Posle 95 godina

Petog oktobra 2000. godine dogodilo se političko čudo: jedan poluvekovni režim, ojačan ratovima i narodnim stradanjima, utemeljen na krizama, tranzicijom vlasništva nad trećinom državne imovine – izgubio je izbore koje je sâm raspisao. Lišen ideološke i rodoljubive legitimacije, on je opstajao na tezi da ima demokratsku podršku naroda (“Ne znam za izborni sistem u kome većina može da postane opozicija”, podsmevao se tada portparol SPS-a Ivica Dačić). Vlast je promenjena demokratskim putem, pod njenim uslovima.

U Srbiji – koja je političke slobode za svoje građane stekla u deceniji velike parlamentarne reforme u Britaniji (1830-ih), ustavnost prva među balkanskim državama, parlamentarizam 1858, a parlamentarnu vladu 1889. godine – vlada koja je raspisala izbore tada ih je prvi put izgubila od 1905. godine! Bio je ovo veliki uspeh za narod kome je razbijena država, pa je njegova 1/3 ostala obespravljena i ušla u rat, koji je trpeo najteže sankcije u istoriji Evrope 20. veka, izgubio deo teritorije za koji većinom misli da je svetinja, a oteo mu ga je najveći vojni savez u istoriji ljudskog roda.

Danas je lako omalovažavati 5. oktobar ili biti njime razočaran. Treba, međutim, reći da je uz sve navedene političke, nacionalne, ekonomske i socijalne nedaće, Srbija imala vladajuću partiju koja je pored ogromne državne moći i raznih paradržavnih kriminalnih, švercerskih izvora prihoda, nasledila jednu od najbogatijih partija. Njena opozicija bila je svedena na dvadesetak privatnih firmi kojima je bilo dozvoljeno da pljačkaju opštine u kojima su nekako zadobili vlast, da im novac dâ režim ili da ih finansiraju poslodavci NATO bombardera. U tom otrovnom okruženju Milošević se posle 1999. godine opustio i, da citiram Slobodana Jovanovića, pomislio ono što teši svaku vladu u iznudici – da njeni neprijatelji “neće hteti, neće smeti…”.

Režim je gubio ratove, sveo primanja građana na petinu zarada sa kraja decenije, vodio autoritarnu i bahatu politiku, ali je leta 2000. Milošević ipak za 4% bio popularniji od bilo kog opozicionara. Državi je, međutim, pretio energetski kolaps. Bez saveznika, dužna i siromašna, Srbija je prethodne zime jedva uspela da nabavi gas za grejanje. EPS je predviđao da će se usled kolapsa preopterećenog sistema na prelazu iz 2000. u 2001. iz Beograda i Novog Sada ka ruralnim područjima iseliti između četvrtine i polovine njihovih stanovnika. Zapad nije hteo da prihvati sporazum kao u vreme Dejtona. Naprotiv, počeli su da šalju energente opozicionim opštinama i da deluju protiv vlasti. Rusija i Kina su bile nezainteresovane. Na Kosovu, prvi put, vladi u Beogradu nije bilo moguće da sprovede izbore u albanskim krajevima. To je značilo bar 300.000-400.000 (fantomskih) glasova manje za SPS.

Očekivalo se da se jugoslovenska kriza završi građanskim ratom u Srbiji. Režim se, međutim, naposletku srušio kao kula od karata. To govori o izolovanosti njegovog vrha, dezideologizovanosti i slabosti opozicije, ali i snazi, petrifikovanosti i dugovečnosti elite koja se lako otarasila Miloševića, promenila stranu i za početak zamenila političku vlast za još ekonomske moći

Posvađane opozicione stranke pojedinačno nisu uživale više od 5% narodne podrške. Vlast se zato više plašila stihijskog narodnog nezadovoljstva. Prva zamisao bila je da bude donesen Zakon o borbi protiv terorizma. Režim bi tako dobio izvanredna ovlašćenja. Oko ovog zakona je zatezao Šešelj, a kada je namiren, odjednom se pobunila malena Srpska narodna stranka iz Crne Gore (njena naslednica postaće okosnica pobedničke koalicije u Crnoj Gori 2020. godine). Osujećen, režim se odlučio na promenu ustava. Neposredno izabrani Milošević bi svakako imao pravo na veću vlast, pa i da izvede vojsku na ulice.

Opoziciji je tada ostalo samo da se ujedini, a strancima da prvi put pomognu. Pomogli su novcem i savetom. Da je Srbija bila demokratska, prvo ne bi bilo moguće, a drugo potrebno. Na izborima, opozicija je pre svega odnela veliku moralnu pobedu: Koštunica je dobio 640.000 glasova više od Miloševića, a DOS više poslanika u skupštini od režimske koalicije. Tiraninu više niko nije verovao, pa je njegov pokušaj da organizuje drugi krug izbora (po uzoru na falsifikovanja u Krajini 1993, i u Srbiji 1996) doveo do prevrata od 5. oktobra.

Posle 142 godine

Režim je zbačen u praktično beskrvnom puču. Bio je to prvi takav posle Svetoandrejske skupštine iz 1858. godine. Očekivalo se da se jugoslovenska kriza završi građanskim ratom u Srbiji. Režim se, međutim, naposletku srušio kao kula od karata. To govori o izolovanosti njegovog vrha, dezideologizovanosti i slabosti opozicije, ali i snazi, petrifikovanosti i dugovečnosti elite koja se lako otarasila Miloševića, promenila stranu i za početak zamenila političku vlast za još ekonomske moći. Da je bilo drugačije, 6. oktobar bi se jednom verovatno dogodio, ali bi srpskim ulicama morala da potekne krv sa svim poznatim posledicama.

Režim je gubio ratove, sveo primanja građana na petinu zarada sa kraja decenije, vodio autoritarnu i bahatu politiku, ali je leta 2000. Milošević ipak za 4% bio popularniji od bilo kog opozicionara

Propušteni 6. oktobar?

Padom režima nestao je SPS kao velika svenarodna stranka. S vremenom će ga na tom mestu zameniti SRS/SNS. Ipak, hardver režima – njegova politička, poslovna, medijska elita ostale su praktično nedirnute. Petog oktobra opozicionari su bili srećni što su živi i što su preuzeli vlast. Ne samo da nije bilo ljudi koji bi bili stručni da sprovedu radikalne reforme, nego je u radikalne promene malo ko istinski verovao. Izuzetak su bili malobrojni drugosrbijanci, koji su hteli da ovim procesom kazne Srbiju, ili beznačajni četnički SUBNOR koji je sanjao nekakav revanš. Šesti oktobar je tako prošao odlično: alternativa nije bio predsednik Đinđić a premijer Ante Marković – već predsednik Jovica Stanišić, a premijer, recimo, Čović.

Govori se o tome kako reformisti u Srbiji nisu imali šanse. DS i DSS imali su razdoblje od punih 12 godina u kojima je oko njih stvarana reformska većina. Tako dugu vlast nije imala niti jedna slična grupa stranaka u savremenoj Istočnoj Evropi. Ipak, reforme su provodili stihijno, često naopako i polovično… Starorežimske stranke dobile su udeo u vlasti njihovom voljom a smenili ih tek kada su prihvatile njihov program – takav kakav je bio.

Izdana domovina?

Milošević je 2. oktobra 2000. najavio raspad Srbije posle smene vlasti. Od 1987. do 1999. praktično se raspala država na čijoj je celokupnoj teritoriji srpski narod bio suveren. I umesto da radikalnim reformama, dok je imao većinu, promeni ustavni položaj teritorije koju je kontrolisao, Milošević je u stvari konzervirao stari poredak. Raspad je zato bio logična inercija. Nije se Crna Gora odvojila kada je proglasila nezavisnost 2006, već 1999. kada je raskinula praktično sve veze sa Beogradom. NATO je na Kosovo stigao pre 2000. godine. Sandžak, Vojvodina i Jug Srbije ni pod omraženim DOS-om nisu dobili novi status. Za razliku od drugih evropskih naroda, Srbi su – bez obzira na sve – tokom proteklih trideset godina uspeli da odbrane status svog naroda u Bosni i Hercegovini, a kako sada vidimo, i u Crnoj Gori. Osim delimično Ruskoj Federaciji, tako nešto nikome nije uspelo. U toj borbi mnogi su pokušavali da izdaju ali nit ozbiljne politike traje od 1990. do danas.

Padom režima nestao je SPS kao velika svenarodna stranka. S vremenom će ga na tom mestu zameniti SRS/SNS. Ipak, hardver režima – njegova politička, poslovna, medijska elita ostale su praktično nedirnute

Zavera velikih sila

Miloševićeva vlast je opstruirala odbranu SFR Jugoslavije, sporazumevala se tajno sa Hrvatskom oko Krajine, sankcionisala Srbe na Drini, zaboravila na Srbe u Crnoj Gori i Makedoniji, predala Kosovo NATO-u… I posle svega se održala, a danas je mnogi vide kao rodoljubivu. Bez obzira na to što su pojedine vođe stranaka DOS-a vodile, blago rečeno, tuđu politiku, samo treba pogledati kako je politiku popuštanja vodio Milošević, a kako njegovi naslednici. Proces raspadanja zemlje zaustavljen je posle 2000. godine, a popuštanje usporeno. Delom je to bila i posledica promena odnosa u svetu, ali bez mnogo sumnje i činjenice da je Srbija u tom razdoblju prestala da bude podložna volji samo jednog čoveka.

Zapadne sile, koliko god neprijateljski nastrojene prema Srbiji, svakako 5. oktobra nisu pomogle opoziciju da bi dalje uništavale Srbiju. Dovoljno je sagledati narative bošnjačkog, hrvatskog i albanskog nacionalizma pa je jasno da svaku administraciju u Srbiji tamo pokušavaju da poistovete sa Miloševićevom. Odlaganje pada i spoljno obaranje Miloševićevog režima – a ako je moguće upodobljavanje sudbine Srbije sa Nemačkom 1945 – videli su kao najbolje, zbog 5. oktobra 2000, propušteno rešenje.

Lažna obećanja?

Vlade DOS-a ostale su zapamćene po lažnim obećanjima. Pažljivija analiza pokazuje da izneverenih obećanja nije bilo mnogo više nego što je to slučaj u proteklih pedeset godina. Ovo je međutim bilo jedino vreme kada je vlast sama bila duboko posvađana i okružena raznorodnom opozicijom često moćnijom od nje. Mediji su bili otvoreniji nego danas, mnogi su svaki dan objavljivali nove afere. Očekivanja ulaska u EU od 2005, preko 2007, 2010. i 2014. teško su opteretila evrofilne stranke, neuspeh pred svetskom krizom iz 2008. pokazao ih je jednako lakomislenima kao i Miloševića pred sankcijama UN. Populističke mere deljenja privatizacionog novca i obećanja lagodnog života bez rada prikazale su ih kao ono što jesu – amatere, čija je filozofija bila slična prethodnicima.

DOS-ove partije bile su mnogobrojne, posvađane i slabo organizovane. One su onemogućile punu tranziciju, a potom i uslovile dolazak na vlast SNS-a, koji je u sebi sabrao DOS-ovu ideologiju, SPS-ov sentiment i organizaciju Saveza komunista.

Očekivanja

Prosečan građanin Srbije isprva nije imao velikih očekivanja od promena 5. oktobra. Ideja boljitka svodila se na pomisao da je nemoguće “ponovo imati mesečnu platu od 2.000 nemačkih maraka”. Ta plata je zaista bila četiri puta manja od proseka (a najviša je bila pred izbore 1990, kada je Miloševićev režim zloupotrebio primarnu emisiju SFRJ – pa je dosegla celih 730 maraka). To, naravno, nije bilo važno – bitno je sećanje. Govorilo se o stranim investicijama, neko je kasnije izmislio sto milijardi dolara. Tokom prvih deset godina u zemlju je na osnovnu investicija ušlo 16,5 milijardi evra, a po raznim osnovama čak oko 35 milijardi. Dugovi su do 2008. smanjeni sa više od četrnaest na oko osam milijardi evra.

“Daleko od ’zlatnog doba’”

Srbi definitivno nisu propali posle 5. oktobra 2000. godine, U Beogradu je 2000. bilo registrovano oko 250.000 motornih vozila, a 2010. bilo ih je 469.234. Zanavljanje voznog parka građana ne računamo. U Srbiji je samo od 2010. do 2018. broj vozila povećan za oko 25% – sa 1,5 na 1,9 miliona. Broj stanovnika se za to vreme smanjio za najmanje oko pola miliona!

Prosečna plata je takođe jedan od mitova srpske politike. Preračunata u današnje vrednosti prosečna zarada u Srbiji je početkom 1990. iznosila 295,95 evra. Stabilizacione 1985. ona je iznosila tek 159,41 evro, a “obetovane” 1980. godine 236,30 evra. Danas je za prosečnu mesečnu platu moguće kupiti više kilograma, tona ili komada velike većine proizvoda. U suštini, u Srbiji su plate realno bile više nego 2008. i danas samo tokom dve godine sedamdesetih i decembra 1990. godine. Svaki put je posle tih iskoraka u standardu, plaćena visoka cena. Reč je o zvaničnim statistikama.

Mit o “zlatnom dobu” nastao je zbog osećaja pravde i samopoštovanja. Naime, osamdesetih nije bilo kafe i stranih čokolada, ali nismo videli i znali da ih neko ima u izobilju, plate su bile male ali su ih svi imali. Uostalom kvalitet životnog standarda uslovljavaju i što opušteniji način života i, za naš kulturni obrazac bezmerno važno, što veća izvesnost. Zato ne čudi što se broj samoubistava (na 100.000 građana) povećao za četvrtinu u Srbiji od 1989. do 1993. ali čudi što je više porastao u vreme političkog raspada nego za ekonomskog kraha. Za razliku od SAD 1929. i Nemačke 1923, u Srbiji se 1993. ekonomski produžio raspad ekonomije prethodne države. Prilikom raspada ekonomije – kojim je rukovođeno u vreme sankcija i rata pred kojim su vlast i država trebalo da stoje demokratski ujedinjeni – u stvari je sprovedena prva transformacija u zemlji, poslednje rezerve su preraspodeljene, ali ne samo među ljudima režima već i među svim onim građanima koji su bili spremni da učestvuju u švercu ili makar ispisuju čekove. Koliko god bila varljiva poređenja, treba obratiti pažnju na prezrenu Bugarsku, koja je posle 1944. radila kako joj je rečeno, a danas ima otprilike podjednako bolje perfomanse u odnosu na Srbiju kakve je imala početkom 20. veka. Pritom, tamo su prosečne zarade i dalje niže, a demografski sunovrat veći.

Nije se Crna Gora odvojila kada je proglasila nezavisnost 2006, već 1999. kada je raskinula praktično sve veze sa Beogradom. NATO je na Kosovo stigao pre 2000. godine. Sandžak, Vojvodina i Jug Srbije ni pod omraženim DOS-om nisu dobili novi status

Tranzicija koja je prošla

Promene od 5. oktobra nisu bile bezuspešne. Pitanje je, međutim, šta smo tačno želeli, čemu se nadali a šta je bilo realno. Treba samo pogledati gde se Srbija ponajviše razlikuje od drugih država od Bugarske do Nemačke – kod nas je do sada bilo nemoguće trajno zauzdati zaduživanje ili voditi štedljivu politiku. Sama pomisao o podeli novca građanima nije originalno srpska ali se kod nas odlično primila i ima najviše poklonika među vlastodršcima.

Najveći problem 5. oktobra bio je nedostatak dugoročne ideje. Između evrofanatizma i antropološkog konzervativizma, mi smo bili naklonjeni ili svim reformama (osim onih koje bi nas lično pogodile) ili upravo niti jednoj.

Druga njegova diskvalifikacija je što nije doneo pravdu. Ako nije obećao blagostanje, 5. oktobar je oročio promene i dao neka formalna obećanja (recimo otvaranje dosijea, reviziju desetogodišnjih budžeta…). Ni ta simbolična, ostvariva obećanja nisu ispunjena.

Treći problem je partijska država. Tu se malo toga promenilo, osim što su DOS-ove partije bile mnogobrojne, posvađane i, naglašavam, slabo organizovane. One su onemogućile punu tranziciju, a potom i uslovile dolazak na vlast SNS-a, koji je u sebi sabrao DOS-ovu ideologiju, SPS-ov sentiment i organizaciju Saveza komunista. Jedno istraživanje iz 2014. pokazalo je da je tada “5. oktobar” podržavalo svega 15% građana. Sa druge strane, za sprovođene njegovog programa je na izborima tada glasalo praktično 90% izašlih.

Reč je o suprotnostima koje pokazuju da mi tokom protekle tri decenije nismo samo u političkoj ili ekonomskoj, već i u državnoj, nacionalnoj i ontološkoj krizi.

***

*Tekst Čedomira Antića je originalno objavljen u Nedeljniku br. 454 od 24. septembra 2020.

U aktuelnom Nedeljniku čitajte veliki dosije o Petom oktobru

(Cover photo: Profimedia)

6 KOMENTARA

  1. Žalosno je što je zbog diktatora i izdajnika Slobodana Miloševića morao da se desi peti oktobar.
    Još je žalosnije što su ovi posle njega bili toliko nesposobni da nisu mogli da ga osude čak ni za izdaju srpske krajine i predaju Kosova.

  2. Definicija 5 Oktobra – Strana kanalisana placena akcija iskoricavanja masovnog nezadovoljstva Srpskog naroda!

  3. Уочи 5 октобра били смо заједно са рударима на копу Тамнава-западно поље,око нас је било веома много *чика који причају у капут*.Позвали смо све што могу да дођу сутрадан у Београд да одбранимо изборне резултате.Било нам је јасно да ако се не скупи довољан број људи ,бићемо разбијени а многи и побијени.Прекретница је настала када је команданту тенковске јединице која је кренула да разбије демонстранте саопштено да онда мора да пуца у сина који је био на нашој страни али и када су Чачани са камионима и аутобусима кружили Београдоми трубила сиренама око 3 сата ујутру да би они који су отишли са демонстрација се вратили и створили критичну масу.5 октобар није била револуција,већ борба за поштовање изборне воље грађана.Нажалост,последице суревњивости лидера и недостатак плана *шта после* трпимо и дан данас-20 година после.

  4. Србија ће 5. октобра 2020. “затвшити” свој “епицикл” (планетарну кружницу) кретања, у политичким заблудама, од аутократије, до аутократије.

Comments are closed.