Nisam bio nekoliko dana u zemlji, što ne znači da neću da pišem o nama, naprotiv – bio sam u susedstvu, pa me je dodatno zaintrigirao pogled ljudi koji nas znaju, a ne razumeju.
Kod nas, naravno, ne važi teža da je uspešna zemlja ona kojoj su prijatelji blizu a neprijatelji daleko, iako se ona bukvalno sad menja i u zemlji koja je na tome napravila imperiju, sa dodatkom, a levo okean, i desno okean.
No, u kolima sam slušao podkast o Mančesteru, pa se zbunio da je Minhenska tragedija bila samo 13 godina posle Drugog svetskog rata. Ali još više da je to bio trenutak kada su se pomirile te dve nacije. Mislio sam da je EU, ali sam posle i čitao kako je saosećanje Nemaca promenilo skroz sliku o njima u Engleskoj posle te nesreće.
Mančester je postao prijatelj sa Realom, koji im je poslao nekoliko igrača, ali Zvezda i Beograd i dalje stoje samo u klupskom muzeju. A Nemanju Vidića ionako ovde napadaju čak i kad sedi u loži sa Fergusonom i doktorom koji posle dobije otkaz.
Nama naravno ne treba avionska nesreća da sredimo stvari, ali razgovor s ozbiljnim čovekom iz medija otkrio mi je da zamera svojoj zemlji (Hrvatskoj) što nije razumela koliko je velika podela unutar srpskog društva bila uoči početka raspada Jugoslavije. Nisam to čuo dosad, pa mi je bilo zanimljivo. I to nije Hudelistova teza o „siminovcima“, koji nisu mogli da budu kontrapunkt Vatikanu, niti naše podele na izdajnike i patriote, koje postoje svuda, te konstrukcije o autošovinistima da ipak ne pominjem; oni ne postoje pošto ne postoje ni autonacisti, autoliberali, bilo šta auto…
Ali meni je zaparalo uši oko Galupovih istraživanja, koliko smo mi stvarno podeljeno i sluđeno društvo.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 12. FEBRUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
