Raskrsnica na kojoj smo pogrešno skrenuli i ko će da plati za sve ove godine: A mogli smo da budemo kao Češka…

22
Profimedia

Ključni dan u modernoj istoriji Srbije odigrao se 24. septembra.

Ne, nije reč o izborima 2000. godine na kojima je srušen Slobodan Milošević, već o istom datumu, 13 godina ranije, 1987. godine kada je Slobodan Milošević došao na vlast.

Tog 24. septembra se odigrala čuvena Osma sednica koja je formalno ustoličila Slobodana Miloševića kao novog srpskog lidera, a koji će dve godina kasnije na Gazimestanu da se uzdigne na nivo “novog vožda”.

Sednica je zapravo počela 23. septembra kasno popodne – pre 32 godine – a završena 25. ujutru.

Na toj sednici su iz političkog života eliminisani Miloševićev kum Ivan Stambolić i Dragiša Buca Pavlović. Bila je to, ispostaviće se godinama kasnije, raskrsnica na kojoj je Srbija pogrešno skrenula. VIŠE O OSMOJ SEDNICI PROČITAJTE OVDE.

U onim predratnim pregovorima šestorice predsednika SFRJ, kad su se za rešenje jugo-krize pominjali razni oblici labave federacije ili asimetrične konfederacije – bila je i čuvena ponuda o jugoslovenskoj konfederaciji, finansijskoj pomoći od pet milijardi dolara i ubrzanom ulasku u Evropsku uniju. Poslednjih godina ta nezvanična ponuda nametala se kao poslednja velika šansa za prostor koji će kasnije nazvati Zapadnim Balkanom.

Profimedia

Sve i da je to, kako bi mnogi danas ocenili, bila samo američka udica, Srbija možda ne bi ušla u EU 1994. kako su nudili, ali bi sigurno ušla pre 2004, kad su to učinile bivše države Istočnog bloka, a jugoslovenska konfederacija (ili njene članice) bile bi prve iz redova onih koji su baštinili crvenu petokraku.

Istraživanja pokazuju da bi samo u ekonomskom pogledu Srbija bila najmanje duplo jača zemlja. I to pod pretpostavkom da je tranzicioni ekonomski razvoj išao u skladu s drugim zemljama bivšeg Istočnog bloka… A SFRJ je u tranziciji imala daleko bolje startne pozicije od drugih.

PROSEČNOG GRAĐANINA “ZAKINULI” ZA 60.000 EVRA

Prema jednoj analizi ekonomiste Miroslava Zdravkovića, prosečan građanin Srbije u periodu od 20 godina (od 1990. do svetske krize 2009) samo na platama „zakinut” je za 57.300 evra, a svaki penzioner 35.200 evra. Do tog podatka došao je analizom potencijalnog rasta plata u slučaju da je Srbija početkom devedesetih počela da se razvija kao druge zemlje u tranziciji i da je po „regularnoj dinamici pristupila Evropskoj uniji”. Nešto je teže proceniti šta bi bilo po udaru ekonomske krize, u zavisnosti od toga da li bi ova hipotetička Srbija imala svoju valutu…

U raznim naletima jugonostalgije na koje je naše društvo sve manje imuno, provlačile su se razne paralele kako bi danas ekonomski stajala Jugoslavija da se održala, pa su u poređenjima najčešće navođene Češka i Grčka. A uz pretpostavku da bi i ta potencijalna jugo-konfederacija bila neodrživa, i uz optimističke projekcije Srbija je kao nezavisna država mogla da bude bar na nivou Češke, pokazuju analize.

Prema ovim analizama, Srbija je od 1990. do 2009. imala 10 godišnjih BDP-a iz 1989. godine, a svetska ekonomija je ostvarila 25 godišnjih BDP-a. Ako se ovi indeksi prevedu u evro iz 2007. godine, ukupno realizovani BDP Srbije iznosio je 501,7 milijardi evra, a po svetskoj dinamici mogao je da bude 1.213,5 milijardi evra. U godinama krize BDP bi verovatno opao, ali bi na kraju gubitak do danas sigurno prešao 720 milijardi evra.

Profimedia

To kaže statistika, koja u ekonomiji nije baš kao ona u košarci – kao bikini – da pokazuje mnogo a ne otkriva ništa. Ipak, to pitanje kako bi izgledala zemlja daleko je složenije od brojki i procenata. Raspad Jugoslavije je najmanje imao veze s ekonomijom, bar unutrašnjom. Niti je lako moglo da se izađe na kraj s nacionalnom euforijom koja se širila Titovom zemljom kao onih šest buktinja sa starog grba, niti je u drugim republikama bilo dovoljno iskrene želje da se nađe „kompromisno rešenje”. Ali, u vreme promene globalnih međunarodnih odnosa, dok je još Milošević bio „taj koji se pita u Jugoslaviji”, mi smo se umesto za formiranje nacionalne svesti odlučili za nacionalnu šizofreniju.

ŠTA BI BILO…

Šta bi bilo sa Srbijom da je Milošević uoči čuvenog mitinga na Gazimestanu odlučio da prvi u SFRJ raspiše višestranačke izbore, umesto što je glumio Tita i hteo da balansira između Zapada i zamišljenog novog Istoka konceptom jednopartijskog pluralizma, pa na kraju umesto jugoslovenskog Gorbačova ispao balkanski Staljin? A Srbiju za početak uveo u tu šizofreniju identiteta u kojoj nismo znali da li smo Srbi ili Jugosloveni, Evropljani ili mali Rusi, da li su nam na vlasti komunisti ili nacionalisti. Zapad je nudio da se odlučimo da li smo za istorijski ili etnički princip rasformiranja Jugoslavije, a Milošević je to birao po potrebi. Jedina tranzicija koja se odvijala u Srbiji, bila je sporohodna tranzicija Miloševića iz američkog čoveka i garanta sigurnosti na Balkanu u “balkanskog kasapina”.

U to vreme na međunarodnom planu dominantna tema bila je otvaranje tržišta Rusije i zemalja Istočnog bloka i u polje diplomatije uvela termin stranih investicija, koje su danas jedini garant ekonomskog oporavka. U najpozitivnijim projekcijama Srbija bi, doduše uz ostale jugo-državice, bila prva u koloni zemalja u koje bi ulazio kapital.

Nije samo bivša Jugoslavija eksperimentisala s tržišnom ekonomijom, ali je daleko više dogurala od drugih. U Mađarskoj je, recimo, postojao pokušaj takozvanog „gulaš komunizma”, kada je udeo države u privredi u jednom trenutku pao na 60 odsto (ostalo su bili mali poluprivatnici), ali je uoči pada Berlinskog zida ponovo bio na 85 odsto. U Poljskoj je 1988. oko 18 odsto BDP činilo privatno preduzetništvo (većinom u poljoprivredi i samo šest odsto u industriji). Bilo je nekih oblika pseudoprivatizacija i tržišnog poslovanja i u drugim zemljama. A kod nas je već postojao razvijen oblik unutrašnjeg tržišta (zbog čega je i Če Gevara govorio o lažnom komunizmu u Jugoslaviji), a jugo-firme su već uveliko imale razvijene poslove što na Zapadu, što na Istoku. I što je najvažnije, za razliku od Čeha i drugih, imala je poslovnu elitu koja je imala zapadno znanje (apsurd je što je toj eliti pripadao upravo Slobodan Milošević).

U utakmici koja se u to vreme odvijala između Nemačke i Amerike u osvajanju ovih tržišta, Amerika je baš Jugoslaviju, svoj poligon iz Titovog vremena, videla kao prodornu tačku na putu za Rusiju. Svedočili su kasnije učesnici brojnih pregovora sa Zapadom iz tog vremena da je u američkom interesu bilo da se očuva Jugoslavija u nekom obliku, a da je Nemačka iz svojih interesa forsirala raspad.

Nedeljnik je nedavno pisao o tome kako je američka CIA u vreme Gazimestana 1989. godine analizirala situaciju u Jugoslaviji, da su održavnje zajedničke države videli kao svoj strateški interes.

Kod nas se to nije razumelo, čekajući buđenje Rusije. Pitanje je koliko bi velikih kompanija – koje su po padu Berlinskog zida ušle na tržišta Češke, Slovačke, Poljske, Mađarske – prvo došlo u Srbiju, koja je već imala razvijene privredne kanale ne samo sa Zapadom i Istokom, već i glorifikovani položaj u zemljama Trećeg sveta (samo su naši građevinari zarađivali pet milijardi godišnje).

Češka je zemlja sa kojom bi prema privrednim karakteristikama trebalo upoređivati potencijalni razvoj srpske privrede. Privatizacija koja se tamo odvila devedesetih po strukturi prilično podseća na ono što je nas sačekalo dvehiljaditih. U prvom naletu su prodali auto-industriju Dajmler Bencu i Folksvagenu, zatim duvansku Filipu Morisu, Italijanima cementaru. U drugom naletu, Nemci su kupili Transgas (još da su Košice gde je US Stil kupio železaru u Češkoj, a ne u Slovačkoj, analogija bi bila potpuna). Inače, oko četrdeset odsto privatizacije išlo je preko nemačkih firmi, kojoj je Češka geostrateški bila važna. Tada je tamošnja vlada usmerila privatizaciju prema američkim investitorima koji su „došli” na petnaestak odsto privatizacije, kako bi napravila balans. Dakle, u spoljnoj politici treba balansirati, samo je važno prepoznati između koga.

Profimedia

A Srbija je u to vreme bila jednako važnog geostrateškog položaja (i danas je nemački kapital najjači u Srbiji). Da li je Škoda, koja je osamdesetih prodavala na Zapadu automobile iz šezdesetih godina prošlog veka, bila primamljivija investicija od Zastave koja je već radila sa Fijatom? I koja se, doduše, nije proslavila izvozom u Ameriku, ali jeste izvozom u Afriku. I Škoda je za samo tri godine doživela transformaciju i sa Fabijom se probila na zapadno tržište. A naša industrija je osim automobila, tada pravila – sve. Čak i kompjutere, koji su se još od 1985. konstruisali u EI Niš, a uoči početka ratova EI je hteo, tako se govorilo, da kupi IBM.

„Beograd bi verovatno bio ekonomski centar ovog dela Evrope, umesto Budimpešte”, procenio je svojevremeno ekonomista Goran Nikolić. Jer, većina velikih kompanija i banaka koje su svoje centrale osnovali u Budimpešti, u takvim odnosima gde Srbija već ima polurazvijeno tržište, odavde bi granali svoje poslove. Beograd uz to ne bi morao u toj meri da prolazi kroz antikomunistički „ribrending” kao Budimpešta ili Prag. Jer, Beograd je već bio grad koji je mogao i da organizuje Olimpijske igre, u kojem je trebalo da se održi prvo svetsko prvenstvo u košarci sa Drim timom, sa Zvezdom kao prvakom sveta imao je neku „nekomunističku prepoznatljivost”.

Posledice sankcija i ratova su ne samo odlazak velikog broja ljudi iz zemlje, već upravo onih visokoobrazovane tehničke inteligencije, koji bi u tom slučaju ostali u zemlji. Procenjuje se da je oko 300.000 ljudi napustilo Srbiju iz ekonomskih razloga tokom devedesetih. A i dalje odlaze…

Uz to, komparativna prednost Srbije u odnosu na druge postkomunističke zemlje je i „široka dijaspora” (samo Poljska ima „jaču”), koja bi u ideološkom oslobađanju zemlje verovatno više trošila novac na privredu, a ne na, kao što je bio najčešće slučaj, hohštaplerske projekte emotivnih iznuđivača koji su srpskim emigrantima na Zapadu prodavali patriotske emocije. Češka je danas ekonomski najstablinija bivša komunistička zemlja u sveopštoj evropskoj nestabilnosti, a prema projekcijama naš današnji BDP možda bio bi tek nešto manji od današnjeg češkog. Druga je stvar što bi verovatno jednako bili nezadovoljni svojim standardom.

Jer, ne bismo znali za gore…

22 KOMENTARA

  1. Iako sve ovo znamo, nismo se odmakli ni milimetar od sopstvene gluposti i negramatnosti. Oficiri Kosa i dan danas zaludjuju ovaj narod sa šovinizmom, nacionalizmu, primitivizmom i lopovlukom.

  2. Mogli smo da budemo Ceska ili mozda nesto vise ali smo nazalost rodjeni na Balkanu gde umesto pravih i skromnih umnih ljudi na vlast dolaze oni koji znaju da pricaju odnosno da lazu. Po zavrsetku II sv rata na vlast u YU su dosli tzv borci sa Sutjeske i Neretve koji o ekonomiji nisu znali nista ali su znali da uniste svaku preduzimacki duh da uniste domacine koji su znali da je 2+2 = 4 za razliku od komunjara kamenjara moglo biti kako se naredi.Imali smo sanse jos 65 god. kada je trazeno da uvedemo visepartiski sistem i da cemo uci u EU sto se moglo uciniti jer smo imali soc. savez koji je licio na drugu partiju ali Tita nije zanimala evropa njegove misli su bile na Galebu. To je bio odlucujuci momenat jer bi drzava bila u EU i time bi se separatisticke tenzije pojedinih nacionalista bile svedene na nulu. I ako bi doslo do raspada kasnije drzave bi bile bez granica carina i drugih gluposti ekonomija bi se sacuvala a ljudi bi imali standard skoro kao Italija ili Francuska. Za ovo danasnje stanje najmanje su krivi srbi vec oni koji su zeleli samostalnost bez obzira koju ce cenu platiti da bi dosli na vlast a o narodu niko ni ranije ni sada ne misli. Ovce ostaju ovce da bleju i drugo im ne preostaje.

  3. „Beograd bi verovatno bio ekonomski centar ovog dela Evrope, umesto Budimpešte” – pa dokle više? Nije vam dovoljno što danas Beograd guta sve oko sebe još biste više megalomanije, Olimpijskih i drugih igara. Ovo oko 8. sednice je tačno i zato treba sve učiniti da se Srbija vrati na pravi put a to uključuje i vraćanje oduzetih prava Vojvodini.

  4. Srpski politicari su preskakali Cesku, njihov doskok su Svajcarska, Nemacka, Svedska… Draskovic je vec pocetkom devedesetih obecavao plate od pet hiljada maraka. Skoro trideset godina kasnije, srpski radnik uzima 200 do 300 eura platu. Ceska je ozbiljna drzava, koristi svoje resurse maksimalno, autoindustrija, turizam, agrar… Srbija je svoj najveci resurs, poljoprivredu, upropastila. Mogla je da bude istocnoevropska Holandija. Da ulaze u poljoprivredu, stocarstvo i tako se probije na evropsko tržište. Umesto njive i oranice, nicu belosvetske fabrike na plodnom zemljistu. Zagadjuje se tlo, vazduh, zivot. Besmisleno. Najgora vlast. Najgora.

    • morate malo da procitate neke stvari, punjenje holandske kase, poljoprivredom nije ni 10%… nigde u svetu poljoprivreda nije osnov ekonmije! mora da postoji, zdrava hrana, prehrana nacije itd… sta mislite odakle nemci daju subvencije poljoprivrednicima… to su pare iz drzavne kase… od autoindustrije. znaci skup brend. navedite mi primer gde je oljprivreda subvencijonisala bilo sta drugo… to je i nas problem, nerazumevanje da dr nauka pravi brend, kakav god da je, ali ne kukuruz i lale, velu vojvodinu zasadite lalama, nedovoljno za prosek plate 500, 600 eura, a ako dr nauka izmisli neki uedjaj da se proveri ima li na 2000 m u dubini zemlje nafte, e vidite, to je brend, koji niko nema, i to moze da se skupo proda u evropi, dao sam primer… a ne kukuruz, to je jevtino!

  5. Država se ne može zaštiti od vanjske agresije samo vojskom i utvrđenjima na njenim granicama, što je poznato još od beskorisne, čak i danas ekološki pogubne, izgradnje Kineskog zida, međutim, raspoređivanje oružja na svim teritorijama radi bolje zaštite države od vanjske agresije istovremeno povećava rizik od zloupotrebe tog oružja i građanskog rata.

  6. Mentalitet jedong naroda se stvara generacijama. Pozitvina energija, postovanje svojeg i tudjeg, respect prema drugima, obzirnost i emotivna ravnoteza jednog naroda donosi requltate koji se vide u zemljama kao sto je Ceska.

    Nikad nije kasno za menjanje menetaiteta. Samo treba krenuti napred… u promoene…:)

  7. Za rat u Yugoslaviji se uvijek optuzuje samo jedan covjek, Milosevic. Optuzuju ga zato sto je jedini zelio – htjeo sacuvati Jugoslaviju.
    Optuzuju ga oni koji su je rusili Alijine Balije iz Bosne, Tudjmanove Ustase iz hrvatske, naravno i narko kriminalci sa Kosova na celu sa ubicama Tacijem i Haradinajem.
    U ovome svemu Slovenija je dosta smirena s obzirom da su oni zapoceli rusenje Jugoslavije u kojoj su najbolje zivjeli od ostalih republika.

    • Milosevic hteo sacuvati YU?Koliko ti imas godina?15 ili 16 ?Secam se njegovih mitinga ISTINE(pazi,molim te),secam se njegovih bradatih spodoba sa kokardama(koje su,posle skandala,RTS nazivao manekenima HRT-a,da nije smesno…),secam se njegovog razbijanjaYU i svega sto je znacilo,u pozitivnom smislu,drustvo SFRJ.Hteo je prosirenu Srbiju,gde bi ostali bili manjine.Da nije bilo njega,da nije bilo njegove pobede na 8.Kongresu,kladim se da ne bi bilo ni Tudjmana,ni Alije,ni…oni su samo reakcija na ovog piromana!

      • Pogresna teza Srbija i srpski narod je jedini u YU zeleo i emotivno bio vezan za tu drzavu za razliku od drugih koji su zeleli svoje drzave zato dogovor o nastavku drzave nije bio moguc. Milosevic u odnosu na Tudmana i Izetbegovica bio je jagnje. I kada je poceo raspad ko je postao manjina umesto da se zemlja podeli po nacijama koje u njoj zive zato danas i sve dok se to ne uredi nece biti mira. Srbija samo trazi svoje da zastiti svoj narod sto je uloga jedne drzave a ne da pola svoje nacije ostavi neprijateljima da se igraju kako hoce.

    • Kad smo Bili Titovi , pola svijeta nam je padalo na Koljena…Tito je Srbima napravio Veliku Srbiju, a milosevic (sada ga Slijedi Dodik) Razvalio i od Velike Srbije napravio Beogradski Pasaluk, a Srbi eto Prodaju Carape i Kape po Pragi a peru Serpe i Tanjirwe po Poljskim Kafanam..

      • Јеси ли ти некада читао још неку литературу осим дневних новина? Тито нам створио велику Србију???Тито је развалио Србију на АП, па су те покрајине полако кренуле да постају засебне државе. Читај мало о том твом идолу…пре него што у друштву испаднеш…

      • Тито је од Србије направио прћију. Побио 50.000 људи, опљачкао и поубијао домаћине и од тог капитала правио СФРЈ. Сама Србија је имала фабрика авиона, колико данас нема фабрика чарапа. Тада и никада више.

  8. Definitivno, tad nije bio pogrešnog skretanja, na vlasti je bila gora birokratija boljševika koja je bila žedna samo vlasti i ostanka na vlasti od samog Miloševića koji je nosio promene pre svega oko lošeg statusa Srbije u odnosu na dve kvazi pokrajine stvorene diktatorskom voljom Tita, to je samo bio nužan korak u kraju boljševizma, problem je nastao kad Milošević uobrazio da je jedini i nezamenljiv, i kad je nameštene “penale” počeo da odbija da puca ili kad ih je pucao promašivao je,sve što mu je sugerisano taj lik je pri izvršenju sprovodio na svoju ruku.,i komandu svog brata iz Moskve.
    Češka definitivno nit smo bili niti ćemo biti.
    Tekst je više kafanska priča.

    • Potpuno pogresna konstatacija!Milosevic je smenio prave titoiste,zagovornike komunizma sa ljudskim likom(za razliku od Istocnog bloka).Milosevic je bio osveta informbirovaca.I sta je postigao?Ratovi,sankcije,siromastvo,korupcija,mafije…Do danas se nismo oslobodili nj.nasledja.Jer virus kojim je pelcovao svoje podanike i dalje hara.I nije mi jasno,zasto ljudi i dalje biraju nj.kopije?Zar su,u vecini,toliko nerazumni,neskolovani,neobrazovani,nepismeni…?

      • Ti imas pogresnu tezu Milosevic je bio dusom i telo komunista a mozda i Jugosloven za razliku od Tudmana i Izetbegovica kao i danas njegov sin pisu islamske deklaracije.Po Tudmanu danasnja HR je slednica NDH sto se i potvrdjuje svakodnevno. On je shvatio da onim pregovorima je morao da prihvati nekakav ustupak prema srbima zato se okrenuo ratu i zato je poceo uvoz oruzja dok su se poplaseni srbi povukli u svoje enklave gde ih je branila JNA. Dokaz da Tudman nije hteo da pregovara vec je silom oterao srbe a srbi bi se predali uz obecanje da su im nacionalna prava zagarantovana dokaz mirna reintegracija slavonije i da se taj dogovor danas ne postuje.

  9. Izvanredan clanak sve pohvale autoru uz dodatak da nasi bajni politicari su zalutali u politici i dan danas nas vode u bezpuce i kada ce i dali ce se jednom dogoditi da imamo pametne ljude u politici nego nekakve iskompleksirane kamenjare komunjarske orijentacije.

  10. Totalno netačna konstatacija da smo mogli biti kao Češka, to će vam potvrditi i onaj ko jw bio tamo i za vrijeme “gvozdene zavjese”. Česi su, kao pravi centralno evropski narod (Poljaci, Mađari i djelimičmo Slovaci) bili disciplinovani i kulturni, pa čak i praznih džepova i u beskrajnim redovima. Tako su i dočekali svojih pet minuta, a mi smo ih potrošili stotinama puta do sada.

  11. Nismo mogli, niti možemo ikada biti kao Češka. Mi smo 500 godina bili pid turcima a česi pod austrijancima. Mala, sitna razluka

  12. Ako govorimo o odgovornosti za unistavanje zemlje Jugoslavije potom i Srbije onda moramo pomenuti glavne jugoslovenske komunisticke ideologe i srbofile koji su doveli malog demagoga Milosevica na vlast devedesetih, a to su neosudjeni zlikovci N.Ljubicic, P. Gracanin, B.Jovic i D.Cosic. Nazalost manje vise svi su izbegli ruci pravde ali im se zato aprezimena trebaju izbrisati iz srpske istorije….

Comments are closed.