“Sad ili nikad, u kafiću na ćošku, ti donesi ružu i knjigu, ja ću te prepoznati…” Kako je Durent promašio stanicu u Njujorku (i istoriji)

1
Credit line: USA TODAY Sports / ddp USA / Profimedia

“Suština mesta kao što je Starbaks je da neodlučni ljudi moraju da donesu šest brzih odluka prilikom kupovine jedne šolje kafe. Niska, visoka, svetla, tamna, sa kofeinom ili bez, sa ili bez masti… Tako svi oni koji nisu sigurna šta, dođavola, u svom životu rade, za samo 2,95 dolara mogu dobiti ne samo šolju kafe već i apsolutni osećaj sopstva… Duži kapućino, bez kofeina za mene”.

Blejk Grifin voli Nila Brenmana, uživa u komedijama, ponekad odgleda Betmena i retko pažnju posveti romantičnim holivudskim storijama. A sada bi morao češće, kako bi razumeo šta u gradu u kom će igrati, znači pojam hepienda. To je onaj slatki ukus koji ostaje u ustima kada ulicom promakne žuti taksi, a zaljubljeni par posle svih smešnih prepreka ostane zagrljen pod neonskom reklamom.

Priču o kafi i sopstvu sa početka teksta Grifin će možda preskočiti, ali bi Kevin Durent trebalo da odgleda “You’ve Got Mail”, ne zbog Njujorka i hepienda, već zbog sebe.

Sladunjava storija u kojoj Meg Rajan i Tom Henks predstavljaju suprotstavljene simbole promene koja se dogodila devedesetih, na nekoliko mesta šalje i filozofske poruke, poput ove o Starbaksu. Jer upravo se tu, dok naručuju kafu, glavni likovi sreću, iako ne znaju za postojanje ovog drugog. Iako životnu inspiraciju pronalaze upravo u ovom drugom. Oboje u trenucima dokolice razmenjuju mejlove sa nekom nepoznatom osobom na koju su slučajno naleteli negde na internet bespućima.

Meg Rajan je vlasnica knjižare na ćošku, koju je nasledila od svoje majke i koja ima takav godišnji proračun da proda taman onoliko koliko joj treba, poklanjajući ljubav i pažnju svima onima koji zbog toga kod nje dolaze. I to taman onoliko koliko im treba. Tom Henks je sin vlasnika velike kompanije koja se bavi knjigama, bogate kompanije koja ima takav godišnji proračun da zaradi mnogo više nego što joj je potrebno i pruži čitaocima mnogo manje od onog što je potrebno njima.

I naravno da su se upoznali i posvađali i pre nego što su shvatili – pre nego što je ona shvatila – da je onaj simpatični, duhoviti lik sa druge strane mreže, zapravo “sin trulog bogataša”.

Kada je ovaj film izašao Kevin Durent je imao 10 godina i maštao je o tome da će ga pamtiti kao velikog igrača, da će biti čovek čiju će senku klinci juriti onako kako je on počeo da juri Džordanovu.

Vest o dolasku Blejka Grifina u Bruklin Netse naizgled nema nikakve veze sa tim Durentovim snom, ali ponekad je potrebno da se izmaknete dva koraka unazad, kao kada Durent napravi step back pa pocepa mrežicu.

Kevin Durent je jedan od najboljih košarkaša na svetu u poslednjih desetak godina, a njegov status i “legacy” dijametralno je suprotan njegovim igračkim kvalitetima. Nekoliko puta je pokazao slabost koju mu navijači, smešteni na onaj balkon za dede iz Mapet šoua, nisu oprostili. Prvo onda kada je napustio Oklahomu, snove o tituli malog tima i ortaka koji ga je voleo i verovao mu. Otišao je u Golden Stejt Voriorse koji su, suprotno dobroj tradiciji NBA lige, izgradili monopol. Durent je tako postao samo “jedan od”. Čak je, sasvim opravdano, s vremena na vreme bio i u senci koju je na ostatak tima bacao “Splash brothers” duo. Drugi put je razočarao javnost kada je, praveći se da ga ništa ne dotiče, sa gomile lažnih profila branio svoju odluku, buljeći oči po društvenim mrežama do ranih jutarnjih sati.

A kada bi se sve kritike i lažni profili gasili, nevažno kako je izgledala u tom trenutku njegova uloga u Golden stejtu, ostajala je lepa i potpuno neverovatna ljubavna priča na pomolu, koja se nikada neće ostvariti.

Nije prošla nijedna nedelja, godinama, da se makar u nekom najudaljenijem kutku interneta nije pojavio tekstić o tome kako bi bilo lepo da Kevin Durent završi u Njujorku. Time bi, pisalo se sve više o tome kako je vreme prolazilo, povratio status koji je imao i pokazao svoj odnos prema igri kojoj je dao mnogo, a mogao je još više.

Tako je stvorena jedna internet, nemoguća romansa, dva pojave koje se nikada neće sresti i koje žive u paralelnim svetovima koji mogu da se sudare samo u rečima koje nastaju kada modem počne da zuji.

A onda se, kao da je u pitanju film, stvarnost poigrala i sa Njujorkom i sa Durentom. Odlučili su da se nađu, sad ili nikad, u kafiću na ćošku, ti donesi ružu i knjigu, ja ću te prepoznati. I Niksi su došli sa ružom. Da, o Njujork Niksima sve vreme pišemo, nije valjda da ste i vi pogrešno shvatili, kao Durent?

Pa da, ta romantična priča koja je kreirana, povezala je jednog od najboljih igrača današnjice i luzerski, veliki tim. Franšizu čija je vrednost najveća u NBA ligi, uprkos očajnim rezultatima tima od kog su i navijači digli ruke. Dolaze, šale se na svoj račun, a na semafor pogledaju tek kad izađu iz hale da ih ne zgazi neki navijač Bruklina koji žuri na utakmicu.

Već godinama je bolji tim u Njujorku onaj koji se iz Nju Džersija preselio u Bruklin, pa tamo započeo proces ribrendinga i kreiranja nove stvarnosti, “protiv Menhetna”. Nasuprot tužnim Niksima, koji su zadržali svoje staromodne metode i ostali vezani za dno, iako su jedan od simbola grada, tačno prekoputa njih, otvorena je jedna velelepna franšiza iz lanca bogatog vlasnika.

Slika je strašno zaličila na onu iz “You’ve Got Mail”. Mala knjižara u kojoj služe čajne kolutiće, čitaju deci priče i uče ih da vole književnost, potpuno gubi značaj jer svi odlaze prekoputa, tamo gde je sve novo i sve se sija.

Durent je izabrao put koji ne vodi do filmskog, romantičnog hepienda. Odlučio je da ponovo ode u tim koji može da napravi monopol – i napravio ga je – i da tako dođe do titule, a mogao je da bude glavna zvezda najvrednijeg i najluzerskijeg tima u ligi, vođa čopora mladih igrača, ortak Derika Rouza i glavni glumac u svim scenarijima Toma Tibodoa.

Čak i kada šampionske konfete – a biće ih, pre ili kasnije – budu ispaljene u Bruklinu, kod ljubitelja košarke neće biti onog sladunjavog osećaja u ustima, kada promakne žuti taksi, a zaljubljeni par ostane zagrljen pod neonskom reklamom. To dvoje se u ovom slučaju nisu sreli i sve je prošlo dok je modem zujao.

A neke buduće generacije zbog mrlje od kafe (i sopstva) neće moći da pročitaju veliku priču o Durentu u istorijskim udžbenicima košarke.

Tako je sam izabrao. Kao da je zaboravio da niko ne spušta šolju sa kafom iz Starbaksa na priču o romantičnim herojima, nego na priču o igračima koji su samo “jedni od”.

1 KOMENTAR

Comments are closed.