Dok sam se s Milošem Šobajićem približavao njegovim kolima ateljeu u Vilinim vodama, u industrijskoj zoni u kojoj nema industrije, setio sam se nekih starih engleskih filmova. O onim devastiranim radničkim predgrađima u kojima vlada nasilje i strah. Bilo je i logično biti u scenografiji devastirane industrije jer će mi to i sam Šobajić reći u jednom odgovoru ovog intervjua, opisujući današnju sliku Srbije. Odvaljivanje kiše po haubi “hjundaija” pratilo je uvodne minute našeg razgovora.A onda, u podnožju dveju industrijskih zgrada koje odaju znake života, ulazim u Šobajićev radni prostor. Udišem onaj uobičajeni miris ateljea. Imam tipičnu paranoju da će mi se uflekati jakna od tih silnih boja koje su svuda. Duž ateljea mnoštvo skulptura, slika, raznih eksponata koji će se naći na predstojećoj Šobajićevoj izložbi “Širom raširenih ruku” koja od 10. do 31. marta traje u galeriji Atrijum u Biblioteci grada Beograda.

Na dan izlaska ovog intervjua otvara se i vaša izložba “Širom raširenih ruku”. Kome i čemu vi širite ruke u životu?

Širom raširenih ljudi dočekujem planetu, ljude, ali kako se ko provede je lično pitanje. Širim ruke čak i prema onima koje ne volim. I Hristos je umro na krstu raširenih ruku i mi svakodnevno čekamo svaki dan raširenih ruku. 

Koga ili šta čekamo?

Pa uvek neku dobru vest koja nikako da dođe. Stalno dobijamo loše vesti koje pokušavamo da ispravimo i da bude malo bolje nego što je u tim vestima. Očekujem od života mnogo ali očigledno imam to što imam.

Šta očekujete od Srbije?

Očekujem da jednog dana Srbi počnu da odlučuju ko će da vlada Srbijom. Boli me kad o njoj mislim. Boli me zato što ne ide onako kako bi trebalo da joj ide. Srbija bi trebalo da bude jedna lepa i uređena zemlja. Gledam svoje prijatelje, slikare, koji su ceo život radili a danas imaju penzije 250 evra. U Parizu klošar ima svakog meseca socijalnu pomoć od 600 evra. Dok mi dostignemo da naši klošari uzimaju 600 evra mesečno, ima još dugo da se načekamo.

Peter Handke je najhrabriji čovek koga sam upoznao. On je jedan nonšalantan i pametan gospodin koji jako voli Srbe. Napisao je moju monografiju devedesetih. Dosta smo se družili. Lud je a ja volim lude i nepredvidive ljude

Kad smo kod slikara i Pariza, vi ste u glavni grad Francuske stigli pre više od četrdeset godina kada Srbi, za razliku od danas, nisu gotovo plebiscitarno želeli da odu iz zemlje.

Otišao sam davno, kao mladić, čim sam diplomirao na Akademiji. To je bila 1972. i na moju sreću, nisam u Parizu imao mnogo muke poput ostalih slikara. Nekako mi je išlo sve od ruke i sreća me je pogledala tako da sam brzo našao galeriju. Dosta mi je sigurno krenulo, a mnogi naši slikari koji su dolazili kao i ja u Pariz su se mučili, molerisali, crtali portrete na Monmartru. Ali nije ni meni bilo sasvim lako.

Ostao sam u Parizu trideset četiri godine. Onda sam odlučio da se vratim u Beograd jer sam otvorio Fakultet za umetnost i dizajn i to me je okupiralo. Ali svaki čas idem u Pariz jer tamo imam kuću i atelje mada, s profesionalne strane, uglavnom radim ovde. Danas nije važno gde se živi, nego šta se radi. Toliko je velika mogućnost pokazivanja onoga što radiš da je postala krajnje nebitna lokacija s koje to radiš.

Kako gledate ondašnji Pariz – kada ste vi otišli, i sadašnji Pariz koji je za godinu dana imao dve tragične epizode – Šarli ebdo i masakr u Bataklanu?

Ogromna je razlika. Otišao sam tada u Pariz koji je bio centar sveta, naročito za slikarstvo. Naravno, sve se promenilo, pa i Pariz nije danas ono što je bio. On je i danas najlepši grad na svetu, ali njegov uticaj u kulturi nije više dominantan kao što je to bio nekada. Tu su sada London, Berlin, Njujork…

Što se tiče Šarli ebdoa i prošlogodišnjih tragičnih događaja, mogu da kažem da se njima desila nesreća da su ih masakrirali u Bataklanu isti oni koje su Pariz i Francuska branili u srpsko-bosanskom ratu tokom devedesetih. Isti oni mudžahedini koji su držali odsečene srpske glave napravili su masakr u Bataklanu i na drugim mestima u Parizu. To je toliko očigledno da je prosto potresno koliko je Zapad branio one koji su ih danas napali.

ISIS, ta rak rana u Siriji i Iraku su isti oni koji su to isto radili kod nas devedesetih godina i od kojih su Srbi pokušavali da se odbrane. Prema tome, bumerang se uvek vrati. Ali interesi su neverovatna stvar i komplikovani za objašnjenje.

Čiji je interes sve to bio i čiji je interes to danas? Čiji je interes da se razbije Severna Afrika? Da se unište narodi Severne Afrike, pa Irak, Sirija… Ko to sve vodi? Očigledno da je to sve povezano sa ratom u bivšoj Jugoslaviji.

I kad neko kaže da je nacionalizam napravio strašni rat devedesetih kod nas, to je više nego smešno. Kao da ne vidi šta se desilo od tada do danas. Da li je arapski nacionalizam napravio “arapsko proleće”?

Kome su svi aplaudirali.

Jeste, svi su bili oduševljeni i mislili kako ide sve nabolje. Ali ide sve nagore. Sve do ovih neverovatnih migracija koje potresaju Evropu i ceo svet.

A kako se promenila Srbija od vašeg odlaska u Pariz pa do povratka u Beograd?

Ondašnja Srbija je bila deo Jugoslavije koja je bila ozbiljna država. Osećao sam se tada apsolutno Evropljaninom i čovekom sveta. I kada sam dolazio u Pariz smatrao sam da sam evropski slikar. Trčao sam po Evropi i Americi i izlagao. Ali nije mi uopšte palo na pamet, iako sam slušao pametne prijatelje, da nije sve tako idealno i da mi, kao svet, idemo prema jednom prosperitetu što se pokazalo devedesetih kao tačno i tada mi je pao mrak na oči.

Jugoslavija je bila mala Evropa. Tri religije, tri jezika, zamalo počesmo da se volimo i da zaboravljamo naše ratove i sredstva. Zamalo da počnemo da živimo kao jedinstvena populacija u jednoj organizovanoj državi kada su nas razbili. Nije nas razbio nacionalizam već tuđi interes.

Kada danas posmatrate Srbiju, da li mislite da za sve ove teškoće u kojima smo ima malo razloga i do nas samih?

Najveća polucija u Srbiji je estradna muzika. I to je neverovatno koliko je to bolno i jako. Taj zvuk je razbijajući i očajno negativan i ružan. To je kao i suština i baza cele ove naše katastrofe. I još kad čujete taj iransko-turski zvuk ovde u Srbiji koji jauče i zapomaže i kako svi pevaju uglas. Devojke sve reči znaju. Ta muzika je baza našeg jada. Čitav naš jad se prikazuje kroz tu očajnu estradnu muziku koja zagađuje sve. Onda idemo dalje u ekonomiju, u raspad sistema. Minimiziranje umetnosti kao da je to neki opskurni retki sport.

Već je normalno da čujete od srpskih političara kako kažu: “Mene umetnost uopšte ne zanima.” Kao da ne razumeju da je kultura baza svega. Šta je ostalo u istoriji osim kulture? Nije opstala privreda Egipta, nego kultura. Ni privreda stare Grčke nije opstala, već je opstala helenska kultura. I kad o kulturi s prezirom govore oni koji vode zemlju, onda je to katastrofa.

Otkud taj plebiscit i odnos prema kulturi kod svih srpskih političara posle raspada Jugoslavije? Menjale su se vlasti ali su sve imale očajan odnos prema kulturi?

Pa ima dva razloga. Prvi je što su neobrazovani i ne znaju šta govore, a drugi razlog je što hoće da kažu: “Nas interesuje boljitak naroda i privreda.”

Ali ja ne vidim nikakav rezultat ni u privredi ni u industrijalizaciji. Zašto ne kažu i za privredu: “Mene privreda ne interesuje”? Ne, jer šta bi na to ljudi rekli. Ali po kulturi se može slobodno opaliti šamarčina.

Bilo bi lepo kada bi rekli to što kažu, a da podižu fabrike, auto-puteve. Ovde ne funkcioniše ništa.

Vi ste dekan Megatrenda?

Do pre godinu dana sam bio dekan. Sad sam profesor emeritus. Radim na Fakultetu za umetnost i dizajn na Univerzitetu Džon Nezbit. I radim sa doktorandima.

Kako ste branili Megatrend univerzitet od napada da je to neozbiljna institucija koja je ukaljala ideju privatnih univerziteta i da su njeni amfiteatri u percepciji dela naroda aule za sponzoruše?

To je bila želja da se otme univerzitet njenom vlasniku. Da se otme fakultet koji je uspešan i donosi novac. Desetine miliona evra godišnje i to je velika zarada. Da se pljuje fakultet, da se nađu mane, da se vlasnik univerziteta proglasi lopovom i da mu se preotme ta visokoškolska ustanova. Ali nije se uspelo i vlasnik se odbranio.

Niko nije bez mane pa nije ni on, ali zbog tih nedostataka da se toliko ispljuje čovek, pa ni Hitler u srpskoj štampi 1941. nije doživeo što je doživeo Mića Jovanović kao rektor univerziteta. I ovaj univerzitet ima mana, ali ni u kojem slučaju da bude tako napadan.

Mogu da dodam i da je naš Fakultet za umetnost i dizajn jedan od najboljih u regionu i zato što imamo najbolji program cene nas strani univerziteti i sve funkcioniše perfektno, a to su ovi koji su napadali univerzitet izbegli da kažu.

Kako ste vi branili Miću Jovanovića?

Pa on se sam najbolje branio. Manje ili više dobro je to uradio.

Srpski političari su neobrazovani i ne znaju šta govore. A onda kažu: “Nas interesuje boljitak naroda i privreda.” Ali ja ne vidim nikakav rezultat ni u privredi ni u industrijalizaciji. Zašto ne kažu i za privredu: “Mene privreda ne interesuje”? Ne, jer šta bi na to ljudi rekli. Ali po kulturi se može slobodno opaliti šamarčina. 

Da li ste čitali njegovu knjigu?

Jesam. Mića je napravio amalgam svog života. Mića je maštovit čovek koji je pun nekih filmskih ideja.

Da li bi film zasnovan na njegovom životu bio pravi blokbaster?

Bio bi. Ali zavisi ko bi ga režirao. To bi trebalo da uradi neki holivudski majstor. Da bude malo šaljiv, ali da Ron Kirk bude veliki američki glumac u “montgomeri” mantilu. 

Bitan segment vašeg života i karijere je druženje sa Peterom Handkeom.

To je najhrabriji čovek koga sam upoznao. On je jedan nonšalantan i pametan gospodin koji jako voli Srbe. Napisao je moju monografiju devedesetih. Dosta smo se družili. Lud je a ja volim lude i nepredvidive ljude. Napadi na njega su bili strahoviti. Išao je kod Miloševića u Hag, došao na njegovu sahranu u Požarevac. 

Danas u jednim novinama vidim tekst o desetogodišnjici odlaska Miloševića u Hag. Kako ste vi videli Miloševića?

Josip Broz je bio toliko omiljen na Zapadu da sam smatrao da tu nešto nije u redu. Kako toliko da vole Broza a da onda razbiju Brozovu Jugoslaviju. Zato sam rekao i ako ne vole toliko Miloševića, onda je to dobro za naš narod.

Branio sam Miloševića devedesetih jer sam smatrao da ga pljuju oni koji razbijaju Jugoslaviju. Onda su ga u jednom trenutku proglasili faktorom stabilnosti u regionu a nedugo zatim balkanskim kasapinom. Njegov odlazak u Hag je nešto najsramnije što je naš narod mogao da uradi. Da preda neprijateljima celo svoje civilno i vojno rukovodstvo. To je nepojmljivo.

Zamislite da smo Turcima predali Miloša, Lazara i da se ponosimo s tim. Predaja Miloševića Hagu je jedna od najtužnijih stavki naše istorije i o tome će se više pričati kad budu neka mirnija vremena.

Kako ste dočekali 5. oktobar 2000?

Bio sam u Parizu i zapanjio se nad slikama paljenja Skupštine i odnošenja slika i nameštaja iz nje. Ni Nemci nam nisu zapalili Skupštinu, a DOS-ovci su je bez razmišljanja potpalili.

Onda sam rekao – dobro, došao je Koštunica, pa će biti bolje. Ali svi znamo šta se desilo. Koštunica je stalno bio neobavešten i neupućen. Ni o čemu nije bio obavešten. Ni da smo izgubili Crnu Goru, Kosovo. Lopovluk se razvio džinovskim stopama. Bogatili su se tajkuni. Pa onda dolazi ubistvo Đinđića.

Zašto smo mi toliko trpeljiv narod?

Zato što smo pod anestezijom. Mi živimo pod anestezijom. Bojimo se da kažemo. Uvek nam treba otac nacije.

Reče mi Alen Žufroa, čuveni pisac: “Vama treba uvek otac. Ne samo vama Srbima već svima uopšte u pravoslavnom svetu.” To me je zabolelo kad sam čuo, ali kasnije sam pomislio da je to možda i tačno.

Imali smo Staljina, Broza, pa očeve država i nacija. Uvek tražimo u jednom čoveku spas, a ne u nama. Ali mi smo spas. Ako se mi oslobodimo i povedemo sami sebe, možda ćemo povesti i ostale. To će biti udar celine. 

I ja sam se povukao. Jako sam se povukao. Mislio sam ranije da je rešenje na vrhovima prstiju. Samo da otvorimo oči. Ma kakvi. Mi smo totalno u močvari i ne možemo iz močvare da vidimo šta nam rade i ovi naši i oni napolju. Više ne znam čiji je ovde interes.

Koji je uticaj Rusije ovde? Koji je uticaj Amerike ovde? Da li mi očekujemo instrukcije i od koga? Znam da samostalni nismo, ali ko sve povlači konce.

Vučić je pobedio na izborima a prepustio je kulturu DS-u jer njega kultura ne interesuje. Mislim na konkurse u slikarstvu jer uvek se otkupljuju dela jednih te istih. Onih od kojih je i bivša vlast otkupljivala. Oni koji odabiraju su isto iz prošle vlasti. 

A izvan konkursa?

Pogledajte ovo pustošenje Srbije. Čuo sam još od naših ambasadora pre deset godina da im je rečeno da je program za ovaj deo Balkana da Srbija bude jedan ogroman Beograd koji bi išao do Novog Sada i gde bi živela cela srpska populacija od četiri i po miliona ljudi. Bio bi to udoban velegrad, ali Srbija bi bila prazna.

Da se mi maknemo s naših šljivika, vinograda, žitarica i prepustimo ih drugima, a da mi odemo svi u grad i budemo zaključani i da ne postoji mogućnost da odlučujemo. Da ćutimo i živimo u jednom velikom Hongkongu na Balkanu. To je katastrofalni plan i ubeđen sam da se on realizuje.

Tako i danas možete da kupite budzašto zemlju po Srbiji. Kao i zatvoreni muzeji. Držimo ih zatvorene da mlade generacije ne ulaze u njih, i onda će u njih doći nešto što će neko doneti jednog dana.

Ko će doneti to nešto?

Naslednici Bžežinskog. Zato i ne rade muzeji, a ni zemlja.