Aleksandar Petrov preminuo je sinoć u svom domu u Beogradu u 84. godini, posle duge borbe sa teškom bolešću.
Rođen u Nišu 1938, studije književnosti završio je u Beogradu, a doktorirao je na poeziji Miloša Crnjanskog, što je prvi doktorski rad na ovu temu. Radio je u Institutu za književnost i umetnost (1964-1990), bio osnivač i glavni urednik časopisa „Književna istorija“, urednik srpske sekcije „Amerikanskog Srbobrana“, najstarijih srpskih novina u dijaspori, član redakcije „Književnih novina“, predsednik Udruženja književnika Srbije (1986-1988), predavač na mnogobrojnim univerzitetima na svih pet kontinenata, poslednji vršilac dužnosti predsednika Saveza književnika Jugoslavije, kao i jedan od osnivača Vukove zadužbine.
U vreme žestokih rasprava u Francuskoj 7, duboko razočaran tadašnjim kulturnim (ne)prilikama, Petrov je 1991. dao ostavku na mesto prvog čoveka UKS i otišao u Japan, gde je godinu dana predavao na Univerzitetu Hokaido. Dve godine kasnije prešao je u Pitsburg gde je na tamošnjem univerzitetu na Katedri za slavistiku predavao Srpsku kulturu i jezik i bio saradnik „Centra za ruske i istočnoevropske studije“.
Kao pesnik se oglasio zbirkom „Sazdanac“ (1971), posle koje su usledile knjige „Poslednje Kosovo“, „Istočni dlan“, „Kamen i zvono“, „Peta strana sveta“. Pesme su mu prevedene na 29 jezika, a zbirke objavljene u Americi, Engleskoj, Švedskoj, Francuskoj, Španiji, Rusiji, Poljskoj, Kini, Japanu… Objavio je četiri romana: „Kao zlato u vatri“ (koji je imao tri izdanja), „Turski Beč“, „Lavlja pećina i „Memoroman“.
Autor je i mnogobrojnih knjiga kritika, eseja i studija, kao što su „Razgovor s poezijom“, „U prostoru proze“, „Krila i vazduh“, kao i nekoliko veoma zapaženih antologija.
Petrov je nedavno otkrio da je Leonid Brežnjev, u to doba apsolutno svemogući lider komunističke partije i sovjetske države, prilikom posete Beogradu lično tražio od predsednika Tita da ne dozvoli objavljivanje njegove antologije ruske poezije.
Tagovi
