Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas ekskluzivni intervju sa Draganom Bjelogrlićem, koji prvi put pred kamerama Nedeljnika i Velikih priča, u razgovoru sa Brankom Rosićem otvara ključne teme svoje karijere i života – od umetnosti i filma do politike koja, kako kaže, u Srbiji nikada ne ostavlja na miru ni umetnike ni društvo.
Bjelogrlić se vraća u devedesete i objašnjava zašto smatra da je Srbija tada skrenula na pogrešan put, kako danas gleda na Slobodana Miloševića i zašto veruje da posledice tog zaokreta i dalje oblikuju društvo. Govori i o Zoranu Đinđiću, Demokratskoj stranci, studentskim protestima i ulozi umetnosti u političkim prelomima.
U velikom intervjuu otkriva i lične dileme – od odluke između matematike i glume do nastanka filmova poput „Bala na vodi“ i serije „Senke nad Balkanom“, kao i priče o filmu „Toma“ kao simbolu jedne zemlje koja je nestala. Govori i o tome kako su kultura, obrazovanje i prosvećivanje naroda ključni za budućnost Srbije.
Poseban deo razgovora posvećen je novim generacijama i studentskim protestima, u kojima vidi nadu i energiju koja može da promeni društvo. „Ovi klinci su nagrada za sve nevolje kroz koje smo prošli“, kaže Bjelogrlić, uz oprezni optimizam da je promena ipak moguća.
ekskluzivni intervju sa draganom bjelogrlićem
Dragan Bjelogrlić u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik otkriva svoje viđenje ključnih političkih i društvenih lomova u Srbiji, od Miloševića i studentskih protesta do današnje situacije, uz lična prisećanja iz karijere i života. Bjelogrlić govori o propuštenim istorijskim šansama, ulozi kulture i obrazovanja, kao i o tome kako su politika i društvene okolnosti oblikovale i njega i njegov rad.
„Napravio sam seriju „Senke nad Balkanom“ gde mi gledamo iste stvari koje se dešavaju danas, gde postoje neke stvari koje su činjenice i koje užasno liče na ovo danas, a postoji nešto što smo mi malo iskonstruisali da bismo napravili paralelu sa sadašnjošću. Ali je činjenica da smo mi jedan konzervativan narod koji se teško menja i mislim da je samo pitanje kako vlast igra“, kaže Dragan Bjelogrlić u razgovoru sa Brankom Rosićem.
„Leto kad smo naučili da glasamo“
Veljko Miladinović piše o spekulacijama da bi vlast mogla da raspiše izbore u neuobičajenom letnjem terminu, što bi potencijalno uticalo na izlaznost i raspodelu glasova, naročito na štetu opozicije. Miladinović ukazuje na to da se javnost namerno drži u neizvesnosti oko datuma izbora, dok se paralelno primećuju signali pripreme izborne mašinerije i političkog terena.
„Jedno istraživanje iz 2023. godine (objavljeno u časopisu Electoral Studies), rađeno u 16 država, ukazuje na to da vremenski uslovi znatno više utiču na neopredeljene birače, pa bi letnje vrućine mogle da imaju takav efekat. Po tom istraživanju, kiša na dan izbora smanjuje izlaznost za 0,95 procentnih poena po svakom centimetru padavina, dok više sunčanih sati tokom izbornog dana povećava izlaznost“, piše Veljko Miladinović.
„Đurđevdanska žeravica“
Zoran Panović piše da najava letnjih izbora u Srbiji predstavlja test snage vlasti i lojalnosti njenog biračkog tela, posebno u kontekstu mogućeg slabijeg odziva opozicionih glasača zbog sezone odmora. Panović pravi paralelu sa britanskim izborima i ukazuje da promene vlasti jesu moguće i u takvim okolnostima, ali naglašava da su analogije sa Srbijom ograničene i često pogrešno interpretirane.
„Letnji izbori su i veliki test za vladajuću skalameriju. Podrazumeva se da su za lojalističku avangardu izbori sudbinski bitniji od godišnjih odmora – „jer iza je samo Srbija“ – ali koliku će moć ubeđivanja Vučić i lojalisti imati po dubini onoga što su komunisti zvali „baza“? Na testu lojalnosti je i 650.000 zaposlenih u javnom sektoru i preko milion penzionera“, piše Zoran Panović.
„EU izbija iz ruku sve Vučićeve adute“
Željko Pantelić piše da je Evropska unija Srbiji praktično oduzela izgovore za zastoj u integracijama i napredak jasno uslovila ispunjavanjem obaveza iz „non-pejpera“, jačanjem vladavine prava i istragom događaja u Banjskoj. Pantelić navodi da Aleksandar Vučić nije ispunio obećanja data evropskim partnerima, zbog čega Srbija stagnira, dok Brisel odbacuje tvrdnje da podržava njegove političke protivnike.
„Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije održao obećanja, u više navrata data čelnicima EU i ključnih država članica Unije, da će ispoštovati dogovoreno iz „non-pejpera“, kao i da će biti sprovedena temeljna i transparentna istraga o događajima u Banjskoj, a da će odgovorne osobe biti procesuirane. To je ključni motiv, prema rečima više Nedeljnikovih kvalifikovanih izvora u državama članicama EU i evropskim institucijama, zašto se Srbija nije pomerila u procesu evropskih integracija“, piše Željko Pantelić.
„To je Prele. Car!“
Dragoljub Draža Petrović ove nedelje piše Ante Tomiču kako se status „cara” ne stiče pristojnošću, već nepredvidivim, često neodgovornim i skandaloznim ponašanjem koje, paradoksalno, okolina prašta šarmantnim pojedincima. Kao ključne primere navodi Dušana Prelevića Preleta i Sergeja Trifunovića, čiji ispadi, kašnjenja i skandali ne narušavaju njihov imidž, već ga učvršćuju.
„Rahmetli Dušan Prelević Prele, pisac, pevač, kolumnista, hroničar beograđanštine, imao je imidž baš takvog nepouzdanog i neodgovornog pojedinca kome se opraštalo čak i kad napravi psovački karambol u nekoj TV emisiji, u takozvanom lajvu. I posle svega, uvek se govorilo: „To je Prele. Car!““, piše Dragoljub Draža Petrović.
„Duh (nacionalizacije) u Beloj kući“
Miša Brkić piše da odluka Donalda Trampa da država razmotri kupovinu posrnule avio-kompanije Spirit erlajns predstavlja opasno mešanje politike u tržište i odstupanje od principa slobodnog kapitalizma. Brkić ukazuje na to da je Spirit erlajns godinama u finansijskim problemima i da je propao pokušaj spajanja sa Džet bluom zbog državne intervencije, dok bi novo spasavanje novcem poreskih obveznika stvorilo moralni hazard i dodatno narušilo konkurenciju.
„Poseban odjek u poslovnim krugovima imao je poziv uredničkog kolegijuma Volstrit džornala Donaldu Trampu da ne sprovede plan za spasavanje Spirit erlajnsa, nazivajući ga razočaravajućim. Kolegijum tvrdi da nema ekonomskog opravdanja da vlada spasava avio-kompaniju sa 500 miliona dolara: „To bi podstaklo moralni hazard. Dopustiti da Spirit propadne bila bi korisna lekcija o tržišnoj disciplini“, tvrdi kolegijum Volstrit džornala“, piše Miša Brkić.
„Zašto je artiljerija prećutala Oluju“
Aleksandar Radić analizira kako je koncept odvraćanja artiljerijom bio centralni deo strategije Krajiške vojske, zasnovan na ideji da se pretnjom gađanja ključnih ciljeva u Hrvatskoj natera protivnik na pregovore. Radić piše da ta strategija nije dala rezultat tokom operacija „Bljesak“ i „Oluja“, delom zbog političkih ograničenja i izostanka podrške iz Beograda, ali i zbog tehničkih i operativnih slabosti poput nepreciznosti raketnih sistema.
„U JNA se 1991. godine nalazilo 460 M46 i 216.900 metaka 130 mm prema podacima iz analize izrađene za potrebe pregovora o sukcesiji imovine. Krajiškoj artiljeriji ostalo je 45 komada, dobar deo iz karlovačke 580. mešovite artiljerijske brigade i nešto tehnike iz 142. obalskog pokretnog diviziona, a jedna baterija iz Rogoznice bila je hrvatski ratni plen“, piše Aleksandar Radić.
„Tri priče Aleksandra Misojčića“
Aleksandar Misojčić kroz tri povezane priče razmatra šta se sa čovekom dešava kada voli, kada beži i kada ostaje, polazeći iz psihološke i iskustvene perspektive terapeuta. Misojčić tvrdi da ljubav suštinski menja način na koji vidimo i biramo, da je bežanje često prikriveno prilagođavanje sopstvenim granicama, a da ostajanje može biti oblik tihe, ali zahtevne hrabrosti.
„Setimo se, u „Banović Strahinji“, Vlah Alije. Ni nežan, ni dobar. Ne bira sredstva – već krade i otima. I ljubav krade i otima. U njemu ima nagona više nego bilo kakve mere. Žestok i sumnjivog morala, ali zna da voli. On jednostavno i prosto nju uzima. Žudnja za životom, oličena u želji za tom ženom. Njegova potreba da voli rađa nasilje, ali ono što oseća i dalje ostaje ljubav. Ništa manja od onih romantičnih, nežnih i dozvoljenih. I onog koga nikad ne bih branio, branim jer voli“, piše Aleksandar Misojčić.
„Šta je bilo sa Evženijom“
Goran Marković kroz lično pripovedanje opisuje kako ga jedno sećanje iz Praga i susret sa starim kolegom navode da ponovo otvori misteriju nestanka svoje školske drugarice Evženije Musilove. Marković povezuje njenu sudbinu sa begom generala Jana Šejne iz Čehoslovačke 1968. godine, otkrivajući kontradiktorne priče o njenoj ulozi i životu u Americi pod zaštitom tajnih službi.
„Kada smo se smestili, prošetao sam do mora. Ko nije bio na obali nekog okeana ne zna koliko moćno i zloslutno deluje ta velika voda. S druge strane, mesto na kome sam stajao bilo je kraj zapada, negde iza pučine je počinjao Daleki istok. Sve to za nas Evropljane, pogotovu za one koji nemaju more, deluje patetično, nagoni te na svakojake crne misli“, piše Goran Marković.
„Era tehnološke republike“
Pavle Zlatić piše da se kroz manifest Aleksa Karpa i poruke tehnološke elite nazire budućnost u kojoj veštačka inteligencija postaje ključni resurs moći, važniji od kapitala ili teritorije, uz snažno vezivanje za vojnu i državnu infrastrukturu Zapada. Zlatić upoređuje Karpovu tvrdu, geopolitičku viziju sa blažim pristupom Sema Altmana, koji AI vidi kao osnovnu infrastrukturu društva i zagovara novi društveni ugovor, ali upozorava da takve ideje lako ostaju na nivou lepih želja.
„Iz Palantira već dugo govore o odbrani Zapada i zapadnih vrednosti, a uprkos nizu kritika i napada, kompanija nastavlja da bez ikakve zadrške javno i sa ponosom posluje u najprljavijim i najosetljivijim sektorima. Njihov paket usluga, očigledno koristan onima koji ga papreno plaćaju, obrađuje gigantske količine naizgled nepovezanih podataka, i to za najrazličitije klijente“, piše Pavle Zlatić.
„Najgori najuspešniji film 2026. godine“
Ivan Radojčić ocenjuje da je film o Majklu Džeksonu sladunjav, trom i lišen svake dramske i umetničke snage, uprkos tome što će verovatno biti komercijalno uspešan. Radojčić kritikuje to što film idealizuje Džeksonov život, izbegava njegove kontroverze i prikazuje ga kao gotovo bezgrešnu figuru, čime postaje površna hagiografija bez stvarne analize ličnosti.
„Ovaj Michael je ravan lik, jedva da je čovek. Hagiografija je standardni pristup u svim biografskim filmovima u kojima učestvuju naslednici ili vlasnici zaostavštine, bilo da su dokumentarni ili igrani, kao da publika ne može da podnese ni nagoveštaj da neka ličnost možda nije svetac – ili makar žrtva“, piše Ivan Radojčić.
„Pa dobro, da li je mali varao“?
Vladimir Novaković piše o skandalu između Magnusa Karlsena i Hansa Nimana kroz Netfliksov dokumentarac „Untold: Chess Mates“, koristeći priču kao širi komentar o popularizaciji šaha i sudaru ega, novca i ambicija u modernom sportu. Novaković detaljno rekonstruše uspon obojice aktera, s posebnim naglaskom na Nimanov kontroverzni put i sumnje u varanje koje su kulminirale nakon pobede nad Karlsenom i kasnijeg sukoba sa platformom Čes.kom.
„Sâm Netflix zajahao je talas i pojačao ga mini-serijom „The Queen’s Gambit“, koja je izašla u oktobru iste godine, dok je bitka sa COVID-om bila u punom jeku. Istovremeno, potpuno se promenio profil vodećih svetskih šahista. Osamdesetih to su uglavnom bili ljudi u zrelim godinama i većinom iz SSSR-a i Istočnog bloka, ne baš idealan kombo za druželjubivost. U ovom trenutku je svaki od 15 vodećih na svetskoj listi mlađi nego Messi i Ronaldo, a sedmorica su rođena u ovom veku“, piše Novaković.
„Kako da dete zavoli da uči“?
Vladimir Borovnica piše da ni kritike, ni kazne, ni nagrade nisu efikasan način da se kod dece razvije trajna motivacija za učenje, jer često proizvode prkos, pokornost ili zavisnost od spoljašnjih podsticaja. On naglašava da je ključ u stvaranju pozitivnog iskustva učenja – kroz zanimljiv sadržaj, prijatnu atmosferu i osećaj napretka koji detetu daje doživljaj kompetentnosti.
„Kritike – daju rezultate, ali samo iz prve ili druge, a i to ponekad. Kao kada palite auto sa istrošenim akumulatorom tokom zime. Ako nije upalila prva-druga kritika (desi se ponekad), gotovo je izvesno da stota neće pomoći. U najmanje lošem scenariju rezultiraće kreiranjem kanala između dva uha, a u lošijem scenariju rezultiraće prkosom! A prkos je vrlo gadan neprijatelj. Što ste tvrđi, i on je gori“, piše Vladimir Borovnica.
„Pripadam kulturi Miroslava Kržele i Ante Pavelića“
Miljenko Jergović ove nedelje piše Svetislavu Basari da svoju pripadnost hrvatskoj kulturi vidi kroz paradoks: deli nasleđe Miroslava Krleže kao zajednički jezički i književni prostor, ali Antu Pavelića smatra ključnom razlikom koja određuje identitet i moralnu odgovornost te kulture. Jergović tvrdi da se književna pripadnost ne može menjati voljom, jer je čovek nosi kao sudbinu, pa ni Basara ne može izaći iz srpske književnosti, kao što ni on sam ne može iz hrvatske, ma koliko se s njom sukobljavao
„Pripadati njemačkoj kulturi znači pripadati Goetheu, ali i Hitleru. Čim sam o tome krenuo misliti, shvatio sam da mi je uzaludno opirati se, jer ja doista pripadam kulturi Miroslava Krleže i Ante Pavelića. I to na način koji je, čini mi se, u određenim trenucima na granici opsesije“, piše Miljenko Jerović.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. APRILA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS.
Nedeljnik #746
Tagovi
