Zatvorenici, koji su se leti mučili sa močvarama punim insekata, a zimi sa ledenim poljima, napravili su put; a onda je put doveo još više zatvorenika. U Kolimu su stigli robovi, da popune njene rudnike zlata i njene logore. Kolima je bila najhladnija i najsmrtonosnija stanica Staljinovog gulaga.

Ta staza postala je poznata kao “put kostiju”, kolosek blata, šljunka i, tokom većeg dela godine, leda, koji se proteže 2.028 kilometara na zapad od lučkog grada Magadana na Tihom okeanu prema Jakutsku, glavnom gradu regije Jakutija u istočnom Sibiru. Vijugajući kroz divljinu ruskog Dalekog istoka, on na dlanu nudi pejzaže okrutne lepote istačkane zamrznutim i neobeleženim grobovima i nestajućim tragovima radnih logora.

Nije bilo mnogo saobraćaja kada smo se fotograf Emil Daki i ja prošle zime provezli duž onoga što se zvanično zove auto-put R504 Kolima, a što je tek unapređena verzija kolovoza koji su podigli zatvorenici. No nekoliko šlepera i automobila koji su promicali pustopoljinom nisu izgledali kao da ih je previše briga za sve one grozne muke pohranjene u snegu – drveni stubovi okovani zarđalom bodljikavom žicom, napušteni rovovi i srušene ćelije za izolaciju.

Fotografije: Emil Daki za Njujork tajms

Više od milion zatvorenika prošlo je ovim putem. Neki su bili obični osuđenici; neki su stradali zbog svojih političkih ubeđenja. Među njima su bili i neki od najvećih umova Rusije – žrtve Staljinovog “Velikog terora” poput raketnog naučnika Sergeja Koroleva, koji je preživeo sve muke i 1961. pomogao da se čovek otisne u svemir. Ili pesnika i pisca Varlama Šalamova, koji je nakon petnaest godina provedenih u Kolimi, zaključio: “Postoje psi i medvedi koji se ponašaju mnogo inteligentnije i moralnije od ljudi.” Njegova iskustva, sabrana u knjizi “Priče sa Kolime”, ubedila su ga da “čovek može da postane zver za svega tri sedmice, samo ako mu obezbedite naporan rad, hladnoću, glad i udarce”.

No za mnoge Ruse, među kojima su i neki bivši zatvorenici, horori Staljinovog gulaga se polako brišu. Zamagljuje ih ružičasti prikaz snage u mladosti i status Rusije kao svetske sile, neposredno pre kolapsa Sovjetskog Saveza.

Antonina Novosad, 93-godišnjakinja koja je uhapšena kao tinejdžerka u zapadnoj Ukrajini i osuđena na deset godina na Kolimi zbog izmišljene političke optužnice, provela je dobar deo svog života u rudniku kalaja nadomak “puta kostiju”. Ona se živo seća kako je jednu osuđenicu pronašao a potom i upucao stražar, samo zato što se drznula da bere borovnice. Zatvorenici su je sahranili, kaže ona, ali onda je naišao medved i razneo leš.

“Tako smo radili, tako smo živeli. Bože sakloni. Logor je logor.”

Pa ipak, ona ne misli ništa loše o Staljinu, i priseća se kako su zatvorenici plakali kada su, bio je mart 1953, čuli za smrt tiranina.

“Staljin je bio bog”, kaže ona. “Kako bih vam to objasnila? Nije to bila njegova krivica. Kriva je bila partija i svi ljudi u njoj. Staljin je samo potpisivao šta bi mu poturili.”

Veliki faktor koji opstruiše čuvanje sećanja je nestanak fizičkih dokaza da su logori na Kolimi zaista postojali, kaže Rostislav Kuncevič, istoričar i kustos stalne izložbe u jednom muzeju u Magadanu. “Priroda radi svoje, i uskoro više neće biti ničega”, navodi on.

No kada se sneg otopi, ili kada rudnici udare na zaleđeno tlo, zakopana prošlost ponekad i dalje izlazi na površinu.

Vladimir Najman je vlasnik rudnika zlata nadomak auto-puta ka Kolimi. Njegov otac, etnički Nemac, i njegova baka po majci, Ukrajinka, stigli su u ove krajeve kao zatvorenici. Jednog proleća, sedamdesetih godina prošlog veka, Najman je, radeći kao geolog u distriktu Jagodnoje, naleteo na hrpu kovčega i kostiju. U pokušaju da stigne do zlata zakopanog pored puta, udario je buldožerom na groblje za zatvorenike.

Kasnije je podigao osam drvenih krstova, “u znak sećanja na žrtve”. Ali duboko ubeđen da Rusija ne može da buja bez žrtvovanja, on ipak ceni Staljina.

“To da je Staljin bio veliki čovek sasvim je očigledno”, kaže on, podsećajući na ulogu sovjetskog lidera u porazu nacista i stvaranju industrijske sile od jedne seljačke zemlje.

Pod predsednikom Vladimirom Putinom, sećanja na progone iz Staljinove ere nisu izbrisana. Dokaz je i Muzej istorije gulaga, koji je finansirala vlada, i koji je otvoren u Moskvi pre tri godine. Ali sve je više slavljenja tog doba, posebno kada je reč o pobedi nad Hitlerom. Pobeda u ratu je izvor nacionalnog ponosa, ali to je u drugi plan gurnulo horore iz gulaga, i Staljinovu popularnost dovelo na nivo na kojem nije bila decenijama.

Na potpuno drugom kraju zemlje od Magadana, u Kareliji, nadomak Finske, istoričar-amater Jurij Dmitrijev suprotstavio se ovom narativu iskopavanjem grobova zarobljenika koje je ubila Staljinova tajna policija – nije ih, kao što “patriotski” istoričari vole da kažu, usmrtila finska vojska, saveznica nacističke Nemačke. Prošlog septembra, osuđen je na trinaest godina zatvora na osnovu isfabrikovanih (barem tako kažu njegovi podržavaoci) dokaza o seksualnom napastvovanju svoje usvojene ćerke.

Jedno istraživanje javnog mnjenja, objavljeno u martu, ukazuje da 76 odsto Rusa ima pozitivan stav o Sovjetskom Savezu. Kada je reč o liderima iz tog perioda, Staljin je iznad svih.

Uznemiren jednim drugim istraživanjem, koje je utvrdilo da skoro polovina mladih Rusa nikada nije ni čula za represiju u Staljinovo doba, Jurij Dud, bloger iz Moskve kojeg prate mnogi mladi Rusi, pošao je čitavim “putem kostiju” 2018. ne bi li istražio ono što je nazvao “Otadžbinom našeg straha”.

Nakon što je na internet pustio snimak o tom putovanju, njegov saradnik, gospodin Kuncevič, istoričar iz Kolime, doživeo je pretnje fizičkim nasiljem od zakletih staljinista i drugih kojima je smetalo što se o prošlosti ponovo govori.

Fotografije: Emil Daki za Njujork tajms

Kuncevič kaže da je pokušao da urazumi svoje napadače, da im je citirao statistike o ubistvima i o tome da je više od 100.000 ljudi stradalo u kampovima samo od gladi i bolesti. Ali ubrzo je digao ruke.

“Najbolje je uopšte ne razgovarati sa ljudima o Staljinu; ništa što kažete ne može da promeni njihovo mišljenje”, kaže on dok razgovaramo u muzeju nadomak male statue Šalamova, pisca čije svedočenje Staljinove pristalice negiraju kao “fikciju”.

Čak su i neki zvaničnici zapanjeni podrškom koju uživa smrtonosni diktator. Andrej Koljadin, koji je, kao zvaničnik Kremlja, poslat na Daleki istok kao zamenik guvernera regije pod koju potpada Kolima, priseća se da je bio prestravljen kada je jedan žitelj podigao spomenik Staljinu u svom dvorištu. Koljadin je naredio policiji da sruši to obeležje.

“Šta god da ovde podignete, dižete ga na kostima”, naveo je Koljadin.

Obalski grad Magadan, odakle počinje “put kostiju”, podigao je obeležje proteklim patnjama, u obliku betonske statue po imenu “Maska boli”. Spomen je nastao devedesetih godina, a odobrio ga je predsednik Boris Jeljcin. No lokalni aktivisti kažu da i zvaničnici i brojni žitelji samo žele da se ne priča o teškoj prošlosti Kolime.

“Niko ne želi da prizna stare grehe”, kaže Sergej Raizman, lokalni zastupnik organizacije “Sećanje”.

Toliko su sveprisutne misli o hororima na “putu kostiju” da mnogi koji žive u naseobinama koje su i nastale zbog njega, i koje sada propadaju, vole da misle da je nekada ipak bilo bolje.

“Ceo naš život povezan je sa ovim putem”, kaže Natalija Ševčuk (66) iz Atke, nekih dvesta kilometara od Magadana. Dok je pričala, njen teško bolesni suprug, bivši inženjer, kašljao je, smrtno bolestan, u susednoj sobi.

U Atki nije postojao radni logor, ali je ona bila važna kao saobraćajno čvorište. Ovde su stajali i kamioni, da se napune gorivom pre nego što dalje odvedu namirnice i porobljene radnike.

Kada su se, nakon Staljinove smrti, logori zatvorili, Atka je nastavila da raste. Umesto zarobljenika, stigli su rudari. Na svom vrhuncu, ovde je živelo pet hiljada stanovnika. Sada ih ima svega šestoro. Krajem septembra, termoelektrana koja je bila jedini poslodavac u Atki – ne računajući benzinsku pumpu u okviru koje je i kafić – zatvorena je nakon što je vlada ovog regiona uskratila finansije, u pokušaju da natera preostale stanovnike da se odsele.

Valentina Zakora, koja je bila gradonačelnica Atke pre nego što je prošlog proleća odlučila da ode, takođe je pokušavala da nagovori ljude koje je znala da napuste to mesto. Kao relativna pridošlica – stigla je u Atku pre četvrt veka sa svojim suprugom – nije razumela zašto su ljudi odbijali državnu pomoć i ponuđene stanove na drugim mestima.

Ona bi volela da Atka preživi, ali kaže: “Već je previše kasno za ovakva mesta.”