“Religije su premale da bi se nosile sa veličinom sveta. Ljudi nemaju više na šta da se oslone”: Olga Tokarčuk o Nobelovoj nagradi i književnosti koja “provocira”

1
Foto Profimedia

Ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za književnost – za ovu, ali i prethodnu godinu kada nagrada zbog skandala nije dodeljena – veoma su zanimljivi i u javnosti o njima postoje oprečna mišljenja.

Ipak, zbog bliskosti priče Petera Handkea sa ovim podnebljem, gotovo da je zanemarena Olga Tokarčuk.

Poljska književnica je u zanimljivom intervjuu za DW govorila o tome gde se naša civilizacija trenutno nalazi i kako književnost može da joj pomogne, a spomenula je, naravno, i nagradu.

Pretpostavljam da ste umorni i srećni?

U pravu ste.

Juče ste kao spisateljica Olga Tokarčuk u Potsdamu ušli u automobil…

…da, kao autorka koja predstavlja svoju novu knjigu. A iz automobila sam izišla u Bilefeldu kao dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Da budem iskrena, još uvek ne mogu da verujem. Još uvek ne mogu svoje ime da povežem s pojmom Nobelove nagrade.

Recimo to jasno i glasno: poljska spisateljica Olga Tokarčuk je dobitnica Nobelove nagrade. Za roman u kojem ste napisali da je jezik najsnažniji ljudski mišić. Za roman “Bieguni”. Imate li osećaj da je Vaš jezik došao u sukob s aktuelnom vladom u Poljskoj? Pjotr Glinski je već rekao da bi kao ministar kulture trebalo da do kraja pročita Vaš roman “Jakobove knjige”.

Stvarno je to rekao? Da će pročitati do kraja? To je dobro. Moje knjige nisu “političke” u smislu da njima ne tražim ništa političko. One jednostavno opisuju život. No, ako posmatramo ljudski život, vidimo da se politika svuda provlači. Roman “Pesma šišmiša” zapravo govori o ludilu jedne postarije gospođe koja ne može da podnese ubijanje životinja. I odjednom, u tom novom kontekstu koji se otvorio u Poljskoj, ovo delo je postalo političko. No, to nije bila moja namera. To nije trebalo da bude politički roman. Ja pre svega pišem knjige kako bih ljudima otvorila vidike, pružila nove perspektive. Kako bi ih podstakla da misle da ono što smatraju očitim i nije baš tako razumljivo samo po sebi. Cilj mi je da se trivijalne situacije gledaju s druge strane i da se otvore nova značenja. Zato je književnost tu. Da proširimo svoju svest i sposobnost da protumačimo svoj život i što se s njim događa.

Na primer ako pretpostavimo da životinje mogu s nama da komuniciraju samo na nekom drugom jeziku.

Na primer.

Ili da protagonistkinja Vašeg romana “Trag” koja počne da ubija kako bi spasila životinje, dakle objektivno čini zločine, možda i nije kriva. U našem opštem poimanju toga šta je krivica. Smatrate li je krivom?

Naravno, krivom za ubistvo. U svakom slučaju.

No kada sam video protiv čega se ona zapravo bori, bilo mi je teško da prihvatim njenu krivicu.

To je moj način pričanja priče. Tako da kod Vas, čitaoca, pobudim dvoumljenje.

I to Vam je uspelo.

Odlično. Zato je književnost tu, da provocira, budi dvoumljenja i govori o stvarima koje nisu tako očite. Književnost je tu da bi se o njoj razmišljalo.

Kako biste poljskog ministra kulture naterali da dovrši čitanje Vašeg romana, morali ste dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Da li biste se našli s ministrom Glinskim?

Naravno. Nemam ništa protiv. Ne osećam se posebno pogođena činjenicom da do sada nije bio u prilici da čita moje knjige. Znam da one nisu namenjene svakome. Radi se o temperamentu, književnom ukusu i određenim navikama. Dakle ne teram sve da čitaju knjige Olge Tokarčuk. To nikako.

Poljska vlada u poslednje vreme kod stanovištva širi strahove od seksualnim manjinama. Kako je do toga došlo i šta se to s nama dogodilo da seksualnost, najintimnija ljudska sfera koja je toliko prisutna u Vašim delima, odjednom postane oružje i polje društvenog sukoba u Poljskoj?

Odgovorit ću nešto uopšteno: mi živimo u vremenima kada se paradigme menjaju. Ovaj aktuelni društveni obrazac nam je dosad bio dovoljan, u njega smo uspevali da smestimo naš svet. No, danas se ta paradigma menja i mi ne pronalazimo zamenu u kojoj bi se udobno smestili. Religije se kompromitiju pred našim očima. Ili su s jedne strane fundamentalističke ili nisu u stanju da prate čoveka u njegovoj svakodnevici. Religije su premale, više se ne snalaze s veličinom sveta. Ljudi nemaju ništa na šta bi se mogli osloniti.

Znači, gde smo? Na sredini puta?

Mi smo nasred tog puta i zato smo započeli da se borimo jedan protiv drugog. Svet je podeljen na dve polovine. Jedni su uvereni da bi bilo najbolje vratiti se onome što je bilo nekad i pokušati obnoviti stare vrednosti, dakle tradiciju. Drugi jasno kažu “NE”. To nam nije dovoljno! Mi moramo svet drugačije da koncipiramo. Zato jer je stari svet uništio planetu, doveo do diskriminacije i proizveo toliko mnogo nejednakosti. I sada smo u potrazi za odgovorima. No, ovo baš i nije prikladno pitanje za jednu književnicu…

Jednu književnicu!? Poljsku dobitnicu Nobelove nagrade?

Mislim da je bolje da pitate papu. Ili neke velike filozofe. Ja pričam priče i pokušavam da budem iskrena kako bi se ljudi zanimali za to što pišem i pritom se zabavili. No, pre svega kako bi im proširila poglede a svet i unela malo nemira. Kako bi ljudi počeli da sumnjaju u ono što je do juče bilo očito.

No, ljudi to ne vole. Oni ne vole kada se sumnja u ono što je do juče bilo tako očito.

Onda ne bi trebalo da čitaju knjige.

Kako ćete proslaviti nagradu?

Vinom i dobrom indijskom hranom.

Dakle vegetarijanskom?

Naravno.

1 KOMENTAR

  1. Pomenuti u intervjuu roman ne zove se “Trag”, jer je to očigledno prevod engleskog naslova poljskog filma “Pokot”. Na poljskom “pokot” znači “trofejna divljač”, a film je nastao na osnovu romana “Vuci svoje ralo po kostima mrtvih”, koji je citat stiha Vilijama Blejka. Kad bi se novinari zanimali i za to ko je knjige na naš jezik preveo, imali bi verodostojne podatke, ne bi morali da sami prevode sa engleskog.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime