Rad od kuće – domen (ne)regulisanog

Piše Kristina Pavlović, advokat SOG / Samardžić, Oreški & Grbović

0

Jedan od mnogobrojnih izazova koje je sa sobom iznedrila pandemija COVID-19 jeste obavljanje rada van prostorija poslodavca. Transformisanje dnevne sobe u radnu i izmeštanje posla iz kancelarijskih okvira u sferu privatnog života, stvorilo je potrebu za sveobuhvatnijim regulisanjem rada od kuće kao zasebne zakonodavne kategorije.

Kako je po ukidanju vanrednog stanja izostao adekvatan odgovor zakonodavca na ovom planu, pred poslodavce je iskrslo nekoliko suštinskih pitanja: Da li su dužni da zaposlenima omoguće rad na daljinu? Kako se sprovodi nadzor nad izvršavanjem radnih zadataka? U kom iznosu je zaposlenom potrebno nadoknaditi troškove upotrebe interneta, struje i telefona?

Zakon o radu predviđa da je poslodavac dužan da zaključi poseban ugovor o radu za obavljanje poslova van prostorija poslodavca. Međutim, ovaj propis kategoriji rada od kuće posvećuje svega dva člana – ne dajući konkretne odgovore na navedena pitanja.

U ovom limbu (ne)regulisanog, pre nekoliko nedelja Ministarstvo za rad donosi Vodič za bezbedan i zdrav rad od kuće, kojim daje preporuku poslodavcima da prava i obaveze zaposlenih na radu od kuće preciziraju opštim aktom (Kolektivnim ugovorom odnosno Pravilnikom o radu) ili ugovorom o radu. I tako je loptica prebačena na teren poslodavaca, koji se (zasad) moraju zadovoljiti samo opštim smernicama. Sa druge strane, ovaj vodič daje donekle jasan pregled prava i obaveza poslodavaca i zaposlenih u domenu bezbednosti i zaštite zdravlja na radu od kuće, i može biti vrlo koristan alat u tom pogledu.

Ipak, odgovori na mnoga postavljena pitanja izostaju, ne samo kod nas već i u evropskim zakonodavstvima. U cilju njihovog pronalaženja, poslodavci se mogu rukovoditi preporukama sadržanim u Priručniku za rad od kuće, izdatim od Međunarodne organizacije rada kao svojevrsnog međunarodnog autoriteta. Ili pak da čekaju na proaktivni pristup zakonodavca u konačnom rešavanju ovih pitanja.