Prisluškivanje novinara: Stare metode za nove izvore

0
colau / Alamy / Alamy / Profimedia

Administracija Džozefa Bajdena, aktuelnog predsednika Sjedinjenih Država, ovog proleća je upozorila novinare Vašington posta, CNN-a i, najskorije, Njujork tajmsa da je tim prethodnog predsednika SAD Donalda Trampa tajno pokušao da dobije informacije o telefonskim pozivima pojedinih njihovih novinara tokom istraga o curenju podataka.

U potonjem slučaju, službenici američkog Ministarstva pravde su saopštili da su u okviru istrage 2020. godine zaplenili podatke o telefonskim razgovorima četiri novinara Njujork tajmsa u prva četiri meseca 2017, a sve u pokušaju da otkriju izvore. Nije saopšteno koji se članak istražuje, mada period praćenja i novinari čiji su pozivi zainteresovali američke službe ukazuju na tekstove koji su se bavili politički kompleksnim istragama bivšeg šefa FBI-ja Džejmsa Komija tokom predsedničkih izbora 2016. Takođe je od Gugla potražena i elektronska pošta novinara, što kompanija nije prihvatila, insistirajući da se njujorški list obavesti o pokušaju oduzimanja podataka.

Glavni urednik Njujork tajmsa Din Baket osudio je postupak i naglasio da oduzimanje telefonskih zapisa novinara “duboko potkopava slobodu štampe” i preti “ućutkivanju izvora” od kojih su novinari “zavisni” kako bi javnosti pružili ključne informacije o tome šta vlada radi”. Prigovorile su i američke organizacije za slobodu štampe, požalili su se i oštećeni mediji. Bajden je osudio postupak i naveo kako ova praksa “jednostavno nije u redu”, da bi ministarstvo potom potvrdilo kako vlada SAD-a više neće tražiti od novinara informacije o izvorima. Iako su se obavezali na prekid prakse, formalne smernice ministarstva se nisu promenile što znači da bi ova “navika” američkih vlasti mogla da se obnovi pod nekim novim sastavom Bele kuće.

Mada su ove metode, kako se ispostavilo, posebno korišćene za vreme Trampovog mandata – a verovatno je bilo logično da čovek koji neke medije naziva “neprijateljima naroda” i “fejk njuzom” bude sklon agresivnom pristupu u “istragama curenja” – on nije tvorac. Kada je Njujork tajms 2005. objavio tekst o stvaranju tajnog programa “nadzora bez naloga” tokom bezbednosne revolucije u Americi posle 11. septembra, a po planu Džordža Buša mlađeg, njegova administracija sazvala je specijalnu radnu grupu za “lov” na izvore. Barak Obama je u svom prvom mandatu takođe često naređivao slične mere u sklopu provera o curenju informacija, da bi se ovakve istrage Ministarstva pravde koje utiču na medije preispitale i pooštrile nakon Obaminog reizbora.

Neki raniji predsednici SAD bili su još smeliji, pa su naređivali i direktno prisluškivanje pojedinih novinara. Ričard Nikson – šef države koji je prikupio možda i najviše negativnih poena i afera u američkoj predsedničkoj istoriji 20. veka – pre nego što je kao dobar plan video prisluškivanje sedišta izbornog komiteta Demokratske stranke u hotelu „Votergejt“ 1972. godine, umeo je da naredi i prisluškivanje znatiželjnih novinara. Otuda i posebna pažnja novinara Vašington posta Boba Vudvorda i Karla Bernstina i njihovog “dubokog grla”, nekadašnjeg drugog čoveka FBI-ja Marka Felta, da sastanke o poverljivim informacijama organizuju na podzemnom parkingu zgrade u Arlingtonu, a ne preko slušalice.

Ili, pre Niksona, kada je Džon F. Kenedi prisluškivao telefon reportera Njujork tajmsa. Kako je istakao američki pisac Greg Mičel za časopis Kolumbija džurnalizam rivju, JFK je, sa jedne strane, bio prijatan prema medijima tokom čestih konferencija za štampu u Beloj kući. Opisao ga je kao šarmantnog i duhovitog. Međutim, ujedno je bio i izuzetno kritičan prema “sedmoj sili”. U jednom od svojih čuvenih obraćanja naciji, 27. aprila 1961, u atmosferi “Hladnog rata”, 35. američki predsednik je optužio medije da podrivaju “nacionalnu bezbednost”. Pričao je tada Kenedi da je Amerika davno odlučila da su opasnosti od prekomernog i neopravdanog prikrivanja relevantnih činjenica daleko veće od opasnosti koje se navode da bi se to prikrivanje opravdalo. Međutim, on je tada javno zamolio izdavače, urednike i novinare da preispitaju sopstvene standarde i prepoznaju prirodu opasnosti po SAD.

“Činjenica je da su se neprijatelji nacije otvoreno pohvalili kako su iz naših novina došli do informacija za koje bi inače morali da angažuju kontraobaveštajce. Naši planovi i strategije su precizno naznačeni u štampi. Barem u jednom slučaju, objavljivanje detalja o tajnom mehanizmu praćenja satelita zahtevalo je njegovu promenu i znatne finansijske i vremenske troškove. Nemam nameru da uspostavim novu kancelariju koja bi upravljala protokom vesti. Ali svaka demokratija prepoznaje neophodna ograničenja zarad nacionalne bezbednosti”, rekao je tada Kenedi.

Već sredinom naredne godine, JFK je odobrio prisluškivanje tadašnjeg glavnog reportera Njujork tajmsa Hensona Boldvina, novinara koji je svojevremeno dobio i Pulicerovu nagradu za izveštavanje sa terena tokom Drugog svetskog rata. Praćenje je odobreno nakon što je Boldvin otkrio da je Sovjetski Savez obezbedio svoj nuklearni arsenal u slučaju američkog napada, što su američki zvaničnici prećutali medijima i javnosti. Takođe je objavio informacije o tadašnjoj naprednoj američkoj tehnologiji snimanja terena iz vazduha, što je Sovjete, osetljive na bilo kakvu vrstu špijunaže Amerikanaca, navelo da adekvatnije sakriju svoje raketne položaje. Ujedno je obelodanio i broj nuklearnih projektila SAD.

Sve ovo je nateralo Belu kuću da sazna ko je Boldvinu preneo poverljive informacije, a državni tužilac i predsednikov brat Robert F. Kenedi naredio je Džonu Edgaru Huveru, prvom direktoru FBI-ja, da krene u akciju. Na “merama” je bio Boldvinov broj u redakciji, kućni telefon, linija Boldvinove sekretarice. Kako je zabeleženo na sastanku Kenedija i Savetodavnog odbora obaveštajnih službi, cilj je bio sprečavanje odavanja vladinih podataka novinarima u budućnosti. U nešto više od mesec dana snimljeno je ukupno 125 Boldvinovih razgovora, a kako je to redakcija Njujork tajmsa konstatovala nakon deklasifikacije dokumenata 2007. godine, “naređujući direktoru FBI-ja, a potom i CIA da sprovode program nadzora unutar granica SAD, JFK je stvorio presedan koji će slediti i unapređivati Lindon Džonson, Nikson, Džordž Buš mlađi…”.

Da nije reč o reliktu prošlosti, zaostavštini nekih starijih “hladnoratovskih” vremena i igranja na kartu ugrožavanja nacionalnih bezbednosti, ugrožavajući tako prava i bezbednost samih novinara i njihovih izvora, pokazali su i najnoviji medijski izveštaji američke administracije, ali i slične afere u još nekim državama koje bismo po ekonomsko-pravno-socijalnim standardima ubrojali među demokratski razvijena društva u kojima je poziv novinara pravno i na svaki drugi način zaštićeniji. Ipak, ovog proleća su i italijanski novinari protestovali zbog prisluškivanja telefonskih poziva novinara tokom istrage o trgovini migrantima i humanitarnim spasilačkim grupama o kojima su ti novinari izveštavali. Prisluškivanja novinara sprovođena su pre nekoliko godina, a italijanski mediji navode da postoji na stotine stranica transkripata o aktivnostima novinara i spasilačkih grupa, sa imenima izvora i kontaktima.

Prisluškivanje i presretanje novinarskih razgovora sa ciljem da se identifikuju novinarski izvori ili da se naruši poverljivost uređivačkog procesa u medijima neprihvatljivi su u demokratskim društvima. Svaki izuzetak kod ovih načela bio bi protivan Članu 10 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, kao i osnovnih sloboda i praksi Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, iako se zaštita novinarskih izvora i pravo novinara na korišćenje neimenovanih izvora informacija moraju strogo poštovati, deluje da je i u razvijeni(ji)m demokratskim društvima ovo pravo ozbiljno narušeno i povređeno.

U periodu dok Srbiju već neko vreme potresaju neka druga prisluškivanja po političkoj liniji, čini se da je situacija na domaćem terenu, kada je reč o “merama” protiv medija i novinara podignuta na jedan viši nivo, odnosno da je prisluškivanje novinara, presretanje njihove elektronske pošte i praćenje komunikacije praktično “legalizovano”. Postalo je nenormalno normalno i opšte mesto kada neki visoki funkcioner diskretno ili direktno, spretno ili ne, potvrdi da zna o čemu će novinari pisati, šta će pitati, koga su intervjuisali, čak i pre nego što su konkretne teme predstavljene javnosti. Nekada i o temama koje nikada ne budu zvanično objavljene. Docent dr Dinko Gruhonjić, sa Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, za Nedeljnik kaže da je na ovaj način, kako u svetskim okvirima, tako i u Srbiji, ozbiljno ugrožena sloboda medija i bezbednost novinarskih izvora informacija. On smatra da novinari nisu ni svesni razmera prisluškivanja i praćenja kojima su izloženi, jer do tih podataka, uglavnom, nije moguće doći.

“Kod nas to nije moguće jer je izvršna vlast gotovo u potpunosti uzurpirala institucije i zarobila državu, dok je priča o globalnim pritiscima na medije zapravo još jedan od simptoma bolesti koja se zove kriza neoliberalne demokratije, gde je desni populizam jedina ozbiljna, ali i veoma opasna alternativa. Videli smo to najočitije kroz primere Bregzita i Trampa. Populistima je, između ostalog, cilj i uništavanje kredibiliteta medija. To su osnovni preduslovi za potpunu dominaciju izvršne vlasti, a potom i za različite oblike autoritarnih uređenja”, kaže Gruhonjić.

On naglašava da postoje i velike zloupotrebe prava novinara da ne otkriju identitet anonimnog izvora, za čim najčešće posežu tabloidi, pri čemu, kako kaže, svedočimo “mutaciji” tabloida tokom koje “odjednom” počinju da se bave pisanjem o veoma važnim političkim temama na potpuno banalan način.

“I to ne samo kod nas nego i u jednoj Velikoj Britaniji. To je takođe deo plana izvršne vlasti za uništavanje kredibilnosti novinarske profesije. Jer ako je ‘običnim’ građanima prva asocijacija na reč novinar – ‘lažov’, onda je demokratija u veoma ozbiljnom problemu. A tabloidi najčešće lažu, najčešće krše kodekse novinarske profesije i veoma često izmišljaju anonimne izvore, koji u stvarnosti ne postoje, već se koriste za difamaciju, etiketiranje i targetiranje političkih, bezbednosnih i ekonomskih protivnika”, kaže Gruhonjić.

Tokom jedne konferencije za medije koju su u martu održali novinari Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) i medijska udruženja, novinar jednog tabloida pitao je glavnog i odgovornog urednika KRIK-a Stevana Dojčinovića o kontaktima sa advokatom Veljka Belivuka. Znao je sa kim je redakcija KRIK-a komunicirala, ali je znao i kada se to dogodilo. Uobičajena komunikacija istraživačkih novinara i advokata osumnjičenog, dok je istraga u toku, u tabloidima je predstavljena kao krivično delo. Novinari KRIK-a su, kako je ranije isticao Dojčinović, od 2016. bili pod intenzivnom prismotrom Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Dojčinović za Nedeljnik kaže da je u ovom kontekstu posebno ugrožena bezbednost samog izvora.

“Ključni razlog zašto država to radi je da otkrije informacije, dokumenta i podatke o kojima istražujete, i mnogo bitnije, da saznaju ko su izvori. To je jako opasno kada se bavite istraživačkim novinarstvom, jer je jedan od ključnih zadataka da zaštitite ljude sa kojima komunicirate, ko god da su oni. Ako uspeju da razotkriju izvore i priču novinara, uglavnom sledi velika osveta protiv novinara i izvora. To se nama dešavalo na naslovnicama tabloida, ali i izvorima novinarskih istraživanja”, kaže Dojčinović.

On je još 2016. godine podneo pritužbu protiv rada BIA zbog prisluškivanja i praćenja i od tada je, prema njegovim saznanjima, predmet otvoren. Takođe, u februaru 2020. afera “Vulingejt” je donela do sada nezabeležen slučaj. Aleksandar Vulin, tada ministar vojni, a sada prvi čovek policije, reagovao je na nikada objavljeni tekst još jednog eksministra odbrane Dragana Šutanovca, koji je mogao da se pročita isključivo na mejlu urednika Nedeljnika ili u privatnoj elektronskoj pošti Šutanovca. Nespretna odbrana Vulina i njegovih saradnika, apsurdna prijava Vulinovog čoveka iz stranke protiv Vulina i prijava Nedeljnika protiv N. N. službenog lica i dalje su jedino što se može saznati o slučaju. Tužilaštvo je ćutalo i ćuti na prilično nedvosmislenu zloupotrebu i manipulaciju podacima dobijenim prisluškivanjem novinara i političara. Retkost je da slučajevi napada na novinare, njihovog praćenja ili prisluškivanja budu rasvetljeni kada je u njih umešana država. Neven Obradović, docent na Departmanu za komunikologiju i novinarstvo na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, za Nedeljnik kaže da je sasvim jasno da tužilaštvo nema snage da zaštiti novinare.

“Kako pričati o snazi tužilaštva kada gotovo nijedan slučaj nije rešen? Recimo, imali smo u Nišu tokom 2017. godine praćenje tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika Južnih vesti Predraga Blagojevića. Koliko mi je poznato, do dana današnjeg taj slučaj nije dobio epilog, iako je uredno prijavljen nadležnim organima. To je očigledno (ne)normalnost savremenih demokratija u kojima su novinarska pitanja očigledno najveći problem centara moći. Kada se izgubi poverenje u institucije, a nerešeni slučajevi napada, prisluškivanja i praćenja novinara su nesumnjivo doveli do toga, javlja se i autocenzura kod novinara, pogotovo na lokalnom nivou. Zbog čega postavljati neugodna pitanja predstavnicima vlasti, kada oni imaju gotovo neograničenu moć, a vi kao novinar nemate instituciju koja će vas od te moći zaštititi”, kaže Obradović.

Kada se u javnosti pojavi vest o prisluškivanju novinara, čini se da je reakcija i drugih redakcija, kao i novinarskih udruženja, prilično blaga, a da solidarnosti gotovo i nema. Svodi se na nekoliko osuđujućih saopštenja i inicijativa da se nešto konkretnije uradi u pogledu zaštite novinara. Gruhonjić kaže da jedan nivo čine objektivne okolnosti da se u Srbiji zapravo ne zna ko je novinar, a ko se lažno predstavlja kao novinar, dok deluje kao propagandista. S druge strane, kako ističe, među medijima i novinarima koji poštuju Kodeks novinara Srbije nema dovoljno solidarnosti. Ili preciznije – solidarnost se ne artikuliše na pravi način.

“Ne vidim neku naročitu svrhu da se novinari okupljaju na protestu ispred zgrade Vlade Srbije i da drže novinarske legitimacije podignute u vazduh kada su neke od kolega na meti napada. Siguran sam da bi bilo daleko efikasnije da, na primer, solidarnost izražavamo tako što će dobar deo nas podržati napadnute kolege uključivanjem u novinarsku priču zbog koje su kolege napadnute. Bilo da to radimo kroz republikovanje, bilo kroz pomoć u nastavku novinarskog istraživanja. Jedino što mi imamo, a to nikako nije malo, jeste javnost kao naš saveznik. Utisak mi je da smo često zagledani u sopstveni pupak”, kaže Gruhonjić.

Sa druge strane, Dojčinović kaže da nije siguran kako je solidarnost novinara i novinarskih udruženja u ovakvim situacijama glavni problem, već da je suština u “nedostatku svesti o šteti koja se pravi prisluškivanjem novinara i izvora”.

“Mi smo zemlja u kojoj su novinari ubijani. To su mnogo drastičniji slučajevi od samog prisluškivanja i praćenja i zbog takve vrste nasilja u prošlosti nema mnogo osetljivosti kada se sazna da je neko prisluškivan ili praćen. Generalno, u srpskom je mentalitetu da svako misli kako ga neko prati. Praćenje i prisluškivanje se ovde doživljava kao normalnost, a u suštini je to jedna od najopasnijih stvari u novinarstvu. Bitan segment ubistva Slavka Ćuruvije je taj što ga je služba prethodno pratila. Stoga, mislim da u Srbiji još nije dovoljno izgrađena svest građana o problemu. Prisluškivanje i praćenje novinara i izvora je mnogo suptilnija pretnja nego fizički napad”, kaže Dojčinović.

Glavni i odgovorni urednik KRIK-a ističe da je osnovni pravac u kom bi trebalo delovati u budućnosti, kako bi se novinari i njihovi izvori adekvatnije zaštitili u ovakvim situacijama, da društvo u mnogo većoj meri potencira temu prisluškivanja i praćenje rada novinara i izvora.

“Trenutno to nije tema broj jedan. Takođe, jedan od ključnih načina kako se boriti protiv tog problema je i sistemska kontrola nad radom službi bezbednosti. Kontrola u ovom trenutku ne postoji”, zaključuje Dojčinović.

Projekat “Uloga slobodnih medija u razvoju demokratije” podržala je Ambasada SAD. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD već isključivo autora.