U nekim ranim zaključcima kasnog popodneva i rane večeri prošlog petka stajalo je i „Od 1980. Jugoslavija nije ovako složno plakala kao danas“. Onda je jedan intelektualac od tamo negde rekao nešto slično i da su eto najmlađe generacije videle kako je izgledao taj 4. maj 1980.
Ali da zaboravimo Maršala („Ej, komandante“), čitav odlazak Balaševića ima prefiks jugoslovenski, i to od prvih sekundi tužne vesti koja je od respiratora Infektivne klinike u Novom Sadu otišla u agencijske i medijske breaking news, društvene mreže i kolektivni plač. I dobro će neko zapaziti da je „Jugoslavija odavno upokojena, no moglo bi se reći i da je definitivno, u nekom duhovnom smislu, izdahnula u petak kad je posljednji dah iz upalom zahvaćenih pluća ispustio Đorđe Balašević“.
Taj jugoslovenski kontekst je prigrlio ovu smrt i neće je ispustiti kao ni samu pojavu novosadskog kantautora. Istog petka je i ono sada već antologijsko zajedništvo Vučka, Zagija i beogradskog Pobednika dobilo novo izdanje kada ova tri junaka plaču nad belim zecom.
Uz sve dužno poštovanje svima, mislim da niko neće imati ovakav oproštaj. Onaj hor građana na Peristilu u Splitu dok pevaju „Vasu Ladačkog“, koji je pred finale Australian Opena naježio i Đokovića i ko zna koliko miliona plus, nezabeležen je rastanak od nekoga.
Pada mi na pamet da Split ima ta tri najimpresivnija in memoriama na otvorenom. Prvi – ona čuvena prekinuta utakmica na Poljudu kada plaču fudbaleri Zvezde i Hajduka po objavljivanju vesti da je umro Tito. Pa onaj oproštaj od Olivera Dragojevića kada sa Svetog Duje galeb posmatra luku na koju se sprema katamaran sa Oliverovim kovčegom a na pučini i lukama okolnih gradova brodske sirene zavijaju u poslednji pozdrav. I sada, ova subotnja akapela fanova Balaševića u Splitu.
Ti rastanci od Balaševića na trgovima gradova su neopisivi i impresivni. Ono okupljanje u Zagrebu gde su građani upalili sveće i zapevali neke od najpoznatijih Đoletovih pjesama. A ostaće zauvek upamćen ćirilički natpis „Bećarac“ u Ilici čime su ispunili Balaševićevu želju iz njegovih stihova.
Pa onda Sarajevo, Novi Sad… Bilo je zanimljivo i kašnjenje Beograda od nekoliko sati za ovim gradovima u tom uličnom oproštaju gde se učinilo da možda sve više živimo na društvenim mrežama, a ne na ulici. Ali je ubrzo stigao „popravni“ održan u subotu veče. To podseti na onu poruku Balaševića uličnim demonstrantima protiv Miloševića devedeset i neke kada je rekao: „Čekao sam da se Beograd probudi i znao sam da će se moj Beograd probuditi.“
Novi Nedeljnik posvećen je Đorđu Balaševiću. Uz veliki tekst, hronologiju njegovih uspeha i najvećih hitova, tu je i sećanje na intervju koji je dao tokom NATO bombardovanja 1999, ali i kolumne, ekskluzivne fotografije…
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
