Rekvijem za jednu mladost, jednu zemlju, jednu slobodu: Šta je za nekadašnje Jugoslovene bio Đorđe Balašević – Specijalno izdanje Nedeljnika

0
BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC/EV

U nekim ranim zaključcima kasnog popodneva i rane večeri prošlog petka stajalo je i “Od 1980. Jugoslavija nije ovako složno plakala kao danas”. Onda je jedan intelektualac od tamo negde rekao nešto slično i da su eto najmlađe generacije videle kako je izgledao taj 4. maj 1980.

Ali da zaboravimo Maršala (“Ej, komandante”), čitav odlazak Balaševića ima prefiks jugoslovenski, i to od prvih sekundi tužne vesti koja je od respiratora Infektivne klinike u Novom Sadu otišla u agencijske i medijske breaking news, društvene mreže i kolektivni plač. I dobro će neko zapaziti da je “Jugoslavija odavno upokojena, no moglo bi se reći i da je definitivno, u nekom duhovnom smislu, izdahnula u petak kad je posljednji dah iz upalom zahvaćenih pluća ispustio Đorđe Balašević”.

Taj jugoslovenski kontekst je prigrlio ovu smrt i neće je ispustiti kao ni samu pojavu novosadskog kantautora. Istog petka je i ono sada već antologijsko zajedništvo Vučka, Zagija i beogradskog Pobednika dobilo novo izdanje kada ova tri junaka plaču nad belim zecom.

Uz sve dužno poštovanje svima, mislim da niko neće imati ovakav oproštaj. Onaj hor građana na Peristilu u Splitu dok pevaju “Vasu Ladačkog”, koji je pred finale Australian Opena naježio i Đokovića i ko zna koliko miliona plus, nezabeležen je rastanak od nekoga.

Pada mi na pamet da Split ima ta tri najimpresivnija in memoriama na otvorenom. Prvi – ona čuvena prekinuta utakmica na Poljudu kada plaču fudbaleri Zvezde i Hajduka po objavljivanju vesti da je umro Tito. Pa onaj oproštaj od Olivera Dragojevića kada sa Svetog Duje galeb posmatra luku na koju se sprema katamaran sa Oliverovim kovčegom a na pučini i lukama okolnih gradova brodske sirene zavijaju u poslednji pozdrav. I sada, ova subotnja akapela fanova Balaševića u Splitu.

Ti rastanci od Balaševića na trgovima gradova su neopisivi i impresivni. Ono okupljanje u Zagrebu gde su građani upalili sveće i zapevali neke od najpoznatijih Đoletovih pjesama. A ostaće zauvek upamćen ćirilički natpis “Bećarac” u Ilici čime su ispunili Balaševićevu želju iz njegovih stihova.

Pa onda Sarajevo, Novi Sad… Bilo je zanimljivo i kašnjenje Beograda od nekoliko sati za ovim gradovima u tom uličnom oproštaju gde se učinilo da možda sve više živimo na društvenim mrežama, a ne na ulici. Ali je ubrzo stigao “popravni” održan u subotu veče. To podseti na onu poruku Balaševića uličnim demonstrantima protiv Miloševića devedeset i neke kada je rekao: “Čekao sam da se Beograd probudi i znao sam da će se moj Beograd probuditi.”

Novi Nedeljnik posvećen je Đorđu Balaševiću. Uz veliki tekst, hronologiju njegovih uspeha i najvećih hitova, tu je i sećanje na intervju koji je dao tokom NATO bombardovanja 1999, ali i kolumne, ekskluzivne fotografije…

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Naslovna strana Nedeljnika br. 476