„Rekla mi je da ima samo jedan krevet, da možemo da spavamo zajedno…“: Da li je Asanž upao u „slatku klopku“ ili je postao negacija vrednosti za koje se bori?

Avgust je, petnaesti, 2010. godine. U stokholmskom restoranu „Glenfidik“ okupilo se interesantno društvo.

Domaćin je bio Rikard Falkvinge, lider švedske Piratske partije, političke ispostave globalne borbe za slobodu informacija na internetu.

Zvezda večeri je Džulijan Asanž, osnivač i glavni urednik Vikiliksa, najveće baze svetskih tajni koja je dostupna običnom čoveku.

U tom trenutku bio je na vrhuncu slave. Što je Mik Džeger u svetu muzike, Asanž je bio u svetu hakera, aktivista, boraca protiv korporacija i raznoraznih antiglobalista.

Razgovarali su o saradnji „pirata“ i Vikiliksa. Trebalo je da potpišu ugovor kojim će Piratska partija otvoriti svoje servere za hostovanje Vikiliksovih fajlova. Sa njima je bilo i nekoliko devojaka.

Prisutni su i Ana Troberg, zamenica šefa partije, i glavni partijski IT menadžer Rikard Olson sa verenicom.

A bila je tu i tridesetjednogodišnja devojka, članica Socijaldemokratske partije i političke grupacije „Bratstvo“ koja je pozvala Asanža da održi predavanje. Ta devojka će u medijima ubrzo postati poznata kao „osoba A“. Jedna od dve devojke koje će optužiti Asanža za seksualno zlostavljanje.

Bio je to, dakle, 15. avgust. Prisutni na večeri su policiji kasnije opisivali flertovanje „osobe A“ sa Džulijanom Asanžom, poput grupi-devojke koja je govorom tela slala signale rok staru.

Falkvinge i Asanž sedeli su jedan do drugog, a „osoba A“ je bila s druge strane stola, dijagonalno od njih.

Tokom večere koja je trajala tri sata, njih dvojica su uglavnom pričali o poslu.

„Osoba A“ se, ispričao je Falkvinge, dobrovoljno prijavila da služi Asanžu kao „pi-ar“.

Šta se tačno dogodilo između Asanža i „osobe A“ nije do kraja jasno, ali svakako da je došlo do seksualnog odnosa među njima, koji će švedsko tužilaštvo kasnije okarakterisati kao „vid silovanja“.

Da je „osoba A“ primorana da uradi nešto protiv svoje volje. Nije teško pretpostaviti situaciju u kojoj haker, kompjuteraš, koji je naprasno stekao svetsku slavu impulsivno reaguje na „male signale“ jedne obožavateljke. I prepusti se nagonima zbog kojih učini nešto što možda ne bi voleo.

Ima samo jedan problem. Seksualni odnos između njih – koji će biti uvod u višegodišnju sapunicu, a u kojoj će se Asanž promovisati u Spartaka 21. veka koji goloruk sa malom grupom sledbenika udara na Imperiju u borbi za slobodom – odigrao se 13. avgusta. Dakle, dva dana nakon što je došlo do „silovanja“, ta ista „osoba A“ je namigivala Asanžu, flertovala i koristila „govor tela“, dovoljno da to bude uočljivo svima koji su bili prisutni.

Da li bi „osoba A“ samo dva dana nakon neprijatnog iskustva bila tako prisna sa Asanžom, da se zaista dogodilo nešto zbog čega bi on trebalo da završi u zatvoru, zapitali su se gotovo svi koji podržavaju Džulijana Asanža, uključujući sve prisutne na toj večeri. Objavljene su i fotografije uslikane te večeri koje potvrđuju da među njima nije bilo nikakve „zle krvi“.

Te fotografije Džulijanu Asanžu malo znače. Možda bi i bile koristan dokaz na sudu, ali njegov slučaj ionako više nema mnogo veze ni sa pravom ni sa pomenutim devojkama. Posle godina provedenih u zatvorenom prostoru ekvadorske ambasade u Londonu, u odsustvu dnevnog svetla i prirodnog unosa vitamina D u organizam, te u uslovima posledično narastajućih zdravstvenih problema sa srcem i sve jačim kašljem koji ga je mučio, uz konstantne napade depresije

Asanž je od kobnog puta u Švedsku 2010. godine imao mnogo veća očekivanja od provoda koji samotnjaku kakav je on može da predstavlja paralelna usputna veza sa dve privlačne devojke. On je u Švedsku došao da bi pronašao zakonski raj za sebe i svoje sledbenike koji bi im omogućio da rade u miru.

Te 2010. godine već je procurila informacija da je Pentagon osnovao radnu grupu od 90 članova čiji je jedini zadatak bio – Vikiliks. Asanž je za američki establišment postao najoštriji prvi trn u oku, a američki konzervativci su podgrevali zaboravljenu retoriku iz Hladnog rata – u Asanžu su našli špijuna koji je pretnja bezbednosti njihove nacije.

Sara Pejlin je, recimo, ilustrativno objasnila da ga treba goniti kao psa, a tek su bili u pripremi za objavu na Vikiliksu bili zapisi iz iračkog i avganistanskog rata za koje se znalo da će urušiti kredibilitet američke borbe za pravdu na „drugim kontinentima“.

Asanž je, zato, planirao da se skloni negde. Tako je bar opisao u svojoj „Neautorizovanoj biografiji“.

A gde bi bilo bolje mesto za to, mislio je, nego u Švedskoj. Najnezavisnijoj slobodnoj zemlji na svetu. Sa zakonom o informisanju, koji datira još iz 18. veka. Švedski zakoni apsolutno brane anonimnost izvora, a poenta Vikiliksa jeste upravo u potpunoj zaštiti „zviždača“. Impresioniralo ga je što u Švedskoj novinari odgovaraju ako ne sačuvaju ljude koji im daju informacije. Ideja je bila sledeća: da dođe u Švedsku i tamo sebi obezbedi status novinara, da bude akreditovani novinar ili urednik.

Našao je „tezgu“ kao kolumnista u listu Expressen, sa idejom da u sledećej fazi i u Stokholmu otvore kancelariju Vikiliksa, svojevrsno dopisništvo.

Mislio je da će njemu i Vikiliksu švedski zakoni ići naruku. Nije ni pretpostavljao koliko je u tome pogrešio.

Koliko brane novinarske izvore, švedski zakoni su još pažljiviji prema pravima žena.

Godine trajanja afere, dovoljno je da se izmeni imidž čoveka kao što je Asanž. Dok je punio novinske stupce pričama o tajnim diplomatskim depešama i konkretnim otkrićima o prisluškivanju svetskih državnika, važio je za heroja, a kako su te priče smenjivali izveštaji o navodnim silovanjima, postepeno je u svesti ljudi menjana slika o njemu. Hladnoratovski mehanizmi učinili su svoje, i neprijatelj Amerikanaca postao je neprijatelj civilizacije, čovek koji ne poštuje integritet žene, postao je negacija vrednosti 21. veka i „našeg načina života“. Kao takav, osim što je „pretnja za globalnu bezbednost“, vide ga i kao suštu negaciju onoga što Vikiliks kao platforma nepristrasnog protoka informacija predstavlja. „Problem sa Vikiliksom je što je neodvojiv od svog osnivača, koji nije ništa od onoga što Vikiliks treba da predstavlja“, zapisao je jedan komentator u američkim medijima. Nazivaju ga i licemerom koji rizikuje živote onih koji su mu dostavljali poverljive podatke.

Džulijan je, doduše, sve to očekivao, ali nije bio dovoljno oprezan. Tako bar sam tvrdi. Kada je stigao u Švedsku te kobne 2010, dobio je informaciju od jednog svog izvora da je vlada SAD utvrdila da će biti teško goniti ga krivično, te je poruka glasila: „Tobom će se pozabaviti ilegalno.“

Plan je bio da se radi na prikupljanju dokaza i iskopavanju bilo čega u vezi sa Vikiliksom ili Čelsi Mening – kasnije osuđenom na 35 godina zatvora za dostavljanje depeša Vikiliksu – što bi ih na bilo koji način moralno diskreditovalo. Čak mu je njegov prijatelj, švedski novinar Donald Bestrom, rekao da se čuva takozvane „slatke klopke“. Asanž se nije pazio.

Pri dolasku u Švedsku, domaćini su mu rekli da za početak može da se smesti u stan jedne devojke, njihove političke aktivistkinje. To je ta devojka koja će kasnije postati poznata kao „osoba A“. Ona se vratila kući posle nekoliko dana. Rekla mu je da, pošto ima samo jedan krevet, mogu zajedno da spavaju.

„Verovao sam da je to malo uvrnut, ali prijateljski predlog. U svakom slučaju, nisam imao ništa protiv i te noći smo zajedno otišli u krevet“, rekao je Asanž.

„Iskreno, moram da kažem da mi je A delovala malo neurotično. Naša zajednička noć nije bila ništa izuzetno. Nekoliko puta smo imali odnos i ujutru je izgledalo da je između nas sve u redu.“

Sutradan je bila konferencija za štampu. Tada se u priču uključuje devojka koja će postati poznata kao „osoba B“. Asanž se po sopstvenom priznanju nije pokazao kao veliki džentlmen budući da je sa jednom devojkom proveo noć, a sa drugom otišao sa konferencije. Rekla je da radi u Prirodnjačkom muzeju, ponudila mu je da mu pokaže muzej. Otišli su i da pogledaju film o podvodnom životu okeana. Prema njenom svedočenju, otišli su u zadnji red bioskopa.

Uveče je otišao u stan osobe A, gde je ona pripremila rakove za večeru i pozvala neku „ekipicu“. Veče posle „silovanja“ osoba A na Tviteru piše: „Ja sam sa najgotivnijim i najpametnijim ljudima na svetu.“ Među njima je naravno i Asanž.

Plan je bio da pređe da spava kod prijatelja iz Piratske partije – koju je već zamislio kao izuzetnu političku zaleđinu za Vikiliks – ali je ga „osoba A“ pozvala da ostane kod nje. I tako je zavodnik spavao kod jedne devojke, a poneko veče izlazio sa drugom. Mislima je svakako bio u „kablovima“ koje je Vikiliks spremao da objavi i da zatrese ceo svet.

Posle neke dodele nagrada, sreo je „osobu B“ i otišao u njenu kuću u Enkoping, na oko 80 kilometara od Stokholma. Ujutru su doručkovali, „odbacila“ ga je biciklom do železničke stanice i platila mu kartu, jer mu je australijska kreditna kartica tih dana bila blokirana – što je on video kao još jedan oblik pritiska. Iz njene perspektive to je izgledalo ovako: „Platila sam mu kartu, jer je bio švorc.“

Devojke su ga zvale, on nije odgovarao na pozive. Uglavnom zbog paranoičnog osećaja straha, zbog kog je uostalom i retko koristio mobilni telefon.

Kada se video sa „osobom A“, rekla mu je da je spavala sa jednim novinarom koji je pisao članak o njemu. I tada je polako počelo da se komplikuje.

Devojke su u međuvremenu stupile u kontakt, ispovedile se jedna drugoj, i otišle su u policiju. Pozvao ga je novinar Donald Bestrom i rekao da ga „osoba A“ traži zbog „situacije“ sa „osobom B“. Pojednostavljeno, bile su ljute na njega, a mlađa se uplašila da promiskuitetni Asanž može da bude prenosilac neke polne bolesti. Na kraju je problem ispao u korišćenju prezervativa. U jednom slučaju zbog „namernog spadanja“, u drugom zbog odbijanja da ga koristi.

Mlađa devojka je otišla u policiju da bi se informisala da li policija može da ga natera da se testira na polno prenosive bolesti. Asanž se čuo sa mlađom devojkom i rekao je da će doći da se testira sutradan. Čuo se i sa starijom devojkom koja mu je rekla da on ne razume kako stvari funkcionišu u Švedskoj, da devojka može da se raspita u policiji za takve stvari, i da tu nema nikakve krivične prijave.

Mlađa devojka mu se više nije javljala na telefon. Želeći da se skloni od svega, Asanž odlazi u hotel i počinje da piše svoju prvu kolumnu za Expressen. I kako je seo za laptop, na Tviteru se pojavila informacija da je za njim raspisana poternica zbog dvostrukog silovanja.

„Možda sam šovinistička svinja, ali nisam silovatelj“, između ostalog i ovim rečima opisao je situaciju u kojoj se našao. „Obe su dobrovoljno vodile ljubav sa mnom i bile srećne što se posle toga viđaju sa mnom. To je sve.“

U krivičnoj prijavi, za koju će se ispostaviti da ju je policija podigla protivno volji devojaka, pisalo je da su „shvatile da su bile nezaštićene protiv trudnoće ili potencijalnih zaraza“. Po prvoj prijavi Asanž je optužen za silovanje mlađe devojke i zlostavljanje starije. Silovatelj i napasnik su svakako epiteti koji se lakše lepe za ime od: borac za istinu, ili nešto slično.

U istrazi je, uvidom u telefone devojaka, pronađena i poruka mlađe devojke da „nije želela da podigne optužbu protiv Asanža, ali da je policija navalila da ga se dočepa“, kao i da je „bila šokirana kada je uhapšen“.

Dalji tok više nema nikakve veze sa devojkama koje suštinski postaju samo skrivena imena u papirima. A u službi nečeg mnogo većeg.

Već 21. avgusta švedski glavni tužilac Eva Fine odbacuje optužbe za silovanje, i izjavljuje da opis događaja ne upućuje da je bilo koje krivično delo počinjeno, da bi samo četiri dana kasnije zvanično prekinula istragu. Do 1. septembra menja se troje tužilaca na ovom slučaju. U igru se uključuje i političar Klaes Borgstrom, koji je u to vreme važio za kandidata Socijaldemokratske partije za ministra pravde. On se pojavljuje kao pravni zastupnik devojaka i daje desetine intervjua o Asanžu i seksualnom skandalu. Igrom slučaja baš se nalazio u predizbornoj kampanji, a inače su ženska prava jedna od glavnih tema na kojima je gradio karijeru. Mlađa devojka ga je ubrzo otpustila kao zastupnika jer je, kako je rekla, više pažnje poklanjao medijima nego klijentkinji. Do 2013. ukupno je imao oko 80 sati pojavljivanja na televiziji u vezi sa slučajem Asanž, a najviše uoči izbora. Nastavio je da predstavlja stariju devojku, koja je, eto, i njegova stranačka koleginica. Kasnije se otkriva da je i policajac koji je ispitivao mlađu devojku njen partijski prijatelj. Dakle starija, „osoba A“, odvela je mlađu devojku kod tog policajca, koji je insistirao na krivičnoj prijavi.

Asanž, međutim, 15. septembra od švedskog tužilaštva dobija zvanično dozvolu da napusti Švedsku kako bi nastavio da se bavi svojim poslom. Čekao je do 27. septembra kako bi dao izjavu pred tužilaštvom, ali pošto do toga nije došlo, odlazi nazad u Veliku Britaniju. Na aerodromu mu „slučajno“ nestaje laptop.

U oktobru Asanž je glavom potpuno u poslovima Vikiliksa. Objavljuju 22. oktobra iračke ratne dnevnike, a manje od mesec dana kasnije Švedska izdaje crvenu poternicu na Interpolu.

Tako je propao Asanžov plan da postane „regularan švedski novinar“ koga će čuvati najliberalniji zakoni o informisanju.