“Pre i posle jela…”: Jovan Jovanović Zmaj i priča o jednom lekaru iz Srpske varoši koji je “izmislio” pranje ruku…

0
Foto: Profimedia

Jovan Jovanović Zmaj, otac srpske poezije za decu, napisao je neke stihove koji su praktično dobili status narodnih poslovica. Jedna od najčuvenijih pesama iz te brazde zove se “Prljave ruke“ i ide ovako: “Pre i posle jela treba ruke prati, / nemoj da te na to opominje mati. / Prljavim rukama, zagadi se jelo, / pa se tako bolest unese u telo.“

Ovi dečji stihovi napisani u drugoj polovini devetnaestog veka, ne tako davno zapravo, deluju nam danas pomalo anahrono čak i za vreme u kojem su nastali, kao rimovanje saveta i preporuke za koje se zna od pamtiveka. A zapravo i nije tako.

Zmajevu pesmicu bi u kontekstu vremena nastanka više imalo smisla uporediti sa potencijalnim slučajem dečjeg pesnika koji bi danas napisao četiri stiha o, recimo, potvrdi postojanja Higsovog bozona (koja se desila 2012. godine). Jovan Jovanović Zmaj bio je zemljak, kolega i savremenik čoveka koji je “izmislio“ pranje ruku.

ULICA: Zmaj je rođen 1833. godine u Novom Sadu, a umro je 1904. u Sremskoj Kamenici. Čitav život je proveo u orbiti Habzburške monarhije, školujući se, između ostalog, u Bratislavi, Pešti, Pragu i Beču. U Pešti je 1870. završio studije medicine.

U vreme njegovog diplomiranja, Filip Ignacije Semelvajs bio je već pet godina mrtav. Nije, međutim, uopšte nerealno da su se njih dvojica nekad i sreli. Mali je svet, a njima su se biografije na nekoliko mesta presecale: od Beča do Pešte i Budima. Upravo u Budimu, u njegovom starom delu, u naselju Taban, rodio se prvog jula 1818. godine Filip Ignacije Semelvajs.

U vreme dok su Turci vladali tim delom Panonije, u Tabanu su izgradili banje i naselili ga islamizovanim stanovništvom sa Balkana. Kad su se, međutim, povukli, muslimansko stanovništvo je pošlo na jug, a u Tabanu su se naselile hrišćanske izbeglice iz Grčke, Srbije i Bosne. Srpsko prisustvo je, čini se, bilo najizrazitije pošto je drugo ime za Taban bilo Racvaroš, odnosno Srpska varoš.

U vreme Zmajevog diplomiranja, Filip Ignacije Semelvajs bio je već pet godina mrtav. Nije, međutim, uopšte nerealno da su se njih dvojica nekad i sreli. Mali je svet, a njima su se biografije na nekoliko mesta presecale: od Beča do Pešte i Budima

U vreme Semelvajsovog rođenja, živopisnim ulicama njegovog užeg zavičaja odjekivala su ponajviše tri jezika: mađarski, nemački i srpski. Filip Ignacije bio je peto od ukupno desetoro dece imućnog trgovca Jozefa. U jednom od literarno najsugestivnijih prikaza njegovog detinjstva kaže se: “Školu nimalo nije voleo i zbog te odbojnosti bacao je oca u očaj. Filip je voleo ulicu. (…) Šta li se to radi na ulici, najčešće? Sanjari se. (…) To je jedno od najsanjalačkijih mesta u naše vreme, naše moderno svetilište. Ulica.“

LEKAR, NESUĐENI PRAVNIK: Ako ništa drugo, Habzburška monarhija je poznata kao deo sveta gde se arhivi dobro čuvaju. Zahvaljujući njima znamo da se u peštanskoj gimnaziji Semelvajs nije ni po čemu isticao. Ipak, kao devetnaestogodišnjak, poći će u Beč na studije prava. Međutim, ne dopadaju mu se ni Beč ni pravni studiji, pa uskoro, isprva i ne obavestivši svog oca, prelazi da studira medicinu. (I pomenuti Jovan Jovanović Zmaj će pre uspešno završenih studija medicine, neuspešno studirati prava.)

Semelvajs je, veli jedan njegov biograf, u medicini video nauku najbližu životu: “On je spadao u one, više nego retke, koji umeju da vole život u onome što je u njemu najjednostavnije i najlepše: život sam. Voleo ga je čitavim bićem, ne samo umom.“

Među njegovim učiteljima tokom studija medicine i specijalizacije iz akušerstva ističu se Karl fon Rokatinski i Jozef Škoda, dvojica renesansno obrazovanih i eklektičnih Čeha koji su praktično osnovali modernu medicinu u Beču. Škoda se odmah na početku postavlja kao svojevrstan Semelvajsov mentor. On ga smiruje i ohrabruje u vreme kad ovaj teško podnosi beznačajne šale koje su ostali studenti zbijali na račun njegovog jako prepoznatljivog mađarskog naglaska.

Uglavnom, Semelvajs je imao razloga verovati da će ga nakon završetka studija čekati mesto Škodinog asistenta. Međutim, to mesto dobiva drugi kolega. Semelvajs kao utešnu nagradu dobiva mesto asistenta profesora Johana Klajna koji rukovodi Klinikom za porođaje u Beču.

Na klinici se u to vreme uglavnom porađaju siromašne porodilje i beskućnice. Uglednije i imućnije žene porađaju se u svojim kućama. Kod žena koje se porađaju u klinici smrtnost je ogromna. Od takozvane porodiljske groznice umire u proseku između dvadeset i trideset posto žena, katkad i više.

Te smrti su mučne i bolne i Semelvajsa jako uznemiravaju. Čini mu se, međutim, da osim njega za to niko drugi preterano ne mari. Pita se šta je uzrok tog umiranja, postoji li način da se nekako spreči ili barem umanji.

U nekom trenutku primećuje zanimljiv obrazac: smrtnost kod žena koje porađaju babice znatno je manja nego kod onih koje porađaju studenti medicine. Kad podeli to zapažanje sa nekim od kolega, oni odgovaraju oholim i glupim pretpostavkama: pošto su studenti muškarci, možda bolest izaziva njihova fizička grubost i psihološka okrutnost. Semelvajs biva sve opsednutiji željom da spreči ove bespotrebne smrti.

VENECIJANSKI KAPRIČO: Kao u detektivskim romanima, oseća da je na pragu otkrića. Zabeleženo je da je jednom kolegi, malo posle svog dvadeset i osmog rođendana rekao: “Uzročnik za kojim ja tragam nalazi se u našoj klinici i nigde drugde.“

Primetio je i da bi žene koje se porode na ulici, a onda naknadno budu dovezene na kliniku u pravilu izbegle porodiljsku groznicu. Usred cele te svoje opsesije, odlazi na kratki odmor u Veneciju i tamo ga lepota tog grada potpuno opčinjava: “Nikada ta Venecija sa hiljadu čudesa nije upoznala zaljubljenika kome se više žurilo nego njemu. A ipak, među svima onima koji su voleli taj grad nestvarnih priviđenja, da li je bilo ikoga veličanstvenije zahvalnog nego što je bio on?“

Po povratku Semelvajs saznaje o tragičnoj smrti svog profesora anatomije Kolečke. Radeći neku autopsiju, nesrećnim slučajem Kolečka se posekao istim nožem kojim je prethodno radio viviseksiju leša. Umro je od trovanja krvi.

Semelvajsu se pale lampice. Vrlo često, studenti medicine, direktno sa časova anatomije, dolaze u porodiljsku kliniku. On odlučuje da se kraj svih vrata na klinici postave umivaonici i nalaže studentima da pažljivo operu ruke pre svakog kontakta sa porodiljama. Mnoge kolege mu se podsmevaju, studenti rogobore protiv te sitnice koja ih smara, ali iz nekog razloga, po nekim tumačenjima čak i iz želje da ga ismeju kad se ništa ne promeni, počinju da slede njegov nalog: “Na ishod se nije imalo dugo čekati, on je veličanstven. Sledećeg meseca smrtnost u odeljenjima za babinje svodi se skoro na nulu (…) 0,23 procenta.“

Drugim rečima, umesto da na hiljadu porodilja umre između dve i tri stotine, umrle su dve ili tri.

REFLEKS: Na prvi pogled čovek bi očekivao da Semelvajsa posle ovoga nose na rukama. Nasuprot tome, njegov hod po mukama tek počinje. Njegove kolege odbijaju očiglednu istinu. Ne veruju u postojanje nevidljivih klica, odbijaju ideju da se bolest može prenositi gospodskim rukama, odbacuju novo znanje jer nije u skladu sa postojećim normama. Stotinjak godina kasnije, Robert Anton Vilson tu će tendenciju prozvati “Semelvajsov refleks“.

Pod uticajem skeptičnih stavova njegovih uglednijih bečkih kolega, njegovo otkriće isprva sa skepsom dočekuju i kolege iz Edinburga, Amsterdama i Praga. Revoltirani establišment Semelvajsu namešta i otkaz u Beču, pa je on prinuđen da se vrati u rodni kraj. Tu se u njegov život upliće i “velika“ istorija.

U nekom trenutku Semelvajs primećuje zanimljiv obrazac: smrtnost kod žena koje porađaju babice znatno je manja nego kod onih koje porađaju studenti medicine

Godina je 1848, vreme Mađarske revolucije. Iako sam Semelvajs u njoj nije učestvovao, njegova braća jesu, pa po svoj prilici ni sve to nije pomoglo njegovoj reputaciji u Beču. Nakon dva-tri pokušaja da se vrati u glavni grad, Semelvajs se miri s činjenicom da je to nemoguće i preuzima porođajno odeljenje u jednoj maloj peštanskoj bolnici. Tamo je takođe vladala velika smrtnost među porodiljama.

Nakon što je Semelvajs uveo obavezno pranje ruku za osoblje, sve se promenilo i smrtnost je pala na manje od jedan posto.

POSMRTNE POČASTI: Ti su dani ipak ponešto srećniji za Semelvajsa. Godine 1857.  oženiće se devetnaest godina mlađom Marijom Vajdenhofer s kojom će da dobije petoro dece. A 1861. objavljuje knjigu “Etiologija porodiljske groznice“ u kojoj prvi put celokupnoj medicinskoj i naučnoj zajednici otkriva važnost pranja ruku.

Prve kritike su mahom negativne. Semelvajs polako pada u depresiju, sve više pije, otuđuje se od žene i dosta vremena provodi u javnim kućama. Ima jake psihičke probleme, na granici ludila, koje u naknadnim interpretacijama neki pripisuju Alchajmerovoj bolesti, neki sifilisu, a neki nervnom slomu. Naposletku je smešten u jedan bečki sanatorijum za psihičke bolesnike.

Umro je od trovanja krvi 1865. godine. Po jednoj teoriji, “režirao“ je svoju smrt kao repliku smrti anatoma Kolečke koja mu je pomogla da dođe do otkrića koje je promenilo svet: nož kojim je ranije zasekao leš, namerno je zabio u svoj dlan. Po drugoj, u koškanju sa osobljem ludnice, slučajno je uboden nekim inficiranim sečivom. Bilo kako bilo, ni smrt mu nije bila lišena simbolike.

Sahranjen je u Beču, uz prisustvo jedva pet-šest ljudi. Tridesetak godina kasnije, njegovi zemni ostaci su prebačeni na budimpeštansko groblje, a 1964. u njegovu rodnu kuću koja je pretvorena u muzej.

Jer nakon što je Luj Paster teoretski dokazao neupitnost Semelvajsove prakse, ovom je posthumno priznata aura velikog heroja čovečanstva. Po njemu se danas zove medicinski fakultet u Budimpešti, klinike u Miškolcu i Beču, kao i jedna patuljasta planeta otkrivena 1980; da i ne nabrajamo spomenike i biste od Budimpešte do Teherana, poštanske marke i prigodne zlatnike.

Napokon, počast koju mu je odao Gugl pre nekoliko dana, usred globalne pandemije koronavirusa, učinila je da za njega zaista sazna ceo svet. Paradigmatičnost njegove tragične sudbine prepoznali su i pisci poput Luj Ferdinanda Selina (delovi njegove knjižice o Semelvajsu koju je u prevodu Olivere Milićević pre dvadeset godina objavio čačanski “Gradac“ citirani su u ovom tekstu) te Kurta Vonegata koji je u svojim memoarima za Semelvajsa rekao da je njegov lični heroj, istinski heroj modernih vremena, onaj čija baština stoji kao kontrast zlu, ludilu i gluposti savremenog sveta.

Selin je pre stotinjak godina rekao da bi onaj ko bi pronašao lek za rak u to vreme prošao kao Semelvajs u svoje. Nažalost, u tom smislu se u poslednjih stotinu godina ništa nije promenilo. I vrlo je verovatno da su i u kontekstu aktuelne pandemije upravo oni izloženi poruzi i podsmehu današnji Semelvajsi čiju će vrednost prepoznati tek budućnost, ako je bude bilo.

*Tekst je objavljen u uskršnjem izdanju Nedeljnika, digitalno izdanje dostupno je OVDE.