Velika Britanija napušta Evropsku uniju nakon 47 godina. To je vremenski period koji se proteže od Teda Hita, čiji je životni poziv bio da obezbedi ulazak Britanije u Evropsku ekonomsku zajednicu, do sadašnjeg britanskog premijera Borisa Džonsona, čiji je cilj da iz te zajednice izađe.
Za sve to vreme, Velika Britanija imala je veliki broj značajnih predstavnika u Evropskoj uniji, a Gardijan je napravio presek prethodnih 47 godina i podelio ih u četiri perioda.
Godine Edvarda Teda Hita, Harolda Vilsona i Džejmsa Kalahana
Dejvid Heni, nekadašnji predstavnik Margaret Tačer u Briselu, smatra da je britanska plovidba evropskom zajednicom imala turbulentan kurs još od perioda kada se Velika Britanija nije pridružila „velikoj šestorci“ u formiranju Evropske ekonomske zajednice.
„Potrošili smo 35 godina boreći se sa posledicama: jedinstveno tržište, odbijanje evra… A onda smo, da ironija bude veća, te 2015. godine stvari imali ispravno postavljene kada je u pitanju nacionalni interes“, tvrdi Heni.
U januaru 1973. godine Majkl Paliser postao je prvi stalni predstavnik Velike Britanije u okviru Evropske ekonomske zajednice. Bio je eruofil, a njegova supruga Meri, bila je kći Pola Henrija Spaka, belgijskog diplomate i jednog od očeva Evropske unije.
Ipak, nije bilo naznaka da bi moglo da dođe do „konačnog ekonomskog pomirenja Velike Britanije i Evropske unije“. Naročito kada su godinu dana kasnije laburisti tražili pokretanje novih pregovora…
Godine Margaret Tačer i Džona Mejdžora
Pet godina je bilo potrebno Margaret Tačer da ostvari svoj prvobitni cilj, a to je bilo smanjivanje izdataka iz britanskog budžeta za evropske fondove. Tek nakon toga mogla je da kaže da je odnela „pobedu“. Njen cilj je bio i da promeni imidž Velike Britanije kao nespretnog partnera u pregovorima. Ona je 1984. godine Helmutu Kolu dala plan „Evropa: budućnost“, u kome je iznela svoje ideje o tome kako bi trebalo da budu uređeni odnosi na Starom kontinentu.
Upala je u nemačko-francusku zasedu. Oni su njen plan malo izmenili i predstavili ga kao svoj.
Kada je Heni trebalo da postane predstavnik Velike Britanije u Briselu, rekao je Margaret da se plaši da se tamo vode igre „zmija i merdevina“.
„Rekla m je da nisam u pravu. Tamo su samo zmije, Dejvide“, seća se on.
Njen stav je vremenom očvrsnuo, a kako kažu sagovornici Gardijana, ti zubi su „proklijali“ tek dvehiljaditih.
Pre toga je Tačer doživela pad odbijanjem da uđe u monternu uniju u Rimu, a konzervativci su imali novog lidera – Džona Mejdžora.
Lord Džon Ker smatra da je Mejdžor u Briselu imao pozitivan imidž.
„Videli su ga kao mladog i energičnog i što je najvažnije – nije bio Margaret Tačer“, kaže Ker.
„On je sjajno pregovarao u Mastrihtu i bez obzira što se Mastriht smatra porazom torijevaca, Helmut Kol je imao odlično mišljenje o Mejdžoru“.
Međutim, vođa kontervativaca je gubio samopouzdanje, a iako je pobedio na izborima 1992. godine, smatrao je da se nalazi na rascepu unutar Konzervativne partije.
Situacija sa ludim kravama je na kraju i potpuno slomila Mejdžora, tvrde sagovornici Gardijana.
Godine Tonija Blera i Gordona Brauna
Poraz Mejdžora je značio i poraz za evroskeptike, piše Gardijan. Toni Bler je odmah poželeo da upadne u francusko-nemačku upravljačku sobu. Međutim, imao je i izjavu da se politika konzervativaca i laburista prema Evropi ne razlikuju previše.
„Situacija u vezi sa napadom na Irak je promenila našu poziciju u odnosu na Francusku i Nemačku, a pokvareni su i odnosi sa Šrederom i Širakom. I ne, niko tada nije mislio da smo mi u pravu a oni nisu“, objašnjava Stiven Vol, britanski evro-poslanik od 1995. do 2000. godine.
Ali Bler je uspeo da ostvari male pobede, pa je tako izdejstvovao da Hose Manuel Baroso bude na poziciji na kojoj ga je Bler želeo – na mestu predsednika Evropske komisije.
Ipak, kada je Braun zamenio Blera, nastavio je sa starom politikom hladnog odnosa prema Evropi i jedini nije želeo da prisustvuje potpisivanju Lisabosnkog ugovora.
Međutim, pre ovog perioda, kada se nešto dogovori u Briselu ljudi su se pitali – šta su to odlučili Nemci i Francuzi, dok je posle njih pitanje glasilo – šta su to odlučili Nemci, Francuzi i Britanci.
Godine Dejvida Kamerona i Tereze Mej
Nemačka kancelarka Angela Merkel je uveravala Dejvida Kamerona da će moći da uživa u mirnom periodu tokom svog mandata, a onda se dogodila kriza u evrozoni.
I dok su drugi gledali kako da tu krizu prevaziđu, Kameron se bavio Londonom i obezbeđivanjem potrebne podrške, a odlučio je i da izvede Konzervativnu partiju iz Evropske narodne partije.
„Engleska je izgledala nemoćno, a Merkelova je rekla Kameronu da svi pogrešni ljudi navijaju za njega“, piše Gardijan.
Džon Kanlif tvrdi da po pitanju migracija Evropska unija nije dala potrebnu „municiju“ političarima centra, kako bi makar izgledalo da mogu da se nose sa migracijama koje se događaju, a koje mogu da imaju negativne posledice.
Kameron sa tom tenzijom nije mogao da se nosi, tvrdi Kanlif i dodaje da je referendum samo posledica toga.
A rezultati referenduma sada su već poznati.
Kada se umesto Kamerona u Dauning strit doselila Tereza Mej, već posle prvog govora bilo je jasno da neće sve proći glatko.
„Bićemo izvan jedinstvenog tržišta, carinske unije i nadležnosti Evropskog suda pravde“, rekla je ona.
Žan Klod Junker je rekao da je tri puta čitao njen govor u neverici i naglasio da je znao da Velika Britanija želi da izađe iz EU, ali da nije znao da će da ode u drugu orbitu.
Možda je upravo taj zapaljiv govor bio i poslednji znak da lakog trgovinskog dogovora sa Evropskom unijom neće biti.
I kada sutra Bregzit bude jučerašnja vest, pregovori o tome će biti nastavljeni.
Tagovi
