U Srbiju je acid house stigao na gramofone diskoteke „Buha“, kao i na talase tadašnjeg radija B92 i Studio B. Činilo se da tadašnji Beograd i Srbija drže korak, pa i onaj plesni, sa svetom.
Dve godine kasnije krenuće rat u Jugoslaviji. Mladi u Britaniji, Evropi, Americi trošiće noći i đonove na podijumima klubova ili onim improvizovanim podijumima napuštenih hangara duž britanskih auto-puteva.
U svetu se pojavio internet, novi oblici kapitalizma, svet se umrežavao novim vezama, a u Beogradu su vojni pozivari jurili mlade koji su od ratišta bežali i u klubove u kojima se rađala tehno scena i rejvovi.
Mladi u Srbiji i Evropi imali su potpuno različitu scenografiju odrastanja, ali istu muziku – repetitivni 4/4 ritam odaslat sa mikseta i gramofona na rejvovima.
Ako je u Britaniji, nezvanično, rejv smatran odgovorom na pohlepu, u Srbiji je to bila replika na nešto krajnje suprotno – na bedu, rat, beznađe. I zato je beogradski klabing bio više od zabave…
Retko gde je jedna nova pop kultura imala tako snažan kontekst koji su formirale dominantne političke koordinate jednog društva kao što je to bilo ovde, u Srbiji…
CEO TEKST BRANKA ROSIĆA ČITAJTE U LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA
Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
Napomena: Naredni broj Nedeljnika izlazi 8. avgusta.
Tagovi
