Sačuvali su poslednji ples za nas: Konačno “zbogom” Dvejna Vejda i Dirka Novickog

Iako su tokom gotovo čitave karijere prolazili raziličitim putevima, završili su na istoj stazi – najvećih igrača, heroja grada, junaka pismenih sastava i svih akcija na basketu. Dvanaestogodišnji dečak, otrgnut iz geta što sa rukama do poda maltretira starije drugare na basketu i košarkaški Frankenštajn koji svira gitaru, pleše valcer i šutira trojke iz čučnja

0
Foto: Profimedia

U sobi za posete, žena u narandžastom, zatvorskom odelu razgovarala je sa dečakom kroz zaštitno staklo koje ih je delilo do večnosti. Negde u Nemačkoj, bivši kapiten košarkaške reprezentacije, razgovarao je sa plavušanom povećeg nosa. Ta dva razgovora, koja su se odigrala sredinom devedesetih, promenila su NBA ligu.

Sa zatvorenicom u Čikagu razgovarao je Dvejn Vejd, njen sin. Sa Holgerom Gešvinderom razgovarao je Dirk Novicki.

Nije redak slučaj da su majke glavni oslonac košarkaša u NBA ligi (čitaj: Durent, Lebron…). Ređi je slučaj da tu ulogu preuzme otac. Vejdova majka je bila heroinski zavisnik, a njegov život u stanu u kom se kuvao krek bio je prepun poraza. Kada se preselio kod oca načinio je prve košarkaške korake, ali majku nije video dve godine. U međuvremenu je uhapšena. Taj susret u zatvoru učinio je da mali Dvejn plače nedeljama. Odlučio je nakon toga da više nikada neće osetiti taj osećaj – poraza i bespomoćnosti.

Za to vreme Novicki je pohađao košarkaški “Institu za primenjene budalaštine”. Tako su zvali školu košarke Dirkovog mentora Gešvindera. Novinar Edin Avdić je više puta pričao o metodama treninga koje su na tom mestu primenjivane – Dirk je šutirao trojke iz punog čučnja, radio sklekove na vrhovima prstiju da bi ojačao izbačaj, učio da igra valcer zbog ritma koraka, svirao gitaru ne bi li uskladio prste. Naučio je tada Novicki nešto što ga prati kroz čitavu karijeru – za pobedu mora da uradi sve.

Ipak, putevi Dirka Novickog i Dvejna Vejda potpuno su se razišli.

Dok je Nemac razmišljao da li odmah po draftovanju da pređe Atlantik, Vejd se pripremao za fakultet. Kada je sa Univerzitetom Market udarao rampe sa tri metra razdaljine i povezivao tripl-dablove do iznemoglosti, Dirk je saigračima nosio torbe, kupovao cigarete i hamburgere.

A onda su stvari preokrenule. Novicki je postao tim lider, a mnogi su dovodili u pitanje Vejdovu NBA karijeru, uprkos neverovatnim fizičkim predispozicijama.

Međutim, putevi su im se konačno ukrstili i to u velikom finalu NBA lige 2006. godine.

Dalas je vodio 2:0 u seriji i na šest minuta pred kraj treće četvrtine imao 15 poena prednosti. Novicki je Mavse u veliko finale uveo hirurški preciznom partijom protiv Finiksa u kojo je Sansima ubacio 50 poena. Na početku serije bio je sjajan, a onda je Pet Rajli odlučio da ga udvoji i Nemac nije imao rešenje. Sa druge strane razgoropadio se Vejd. Zatrpao je koš Dalasa – 42, 36, 43 i 36 poena za potpuni preokret i titulu. Novicki je naredne godine postao MVP lige.

Istovremeno, dok im se NBA karijera razvijala, reprezentativna karijera nije bila zapostavljena.

Na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu Panceri su osvojili bronzu, a na Evropskom šampionatu u Beogradu Novicki je zaslužio stajaće ovacije, za svaki šut u padu iz okreta, za svako polaganje, za to što je sam osvojio srebro.

Vejd je sa druge strane vrlo teško podneo poraz od Grčke na Mundobasketu 2006. godine, pa je ključeve jednog od najboljih timova ikada uzeo u svoje ruke. U finalu u Pekingu ubacio je 28 poena Špancima, uz zakucavanje iza leđa za kraj, kao demonstraciju sile. U Kini je tog leta navodno napravljen i dogovor o stvaranju velikog Majamija. To je bio preduslov da im se putevi ponovo ukrste.

Drugo veliko finale, ovoga puta pet godina kasnije. Uloge su zamenjene i ponovo tim koji je bio favorit nije pobedio. Jedini igrač Hita koji je bio na visokom nivou bio je Dvejn Vejd. Ostaje legendarna scena kada viče na Lebrona Džejmsa.

“Motherfucker! Do something, don’t just stand there!”

Sa druge strane Dirkenštajn, 28 poena po utakmici, 11 promašenih bacanja iz gotovo 190 pokušaja. Smirenost i samopouzdanje. Vejd – Novicki 1:1.

Iako su tokom gotovo čitave karijere prolazili raziličitim putevima, završili su na istoj stazi – najvećih igrača, heroja grada, junaka pismenih sastava i svih akcija na basketu.

Kada neko iz prikrajka dočeka drugara i “zapali” mu bananu, prvo što će viknuti je “Veeejd”. Kao i kada se provuče kroz šumu ruku i položi na drugi obruč.

Ako pak neko u padu, iz okreta, jednim trzajem zgloba donese pobedu svom timu viknuće “Diiiirk” i svima će sve biti jasno.

Na kraju je subina želela da se dvojica velikih igrača penzionišu iste godine i da iste večeri odigraju poslednje mečeve u svom gradu. Čak i da se nikada nisu susreli i gledali preko nišana, da su se mimoišli u vremenu i prostoru, imali bi tu jednu poveznicu po kojoj će ih svi pamtiti – želju da na kraju pobede, sebe i druge.

Dvanaestogodišnji dečak, otrgnut iz geta što sa rukama do poda maltretira starije drugare na basketu i košarkaški Frankenštajn koji svira gitaru, pleše valcer i šutira trojke iz čučnja.

Dvejn, Dirk, hvala na poslednjem plesu.