ozbiljni, strogi, ali ne mogu. Dobrotu teško možeš sakriti. Tri sekunde je trajao razgovor oko moje plate. Dali su mi nešto, ali s budući da do tada nisam imao ništa, prihvatio sam.

Žele uzima reč i kaže: E, moj majstore da znaš šta su o tebi rekli Profa Nikolić i Ranko Žeravica tražio bi tri puta više. Brzo sam odgovorio da će platiti mnogo, mnogo više, ali da mi treba malo vremena. I oni i ja pomislili smo isto, da bog da pa da bude tako. Ćutali smo kao da bi izgovorena želja sprečila njeno ostvarenje. Dogovor je obeležen ručkom u „Opatiji” uz specijalitete od kojih su neki danas zabranjeni…

HOTEL “PARK”

Da sam normalan, poludeo bih, kada sam pročitao u „Slobodnoj Dalmaciji” da je jedan od glavnih mulaca, na pitanje o novom treneru izjavio “šta će nam ovaj, niko ga ne zna, zar na nama da se vežba”…

Kako kažu Italijani, propustio je divnu priliku da ćuti. Ali, bio je u pravu. Sećam se snažno te noći pre prvog treninga. Ofucan, Titov apartman 101, u hotelu „Park”, brza večera, ljubazni ljudi, napisan trening. Košmarna noć, budim se i vidim na vratima balkona, beli šal od maca sa topole, čije mi grane, kroz prozor gotovo ulaze u sobu. Izgleda da su te mace moj životni saputnik. Za čas zaplačem, moj nos se poveća, moje usne oteknu, kao današnjim folk pevačicama, svrab u očima… Sedam u neku nakazu od auta, koju je Profa nazvao sokotalo, i skromno stižem na Gripe….

Da, stigoh na Gripe, tresući se kao traktor u leru. Dočeka me stručni savet u senci, kako su grupu penzionisanih moreplovaca posprdno zvali ovi iz kluba, gledajući me ispod oka podrugljivo, sa monumentalnom nevericom kao da sam došao da asfaltiram njihovo more. Prvi trening, razgovor na centru igrališta, ogromno iznenađenje jer mi se svi obraćaju sa vi. Sledi pitanje drugog, malo starijeg mulca, od ovoga što me je pohvalio u “Slobodnoj”: „Šjor Božo, a kako mi vas da zovemo?“ Odgovorio sam mu: „Kako god hoćete samo nemojte da vređate”. Kratko se nasmejaše i odoše.

BURA SA RIVE

Da sam normalan, poludeo bih, kada sam se sa Bibom i Mackom spustio do firula, a tamo pokojni Barulja drži banku i govori: „Samo da prođu ove tri marćanske bure, pa da igramo picigin na Bačvicama.”

Odavno su me novobeogradski mangupi (ne barabe) učili da nikada ne reagujem na prvu fintu. Zato ćutim i slušam. Navodno, u martu duvaju tri bure, uvek u iste dane. Prva 7, druga 17, i treća 27. Posle treće počinje leto, dugo i toplo sa čarobnim valovima i mirisima sa Marjana. Brzo shvatam da svi veruju u tu priču, a ja mislim u sebi: „Priča vam je dobra, ali nije za sve uzraste.”

Jedva čekam 7. mart i, gle čuda, udari bura, hladnoća brutalno ulazi u kosti, isto se desi 17. i 27, Split bejaše prozirno čist, u blago modroj i prozračnoj boji. Poče picigin na Bačvicama, masovno kupanje, žene koje su jedva sačekale da se skinu… Pamtim, tako je bilo svake od moje četiri godine. Kada je reč o meteorologiji, ispričaću vam jednu nikada razumljivu priču. Naime, tada nije bilo mobilnih, nije bilo ni mnogo para, svi smo bili podjednako bogati, ili siromašni.

Desilo se to na Kanarskim ostrvima. Ugledni privrednik, član uprave našeg kluba, iz telefonske govornice zove kući. Ja slušam razgovor, nehoteći. “E, ti si?!”, pa pauza “e, stiga san na Kanare, kakvo je vrime doli? Južina? Opet južina as ti gospe…” Kraj razgovora. Nije pitao ženu ni kako je ona, ni kako su sitna deca, nije pitao ni za poduzeće koje je uspešno vodio… ali, vreme je najvažnije. Najvažnije je ono što uopšte nije važno i na šta on sa 5.000 kilometara razdaljine sve i da hoće, ne može da utiče. U slučaju malo dužih razgovora bi još pominjali bakalar, ima li ga ili nema i kako će ga spremati. Zdravlje oca, majke, žene, dece nije važno, najvažnije su meteo-situacija u Splitu i bakalar.

Za ovu priliku od mene dovoljno. Reči su dokumenta i treba ih pažljivo birati, reče veliki pisac. Slepo sam se držao toga u ovom sećanju.

Komentara

  1. Ljiljana
    12. април 2019. 22:13

    Šjor Božo Vi ste izvanredan esejista!!

  2. Tzoa Mora
    16. април 2019. 14:48

    Gosn Maljković, Svaka vam čast na svemu! Al da možda ne omanuste profesiju? Pa ovaj vaš tekst je zadao domaći zadatak bar polovini s/pisača i slovokombinatoraca prisutnih u javnosti jezika kojim se zborimo. Alal Vera!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.