Koliko vremena Amerikancu treba da pojede hamburger toliko je njima dvojici bilo potrebno da rasprodaju Medison Skver Garden, najveću dvoranu na svetu. Da zarade za sebe, za boksere, za trenere, za godišnju platu domara i čistačice u Gardenu, za to im je trebalo duplo manje vremena. Sve je bilo savršeno isplanirano. Kako drugačije može i da bude kada su glavni promoteri meča Edi Hern i njegov otac Badi, ljudi koji su obesmislili i priču o prodaji praseta u glavnom gradu Irana.
Promotivni spot je bio blještavi spoj romantike i HD tehnologije, bukmejkeri su poslagali kvote tako da gazda zaradi a da Entoni Džošua „ne proda“ i samo se čekalo da ta londonska bajka visoka 198 centimetara, taj bivši bad boy koji se pretvorio u mašinu za nokautiranje i pravljenje para, završi posao. Kao da su zaboravili nepisana pravila i filmske scenarije i da jedan takav ne može da pobedi malog debelog sa smešnom frizurom.
Ili makar ne može iz prve.
Bio je prvi jun kada je Endi Ruiz nokautirao Entonija Džošuu, iako je niži, teži, sporiji, iako je Britanac nigerijskog porekla oboren i bilo je izvesno da će napraviti ludi preokret. Ne, nije bilo tako. Ruiz ga je pobedio.
Bio je prvi jun kada mu je Džošua podigao ruku i čestitao i kada je svet ostao šokiran i srećan. Konačno smo dobili dvoboj teškaša kakav smo čekali i u njemu nije pobedio favorit. Bolje od toga?
Jedino bolje od toga je što će se boriti ponovo (otac i sin Hern klimaju glavom). Večeras.
Tako je priča o putu od trnja do zvezda, o londonskom momku iz geta, sinu imigranata, idealno-tipskom primerku za film, reklamu i brošuru sa naslovom „Boks“, postala zapravo priča o autsajderu, dečku koji je mešao malter sa ocem, a onda dovezao rols-rojsa ispred kapije i stari ga je pitao „je l dosta više automobila?“
Nije dosta jer ova vožnja je luda. Pre dve godine izgledalo je da je završio svoju boksersku karijeru i nije bilo dovoljno novca za troškove koji su rasli. A onda je usledila borba sa Aleksanderom Dimitrenkom koja mu je donela 200 hiljada dolara. A onda je „mala beba“ Džerel Miler, momak koji je trebalo da ukrsti rukavice sa Džošuom, pao na doping testu. A onda je došao on i nokautirao svetskog šampiona.
A onda…
Priča ima nastavak i to je posebna vrednost ove borbe. Ona predstavlja produženo zadovoljstvo koje traje mesecima. Ona je neka nova sezona Game of Thrones, sa boljim krajem. Još neotkriven Šekspirov stih. Gol iz malog ofsajda večitom rivalu, bez VAR tehnologije.
Posebna je zbog toga što u samo jednom slučaju označava kraj, a u svakom drugom pripremu za novi nastavak, za novu sezonu, za novi biznis aranžman porodice Hern…
To što će se pošteno potući u Rijadu, usred Saudijske Arabije, ludo je koliko je i genijalno. Na mestu na koje sportisti ne zagaze nogom zbog prezira prema dinastiji Bin Salman, Ruiz i Džošua će održati lekciju o viteštvu. O poštenoj tuči, van svih konzultata, samo rukama u kojima nisu motorne testere.
Ako pobedi Ruiz, biće to pokazatelj kraljevskoj porodici i čitavom svetu da Golijat može da bude savladan i ako je dobar, pošten, ušminkan i voljen, a nekmoli ako je grdan i omrznut.
Ako pobedi Džošua, biće to pokazatelj kraljevskoj porodici i čitavom svetu kako izgleda dostojanstveno podizanje iz pepela, a Ruizova ispružena ruka biće šamar za sve nevernike (zvuči kao nešto što bi se dopalo dinastiji).
Za sve koji nisu verovali da će i posle dosadnog Klička biti boksa, za sve koji su sumnjali u bokserske bajke i za sve one koji sumnjaju da drugi deo može biti bolji od prvog.
Tagovi
