Preplanule jugoslovenske nudistkinje, a iza njih, na steni je napisano “TITO”… Kako su slobodari došli do crvenog terora, pa brzo postali nudisti – Feljton u novom Nedeljniku

0
Slika Leroja Nimana objavljena u Plejboju 1969.

Neverovatnim obrtom istorije, Staljin je “vicekralja” svog tabora, Tita, proglasio za smrtnog protivnika. Optužio je jugoslovenske “drugove” da nisu dovoljno komunisti. Jugosloveni su u prvi mah odgovorili pojačavanjem revolucionarne revnosti. Na brzinu su naterali seljake da se odreknu zemlje, brže i brutalnije od svih drugih. Stotine hiljada seljaka koji su odbili da predaju svoja imanja je robijalo. Eksperiment sa kolektivizacijom je potpuno propao: katastrofalna suša 1950. godine, u sadejstvu sa potpunim rasulom zadruga, dovela je zemlju na ivicu gladi.

Mnogo je više zapamćeno stradanje stvarnih i nabeđenih pristalica Staljina. Desetine hiljada njih je zatvoreno, a najpoznatije mesto njihovog stradanja bilo je Goli otok. Među njima je bilo mnogo budućih pisaca i stvaralaca, pa je Goli otok čuveno mesto naše umetnosti i publicistike, a seljačke robije nisu.

U svakom slučaju, jugoslovenski komunisti su ubrzo uvideli da ne mogu da se odbrane sirovom silom. Počeli su da razmišljaju o tome da naprave “istinski socijalizam” oslonjen na autentičnog Marksa, a ne na Lenjina i Staljina. Kod mladog Marksa su otkrili samoupravljanje i naziv Savez komunista za Partiju. Seljacima su vratili zemlju, a informbirovce su u proseku posle dve godine “Mermera” (kako su žargonski zvali Goli otok) pustili kući.

Neverovatno kako su se brzo surovi revolucionari preobrazili u političare koji nadahnuće nalaze u zapadnim socijalističkim strankama. To bi bilo kao kada bi se okoreli radikali iz devedesetih pretvorili u tolerantne političare skandinavskog tipa. Đilas je čak razmišljao o dvopartijskom sistemu po britanskom uzoru. Jedna partija bi bio SKJ, druga SSRNJ. Tito je ipak bio boljševik, pa je ubrzo posle Staljinove smrti odustao od dalje demokratizacije.

Posle pada Đilasa 1954. godine, politički sistem više nije reformisan, ali je do sredine šezdesetih uvedena jedna sloboda koja nije viđena nigde u socijalističkom svetu. To je sloboda putovanja. Prvo je odobreno spajanje porodica, kada su na Zapad otišle porodice vojnih lica koja se nisu vratila iz zarobljeništva. Onda je postepeno do sredine šezdesetih godina, pasoš mogao da dobije svako. Stotine hiljada ljudi je krenulo ka Nemačkoj i drugim gastarbajterskim odredištima. Jugosloveni su, na primer, bili jedini ljudi koji su mogli da do mile volje prelaze Berlinski zid sa obe strane. Za mene je simbol liberalizma tog društva bila umetnička slika Leroja Nimana iz “Plejboja” 1969. godine. Na njoj su naslikane preplanule jugoslovenske nudistkinje. Iza njih, na steni je napisano “TITO”. Profitabilni spoj komunističke ideologije i liberalne opuštenosti.

Feljton Predraga J. Markovića “U čemu smo prvi i jedinstveni u svetskoj istoriji” izlazi u Nedeljniku

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju novi broj Mond diplomatika na srpskom jeziku

Naslovna strana novog Nedeljnika