U subotu, 30. maja u 17 časova na programu u CZKD-u je performativni putopis „Hamam Internacionala – pod kupolama“ Siniše Ilića i Bojana Đorđeva, koji nas vodi kroz prostore balkanskih hamama. Ovaj događaj kruna je višemesečnog projekta dvojice autora koji prati geografske topose – od Debra, Skoplja, Tetova, Prizrena, Peći, Prištine, Mostara, Stoca, Sarajeva, do Vranja, Niša, Novog Pazara i Beograda. Povodom predstojećeg događaja razgovaramo sa umetnikom Sinišom Ilićem.
Hamam internacionala, akvarel Siniša IlićPromo
Šta predstavlja naziv Hamam Internacionala i kako ste do njega došli?
Siniša Ilić: Ideja istraživanja je pronalaženje mesta gde se nalaze hamami ili njihovi ostaci i kreiranje mreže puteva koja nije uslovljena aktuelnom geopolitikom. Lokacije i objekti u svojoj različitosti kao da se kreću kroz prostor i vreme, kroz različite istorijske svakodnevice, i ocrtavaju kompleksnost svih tih pojmova, njihove manje ili više (ne)predvidive poveznice i preklapanja. Hamami su bili dostupni čitavom spektru društvenih slojeva i imali sistem održavanja od korisnika, upravnika – hamamdžija, zanatlija koji grade ili snabdevaju, do masera i ložača, pa i do mogućnosti da u zimskim mesecima, kao što je bio običaj, siromašni ljudi mogu da se greju i prespavaju u ložionicama hamama. Ili, kao što je praksa u Maroku, da se hamamske peći koriste za pečenje hleba. Otuda razmišljamo o solidarnosti i Internacionali, ovog puta pod kupolama.
Navodite da je istraživanje „potraga za pričama koje se razmenjuju pod kupolama hamama“. Koji su vam, u tom smislu, bili najvažniji izvori tih priča?
Siniša Ilić: Izvori su različita literatura, likovni izvori – na primer, izuzetan crtež Artura Evansa novopazarske banje iz druge polovine 19. veka, artefakti kao što je tas za ispiranje sapunice sa tela ili prošlovekovne razglednice na kojima su hamami amblematični deo gradskih pejsaža, razgovori sa ljudima – ne stroga naučna metoda. Naslov treba shvatiti i šire kao razmišljanje o pričama zajedničkog prostora i sećanja, pisanim i usmenim, i predanjima o praksi kupanja koja je, iako deluje kao daleka prošlost, neretko i dalje u sećanjima ljudi.
Hamami se uvek povezuju sa vodom, kupanjem – da li je voda važna u Hamam internacionali?
Voda je svakako ključan element hamama, oni su takođe i podizani nedaleko od reka Nišave, Vardara, Dunava, Bregave, Bistrice ili danas bezimenih potoka, da bi voda bila lakše korišćena i dovedena u upotrebu. U kontekstu istraživanja, reke su isto nit koja na još jedan način pravi mapu, da kažem, rečno-hamamskih ruta, ali voda nije u fokusu istraživanja. Možda u sledećoj fazi bude zanimljivo istraživati kako voda i vodena para deluju na ljudsku telesnost i čula, jer nam u doba kupanja u kupatilima, možda, ukoliko ne idemo redovno u saunu, takvo iskustvo manjka?
Koje ste ad hoc umetničke akcije organizovali tokom samog procesa rada u različitim mestima, pre Beograda, i kakvi su vam utisci sa tih događaja?
Izvodili smo ad hoc akcije u javnom, urbanom ili ruralnom pejzažu, na lokacijama pored samih hamama, u Skoplju, Debru, Prištini, Peći, Vučitrnu… Ove akcije su uključivale performativno merenje ili plein-air crtanje građevina hamama i istovremeno bile izložene pogledima drugih. Performativni gestovi privlačili su pažnju i inicirali konverzaciju koja je brzo stizala do hamama. Čak i fizički, jedan susret nas je doveo do ključa za ulazak u objekat.
Vi ste umetnici, ali u ovom projektu i istraživači – kako ovaj projekat funkcioniše između umetnosti i nečega što je egzaktnije i povezano sa istraživanjem, kao nauka? Kako gledate na odnos između umetnosti i drugih nauka, odnosno sfera stvaralaštva u vašem radu?
Jezik kojim oblikujemo istraživanje jeste umetnički – izvedbe, crteži, tekstovi, ali to, kao ni umetnost inače, ne odvaja, već, čini mi se, osnažuje veze sa arhitekturom, arheologijom, istorijom, urbanizmom. Možda je mojoj i našoj praksi najbliže polje nauke istorija umetnosti i kulture. Za razliku od ovog istraživanja, koje poseže dublje u prošlost, prethodni radovi su se bavili fenomenima dvadesetog veka u kulturi. Pomenuću kao primer radove sa muzejskim zbirkama, poput zbirke Muzeja savremene umetnosti iz Skoplja, formirane u znak solidarnosti posle razornog zemljotresa 1963, njihovom aktuelizacijom, dovođenjem u relacije sa savremenim temama.
Da li postoji neki zajednički narativ Balkana koji je moguće ispričati preko hamama?
Siniša Ilić: Narativ koji mi tražimo o Balkanu na ovom putovanju, prateći mrežu hamama, jeste zajednička priča tog intenzivnog iskustva hamamskog kupanja, kroz vekove i na različitim mestima. Možda je tako moguće ispričati ili zamišljati narativ bivanja zajedno u prostorima mimo dominantnih politika koje su često više usmerene na razlike nego sličnosti.
Šta nas čeka u okviru beogradskog performativnog putopisa i na čemu će biti glavni fokus tokom ovog događaja?
Siniša Ilić: Događaj smo koncipirali kao rekonstrukciju prostora Šedrvana, za koji smo primetili da često nije ostao sačuvan. Šedrvan se nalazi ispred prostorija za kupanje i prethodi mu, njegova je kupola najveća pa samim tim i najčešće oštećena ili srušena. Rekonstrukcija tog prostora je performativna, putopisna i participativna, a raduje nas da ćemo sledeću rekonstrukciju izvesti u otvorenom prostoru, ispred raskošnog ostatka šedrvana Šenđul hamama u okviru festivala Performans Platforma u Skoplju.
