Radna i druga prava žena u doba epidemije

    0

    Autor: Dr Mario Reljanović

    Rodni jaz u zapošljavanju u Srbiji bio je prisutan i pre početka globalne epidemije virusa COVID-19, a stanje na tržištu rada bilo je takvo da nije pogodovalo zapošljavanju žena. Ženska radno sposobna populacija brojala je značajno manje zaposlenih i mnogo više neaktivnih nego muška populacija. Drugim rečima, žene su se manje zapošljavale i imale su ograničen pristup tržištu rada.

    Struktura zaposlenosti žena otkriva međutim i da su upravo one iznele najveći teret epidemije i vanrednog stanja koje je zbog epidemije bilo proglašeno tokom dva ipo meseca ove godine. Razlog tome je što su žene zaposlene u zanimanjima koja su se smatrala „prvom linijom“ u pružanju usluga tokom epidemije – žene naime čine 75% ukupnog broja zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti i 69% zaposlenih u trgovinama. I u nekim drugim rizičnim zanimanjima, pre svega zbog čestih i brojnih kontakata sa drugim osobama i predmetima, uglavnom dominiraju žene – tako je čak 83% od ukupnog broja njih zaposleno među čistačima i pomoćnim osobljem (izvor: Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji, http://www.centaronline.org/sr/publikacija/1811/uticaj-epidemije-covid-19-na-polozaj-i-prava-radnica-i-radnika-u-srbiji).

    Čemu su sve bile izložene radnice koje su zbog prirode posla morale da rade u prostorijama poslodavca u veoma nepovoljnim uslovima?

    Najpre se postavlja pitanje bezbednosti i zaštite zdravlja. Medicinske radnice bile su naravno najugroženije, naročito u prvim nedeljama nakon proglašenja vanrednog stanja kada nije bilo dovoljno zaštitne opreme i materijala. Ugrožene su međutim i radnice u trgovinama (prodavnicama, apotekama), koje su u toku dnevnog rada dolazile u kontakt sa više desetina, pa i više stotina korisnika. One su morale da se prilagode specifičnim uslovima rada ali i izmenjenom rasporedu radnog vremena. Medicinske radnice imale su često produžene smene, dok su radnice u prodavnicama radile i u vreme kada to nije bilo uobičajeno (na primer u 4h ujutru). Radnice u režimu radne obaveze nisu dobijale uvećanu zaradu iako je njihovo radno vreme daleko prevazilazilo uobičajene zakonske norme.

    Budući da su u isto vreme vrtići i škole bili zatvoreni, postojao je i problem usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza. Ovo je naročito dolazilo do izražaja kod samohranih roditelja, među kojima dominiraju žene (prema podacima Evrostata za Srbiju, više od 75% samohranih roditelja su žene).

    Da li su iz navedenih primera loše prakse naučene neke lekcije i izvučene pouke? Čini se da nisu, budući da se nakon ukidanja vanrednog stanja, kroz letnji i jesenji talas epidemije, nije izmenio normativni okvir kada je reč o radnim pravima uopšte, pa ni kada je reč o položaju žena. Ono što bi svakako bilo od izuzetnog značaja na kratak rok, jeste preispitivanje režima radne obaveze, pravična naknada za uloženi rad radnicama koje rade u tom režimu, kao i ostalim radnicama koje se nalaze na „prvoj liniji“. Značajno je da se država odredi prema merama koje su potencijalno diskriminatorne – kao što je uvođenje radne obaveze u zdravstvene ustanove i ustanove socijalne zaštite, koje je naizgled mera koja pogađa sve podjednako ali se zapravo radi o efektu posredne diskriminacije jer su njome značajno više pogođene žene koje čine veliku većinu zaposlenih u ovim sektorima. Zaključak koji se nameće je da državni organi nisu toga svesni i da i dalje ne postoji precizan plan koji bi obuhvatio aktivnosti na boljem funkcionisanju nekih osnovnih principa radnog prava i zabrane diskriminacije.

    Treba imati u vidu i da su pojedine kategorije žena stavljene u loš položaj čak i u situacijama kada su radile od kuće. Nije se imalo razumevanja za samohrane majke koje nisu imale uslova da rade u ovom režimu, kao ni za druge roditelje kojima je zbog prostornih ili tehničkih uslova takav rad predstavljao značajnu poteškoću. Zakon o radu nedovoljno precizno reguliše navedena pitanja a Vlada Republike Srbije je za vreme vanrednog stanja donela samo nekoliko preporuka koje poslodavce nisu obavezivale i koje su prestale da važe ukidanjem vanrednog stanja. Postoji dakle značajan prostor za unapređenje ove materije, čijim detaljnijim regulisanjem bi svakako morali da budu obuhvaćeni pre svega samohrani roditelji ali i žene u celini budući da one, prema mnogobrojnim istraživanjima, osim redovnog posla značajno više vremena od muškaraca provode obavljajući kućne poslove – u uslovima ograničenog kretanja i rada od kuće, ove dve sfere se u praksi veoma lako isprepletaju i stvaraju dodatne probleme radnicama.

    Dodatni problem na koji se mora obratiti pažnja jeste izuzetno povećanje nasilja u porodici za vreme ograničenja kretanja. Moraju se ustanoviti daleko efikasniji mehanizmi reakcije države na ovakve pojave i sprečiti dodatna viktimizacija žrtava (na primer, prema podacima Autonomnog ženskog centra žene koje su zbog nasilja bežale iz kuće za vreme policijskog časa tretirane su kao počinioci prekršaja).

    Imajući u vidu da je epidemija trenutno u trećem talasu i da dolazeći zimski dani donose veliku neizvesnost kako će se situacija dalje razvijati, kao i da ponovno uvođenje vanrednog stanja – iako se u trenutku pisanja ovog teksta ne najavljuje – nije isključeno, sasvim je izvesno da je u prethodnim mesecima propuštena prilika da se mnogi od navedenih problema isprave i da se stvori jedna zdravija osnova za rad i život u teškim uslovima. Bilo bi od izuzetne važnosti da se u što kraćem roku donesu precizni planovi organizacije medicinskih i drugih javnih službi u okolnostima vanredne situacije uzrokovane medicinskim faktorima kao što je epidemija, uz poštovanje osnovnih potreba radnica i unapređenje njihovog položaja izmenama Zakona o radu (pravo na plaćeno odsustvo samohranih roditelja), Zakona o zdravstvenom osiguranju (pravo na punu naknadu zarade u slučaju zaraze ili izolacije) i Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi (uvođenje osnovnih radnih prava u režim radne obaveze).

    Autor: Dr Mario Reljanović je diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu, odbranivši doktorsku disertaciju pod nazivom „Zabrana diskriminaciji pri zapošljavanju kao međunarodno ljudsko pravo“. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se oblastima radnog i socijalnog prava, pravne informatike, međunarodne bezbednosti, antidiskriminacionog prava i prava ljudskih prava. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad i saradnik više drugih organizacija civilnog društva.

    Tekst je napisan u okviru projekta „Unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji” koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac u saradnji sa Fondacijom Centar za demokratijua uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Кraljevine Norveške. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne moraju nužno predstavljati stavove Ambasade Кraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju. Fondacije Centar za demokratiju i Fondacije Ana i Vlade Divac.