U Sibiru su u jednoj bašti pronašli masovnu grobnicu. To su ostaci Staljinovih žrtava iz tridesetih godina prošlog veka. Ali institucije ne reaguju. Rusija još uvek ima poteškoća u suočavanju sa prošlošću.
Beli džakovi za brašno jedva padaju u oči na belini novog snega. Stoje pored jedne jame. Iskopao ju je Vitalij Kvaška u svojoj bašti. Upravo je izvadio tri duge kosti iz zemlje. I jednu lobanju. Otkako je došla zima, iskopavanje je sve teže, kaže Kvaša i dodaje:„Ako ne požurim, zemlja će se još više zamrznuti. Ali ne moram još puno da kopam jer se moje zemljište završava za nekoliko metara. Kod komšijine međe je kraj. Onda ću da to pokrijem betonskom pločom“, piše DW.
Kada je pre nekoliko meseci Vitalij Kvaška hteo da proširi kuću, počeo je sa kopanjem jame za temelje. Tada je otkrio nešto užasno. Naišao je na ljudske kosti. Lobanje, ruke, noge, rebra. Sve više njih je vadio iz zemlje. Do sada je u bašti nakupio 10 džakova kostiju. To su kosti od preko 60 ljudi. „Prvo sam iskopao jednu lobanju. Onda i drugu. Onda je počelo da se niže bez kraja“, kaže Vitalij.
U Vitalijevoj bašti se najverovatnije nalazi masovna grobnica iz tridesetih godina prošlog veka, ustanovili su stručnjaci hitno sazvane državne istražne komisije. Vitalij živi na u dalekoistočnom ruskom gradu Blagoveščensk na granici sa Kinom. Kao i u celoj Rusiji, i ovde su se za vreme Staljinove strahovlade zbivale masovne egzekucije pripadnika opozicije i protivnika režima.
Sećanje na žrtve u Moskvi
8000 kilometara zapadnije, u Moskvi, ljudi se sećaju žrtava tadašnjeg terora. Kiša pljušti, a oni čekaju u redu da u mikrofone izgovore imena svoje stradale rodbine. Ukratko pričaju o svojim očevima, ujacima, dedovima, istoriju porodica koje su kao protivnici režima proganjane u vreme Staljinovih čistki, od 1936. do 1938.
„Moj deda je uhapšen i mučen. Obesili su ga za noge i povadili mu zube“,čuje se uzbuđeni glas tarije gospođe. „Moj deda, Vladimir Bukovski, imao je 67 godina. Neka počiva u miru“, kaže drugi, tihi glas. Tada je u roku od samo dve godine uhapšeno milion i po sovjetskih građana, više od pola su ih ubili.
„To je naša strašna istorija, koju nikada ne smemo da zaboravimo“, opominje Natalija Petrova koja radi za nevladinu organizaciju Memorial. Akcija se zove „Povratak imena“. Nju je Memorijal pokrenuo pre dvanaest godina. Komemoracija se od tad aodvija svakog oktobra. „Raduje me da mnogi Rusi dolaze ovamo, naročito mladi, da bi podsetili na teror sovjetskog režima“, kaže Petrova, čiji je deda takođe bio progonjen. I ona će njegovo ime kasnije izgovoriti u mikrofon.
Protivrečna memorijalna praksa
I jednom šatoru se dele kandila. Ostavljaju ih pred takozvani „kamen iz Soloveckog“. Donesen je 1990 iz tajnog kažnjeničkog logora. On je danas simbol zločina Staljinovog režima. Kamen se danas nalazi na trgu Lubjanka, tačno pred zgradom ruske tajne službe FSB, koja je nasledila NKVD – organizaciju koja je po Staljinovom nalogu sprovela političke čistke.
Za mnoge Ruse kamen na ovakvom mestu ima simboličnu vrednost. Kritičari ruskog predsednika Putina, koji je i sam svojevremeno bio na čelu ruske tajne službe, boje se da bi Rusija mogla da se vrati u autoritarna vremena. Čini se, međutim, da se u međuvremenu nerado podseća na nugodnu istinu o sovjetskim vremenima. Ljudi koji to ipak čine bivaju zastrašeni.
Natalija Petrova kaže da to na svojoj koži osećaju ljudi koji se angažuju u organizaciji za zaštitu ljudksih prava Memorial: „Pre tri godine je naša organizacija proglašena takozvanim „stranim agentom“. Ali mi uprkos tome nastavljamo sa radom, jer je naša delatnost potrebna mnogim ljudima. To je najvažnije“.
Institucije ga ostavljaju na cedilu
I u dalekom Blagovejščensk u, po Vitalijevim rečima, zvanične instance se nerado suočavaju sa istroijom zemlje. Stalno je molio gradske vlasti da ga ne ostavljaju da se sam bori sa stravičnim iskopinama. „Godinu dana sam ih molio za pomoć. Kažu da nemaju ni novac ni osoblje za to. Jedino što su mi obećali jeste da će doći po posmrtne ostatke. A sam moram da ich iskopam“.
Makar zu pomoć privatnog pogrebnika, deo žrtava našao je svoje mesto na gradskom groblju u Blagovejščensk u. Vitalij Kvaška se žali na činjenicu da su tamo sahranjeni samo sa malom metalnom pločicom i brojem. Bez imena i bez dostojanstva.
