Priča o Bokseru fudbalske životinjske farme: Dobri i dosadni Džejms Milner više ne može

0
Credit line: Paul ELLIS / AFP / Profimedia

Sve što je Džordž Orvel napisao o fudbalu svodi se na to da smo svi mi koji ga volimo, najmanje, budaletine. Kojima je lako manipulisati. Koje je lako rastužiti. Pa ipak, pišući “Životinjsku farmu”, posvetio je, a da nije ni imao pojma o tome, nekoliko redaka svom onom fudbalu koji volimo.

Bokser je ime konja koji radi na farmi. Sećate se? Onaj konj koji kada god naiđe problem kaže da će sve to težak rad rešiti. Konj koji zna četiri slova, ali obećava da će čim ode u penziju – koju mučan i ne doživi – naučiti i sva ostala slova. Ipak, Bokser zna dovoljno slova da potvrdi da je “Napoleon uvek u pravu”.

I sasvim dovoljno da se druži sa svojim najboljim prijateljem Bendžaminom, ciničnim magarcem koji dovoljno gunđa za obojicu.

Kakve to veze ima sa fudbalom?

***

Jirgen Klop voli kamere. Obožava ih. I to je uzvraćena ljubav, za sve one dobre kadrove bradonje sa kačketom i hipsterskim cvikerima, za sve simpatične tužne grimase i široke osmehe pažljivo urađenih zuba. Međutim, postoje i trenuci kada Jirgen Klop ne voli kameru. A to je na treningu. Uspe, nekako, da preživi prisustvo kamermana iz klupske televizije na početku sezone.

Tako smo pre dve godine, sredinom leta, dobili ekskluzivnu priliku da gledamo testiranje Liverpulovih fudbalera. Step test koji su radili podrazumeva trčanja četiri kruga oko terena, progresivno ubrzavajući tempo i tako sve do otkaza. Posle svaka četiri krugu iz ušne resice se vadi krv i utvrđuje količina laktata. Kako se tempo ubrzava, tako i količina laktata raste i tako se određuje “prag” koji je potrebno pomeriti kako bi igrači napredovali po pitanju onoga što se svodi pod jedan narodski izraz – kondicija.

Na samom početku, one najlaganije krugove trče svi, a kako se tempo ubrzava tako otpadaju jedan po jedan. Prvo golmani, logično. Pa štoperi i zadnji vezni, pa svi drugi. Ostaju da trče samo najspremniji, da bi naposletku, nakon vađenja krvi odustali i Salah i Mane. Medicinski deo tima se okreće ka liniji na kojoj stoji samo jedan igrač, spreman za novi krug. Džejms Milner, ubedljivo najstariji fudbaler u ekipi. I najspremniji.

I nije baš toliko jednostavna povezanost ove scene sa terena Melvuda i aluzija iz uvoda. Ne bi to Džejmsu Milneru uradio ni neko ko mrzi Liverpul.

Ova je scena bila samo dokaz da je Milner počeo da se podrazumeva, uprkos godinama koje ima.

Da najviše radi. Da će uvek biti tu. Da nikada neće posustati. Da će i pored svega toga biti skrajnut. Da će zauvek delovati nezainteresovano i neobaveštno, kao na najsmešnijem profilu na Tviteru, parodiji na njegov lik i delo “Boring James Milner”.

Ako zafali bek, Milner će. Ako treba peti igrač ispred odbrane, da se izblokira i sačuva, on je tu. Ako treba

Zato je Milner kao Bokser iz Orvelove Životinjske farme. Simbolički prikaz radničke klase koja je omogućila revoluciju, koje god boje bio dres farme za koju igra.

Džejms je rođen u Lidsu, januara 1986. godine, dok je Premijer liga bila i izvan petoljetki glodura najvišeg ranga prvenstva Engleske. Odličan đak, koji samo ćuti i radi, sa roditeljima je svakog drugog vikenda bio na stadionu svog voljenog kluba, pažljivo čuvao sezonske karte iz sezone u sezonu i skupljao lopte. Pažljivo skoro kao što je čuvao protivničke igrače i skupljao svaki otpadak svojih saigrača, kao arhivator svih budućih pobeda.

Milner je bio čudo od deteta, debitovao je sa manje od 17 godina za prvi tim Lidsa, u Premijer ligi. Bio je vrlo mlad, među najmlađima ikada koji su postigli debitantski gol u najvišem engleskom rangu. Reprezentativac. Onaj klinac koga svi u kraju obožavaju.

Ipak, njegov je put bio prilično vijugav do konačnog cilja – do revolucije. Od Lidsa, do Njukasla, pa na pozajmicu u Aston Vilu, pa nazad u Njukasl, pa onda zvanično u Aston Vilu, pa u Mančester Siti, da bi ga put odveo do čoveka za koga konačno može da kaže: “Jirgen je uvek upravu”.

Jedino što je uvek bilo sigurno, to je da je rešenje za svaki problem težak rad i da će Džejms Milner uvek biti tu.

Kako je prolazilo vreme, a konkurencija postajala mlađa od njegovog debija u Premijer ligi, Milner je samo radio više. Šta bi drugo i mogao. Da bude spremniji od 15 godina mlađih fudbalera. Da bude uvek tu kada zatreba.

A bio je neophodan. Kao kada svi gledaju u Boksera kad zaveje sneg na Životinjskoj farmi.

I preživeo je tako mnoge bitke, naosvajao se trofeja, nadobijao se duela i počeo toliko da se podrazumeva, da je utakmica sa Mančester Sitijem bila i tužna i otrežnjujuća i lepa.

Možda je i pravedno bilo da shvatimo da Džejms Milner, dobri i dosadni Bokser životinjske farme engleskog fudbala, više ne može, baš kada sa druge strane stane nova mlada, velika stvar engleskog fudbala, Fil Foden.

Bilo je tužno videti jednog od omiljenih sporednih junaka, najspremnijeg i najstarijeg fudbalera na terenu, kako je ipak samo najstariji, kako se guši jurcajući za Fodenom, dok ovaj mladi napada prostor iza njegovih leđa, kao da nema duše. Tačno onako kako Milner jedino i priznaje – do koske i bez osvrtanja.

Tako su svi konačno shvatili da se bliži kraj jedne karijere, “Boksera koji je omogućio revoluciju, koja ga je na kraju ubila”. Čoveka koji je podigao standarde za neke sićušne elemente fudbala, važne “samo” onda kada se stvar lomi.

Orvel je, eto, za sve nas “budaletine” ostavio i nekoliko redaka mimo kritike, o čoveku o kom nije ni znao da piše. O žrtvi sopstvene snage i posvećenosti. I fudbaleru i drugaru kojeg bi svaki Jirgen Klop na svetu poželeo i bez kog ne može ni čestita farma ni čestita (fudbalska) revolucija.