Uđete u sobu, ali ne možete da se setite zbog čega ste ušli. Ili naletite na starog poznanika sa posla i zaboravite njegovo ime. Većina nas je imala ovakve trenutne propuste u pamćenju, ali u srednjim godinama mogu da budu zlokobniji. Da li bi ovo uopšte mogao biti znak predstojeće demencije?
Dobra vest za sve zaboravne je da ne samo da pamćenje može da se poboljša vežbanjem, već i da sve više izgleda kao da se neki slučajevi Alchajmerove bolesti takođe mogu sprečiti.
Neuronaučnik dr Ričard Restak je bivši predsednik Američkog udruženja neuropsihijatara, koji je držao predavanja o mozgu i ponašanju svuda od Pentagona do Nase, i napisao više od 20 knjiga o ljudskom mozgu. Njegova najnovija, „Potpuni vodič kroz pamćenje: Nauka o jačanju vašeg uma“, govori o velikom neizrečenom strahu da svaki put kada ne možete da se setite gde ste stavili naočare za čitanje, to je znak predstojeće propasti.
„U Americi danas“, piše on, „svako stariji od 50 godina živi u strahu od velikog A“. Propusti u pamćenju su, piše on, jedina najčešća pritužba kod starijih od 55 godina doktorima iako se ispostavilo da većina onoga što oni opisuju nije razlog za brigu.
Izlazak iz prodavnice i nemogućnost da se setite gde ste ostavili auto, na primer, sasvim je normalno: verovatno se jednostavno niste koncentrisali kada ste parkirali, pa stoga lokacija automobila nije bila pravilno kodirana u vašem mozgu. Zaboravljanje zbog čega ste ušli u sobu verovatno je samo znak da ste zauzeti i preokupirani drugim stvarima, kaže Restak, piše Gardijan.
„Samjuel Džonson je rekao da je umetnost pamćenja umetnost pažnje“, kaže on. „Većina ovih grehova ‘gubljenja pamćenja’ su gresi neobraćanja pažnje. Ako ste na žurci i ne slušate nekoga baš zato što još uvek razmišljate o nekoj stvari vezanoj za posao, iznenada kasnije otkrijete da ne možete da se setite njegovog imena. Prva stvar je da stavite informaciju u memoriju – to je konsoliduje – i onda morate da budete u mogućnosti da je preuzmete. Ali ako ga nikada niste konsolidovali, on ne postoji“.
Gde su mi ključevi?
Ali šta ako zaboravite gde ste ostavili ključeve od automobila i na kraju ih nađete u frižideru? „To je često prvi znak nečeg ozbiljnog – otvorite vrata frižidera, a unutra su novine ili ključevi od vašeg automobila. To je malo više od zaborava.“
Pamćenje se razlikuje, ističe on, a neki ljudi su oduvek oskudevali. Ali vreme za uzbunu je neka neuobičajena promena.
Ako ste strastveni igrač karata koji se ponosi time što uvek vodi evidenciju o tome koje karte su odigrane, i odjednom shvatite da to više ne možete, možda bi to vredelo istražiti. Slično tome, Restak je primetio da mnogi pacijenti u ranim fazama demencije prestaju da čitaju beletristiku, jer je previše teško zapamtiti šta je lik rekao ili uradio nekoliko poglavlja ranije – što je žalosno, kaže on, jer čitanje složenih romana može biti dragoceno, mentalni trening sam po sebi.
To je vežba za praćenje likova bez vraćanja unazad sa jedne stranice na drugu. Ako vam je to već teško, kaže on, u redu je da podvučete prvo pominjanje novog lika, a zatim ga vratite da biste se kasnije podsetili ako je potrebno. „Učinite sve što morate, da nastavite da čitate. Kao i praćenje recepta, praćenje izmišljenih zapleta je vežba radne memorije – za razliku od kratkoročne memorije (privremeno čuvanje nečega poput telefonskog broja koji možete bezbedno da zaboravite čim ste ga pozvali) ili epizodne memorije, koja pokriva stvari poput sećanja na detinjstvo. Radno pamćenje je ono što koristimo da „radimo sa informacijama koje imamo“, kaže Restak, i to je ono čemu bismo svi trebali da damo prioritet.
Prepušteno samom sebi, ističe on, pamćenje prirodno počinje da opada od vaših 30-ih pa nadalje, zbog čega se zalaže za svakodnevno vežbanje.
Knjiga se dotiče širih saveta o načinu života. Nedavno je istraživanje Lansetove komisije o demenciji pokazalo da se do 40% slučajeva Alchajmerove bolesti može sprečiti ili odložiti – slično kao i srčana oboljenja i mnogi kanceri – ograničavanjem 12 faktora rizika, od pušenja do gojaznosti i preteranog konzumiranja alkohola.
Restak savetuje svojim pacijentima da ostave alkohol najkasnije do 70. Preko 65 godina, piše on, obično imate manje neurona u mozgu nego kada ste bili mlađi, pa zašto ih rizikovati?
„Alkohol je veoma, veoma slab neurotoksin – nije dobar za nervne ćelije.“ On je takođe zagovornik kratkog popodnevnog spavanja, jer dovoljno sna pomaže funkcionisanju mozga (što može pomoći da se objasni zašto se novopečene majke koje nemaju sna i žene u menopauzi koje pate od noćnog znojenja i nesanice, često žale na „maglu“ u mozga).
Preporučuje da se problemima sa sluhom ili vidom treba pozabaviti što pre, jer oni otežavaju uključivanje u razgovore i hobije koji „pokreću zupčanike“. „Morate imati određeni nivo vizije da biste čitali udobno, a ako to nedostaje onda ćete manje čitati. Kao rezultat toga, naučićete manje i biti manje zanimljiva osoba drugim ljudima. Sve ove stvari se zaista svode na socijalizaciju, što je najvažniji deo sprečavanja Alchajmerove bolesti i demencije i očuvanju memorije“.
Da li usavršavanje pamćenja može da spreči Alchajmera?
„Niko ne može da garantuje da neko drugi neće dobiti demenciju. Uzmite nekoga kao što je Ajris Mardok (pokojna spisateljica, koja je patila od toga) – verovatno nema sjajnije žene u celoj Evropi, tako da pokazuje da se to može desiti. Ali ja to upoređujem sa vožnjom automobila: ne možete garantovati da nećete doživeti nesreću, ali vezanjem pojasa i proverom brzine i održavanjem automobila možete umanjiti svoje šanse“.
I, kako on tvrdi, pamćenje je svojstveno onome ko smo mi. Povezuje porodice i parove, dok se prisećamo naše zajedničke prošlosti. Za pojedince, u međuvremenu, prošlo iskustvo daje životu smisao i teksturu. „Mi smo ono čega možemo da pamtimo. Što više stvari možete da se setite, to jasnije, naše ličnosti su potpunije i obogaćenije“, kaže Restak, koji tvrdi da ličnosti obolelih od demencije mogu da postanu oslabljene.
„Ljudi kažu ‘Oh, izgleda da nisu ista osoba'“. Možda se zato toliko plašimo Alchajmerove bolesti: pamćenje je tako blisko povezano sa osećanjem sebe. Ipak, čak i nakon što je došlo do gubitka pamćenja, nije nužno prekasno da se pomogne ljudima da zadrže sve što je preostalo.
Jedan neurolog kojeg Restak zna, imao je dva pacijenta koji „nisu bili sigurni gde su ni koji je dan“, ali su ipak mogli da igraju pristojnu partiju bridža. Ako neko koga volite ima Alchajmerovu bolest, kaže Restak, nemojte ga uznemiravati stalnim ukazivanjem na greške ili propusta u pamćenju; umesto toga, upoznajte ih tamo gde su sada. „Šta ih još zanima? Razgovarajte o tome, radite s tim, jer mnoge stvari ostaju u granicama normale čak i uz demenciju“, kaže on.
„Ne gledate na to samo kao na beznadežnu situaciju, iako je ona veoma frustrirajuća i veoma je tužna“.
Tamo gde ostane tračak sećanja, možda ima nade.
Tagovi
