“Prava istina” o prohibiciji: “Da li je bila konzervativna ili progresivna?”

0
EPA/ADI WEDA

Amerikancima se era prohibicije najčešće ukazuje kroz slike “nedodirljivih” zakonodavaca, naoružanih gangstera i slatkorečivih govornika, što je čini jednim od najromantizovanijih perioda u čitavoj američkoj istoriji. Takođe, ovo doba je jedno od onih oko kojeg postoje najveće zablude, piše Mark Lorens Šrad za Atlantik.

Mi danas označavamo umerene aktiviste koji su promovisali blagostanje, tolerisali korupciju i gledali na gangstere, kakav je bio Al Kapone, kao “legitimne biznismene” koji su samo želeli da utole žeđ mušterija. Ceo taj koncept deluje kao okrenut naopačke.

Šta se zaista desilo? Šta je bio uzrok prohibicije?

Pravi odgovor verovatno će vas iznenaditi.

Objašnjenja koja se mogu naći u pop kulturi, kao i u ozbiljnim akademskim radovima, svode se na ono što je jedan autor nazvao “ludi politički jorgan”. Ovaj pojam odnosi se na biblijsko lupetanje američkih konzervativaca o njihovom moralu, umerenosti i ženskom “njuškanju”, te mešanju u svet muškaraca, “disciplinovanju” tamnoputih osoba i imigranata od strane Kju Kluks klana, odnosno uključenost svih njih u anti-Nemačku ili anti-pivsku pomamu nakon Prvog svetskog rata.

Međutim, Umereni pokret nije bio primer američke izuzetnosti. To je bila globalna mreža aktivista i političara koji nisu bili protiv greha, već protiv ekonomskog eksploatisanja u vidu trgovanja proizvoda koji izazivaju zavisnost. Početkom dvadesetog veka, neke od država zabranile su trgovinu alkoholnih pića koje je trebalo da bude u interesu javnosti. Takvi primeri su Rusko carstvo, Norveška i Turska u Evropi, kao i kolonijalna Afrika i Indija.

Usled toliko primera, pogrešno bi bilo istraživanje bazirati samo na uzorku SAD.

U Rusiji, koja je prva sprovela prohibiciju, kritičari imperijalne autokratije – među kojima su Tolstoj, Trocki i Lenjin – osudili su monopol koji je carska porodica imala kada je u pitanju proizvodnja vodke. Socijalne demokrate u Švedskoj težile su monopolu koji bi vlada imala nad trgovinom alkoholnih pića, od čega bi benefite imalo čitavo društvo, a ne samo bogati. U autokratskim carstvima Nemačke i Austrougarske, socijaldemokrate su se pridružile liberalima, kakav je bio otac osnivač Čehoslovačke Tomaš Masarik, koji su videli trezno stanovništvo kao uslov za demokratiju.

U Velikoj Britaniji Umereni pokret je takođe povezivan sa nacionalnim oslobođenjem. “Trezna Irska je slobodna Irska” – bila je krilatica kojom su se vodile generacije nacionalista. Irci su prepoznali činjenicu da su Englezi bili ti koji su zarađivali od prodaje alkohola, ostavljajući irski narod u siromaštvu. Slična situacija desila se u Bocvani i Indiji. Čak je i Kemal Ataturk, koji je slovio za alkoholičara, uveo prohibiciju u strahu od iskorišavanja svoje zemlje zarad profita evropskih zemalja – naročito Velike Britanije.

Ovaj globalni kontekst pokazuje da prohibicija nije bila konzervativna, već progresivna. Ona nije bila primer osvešćivanja mase od strane elite. Upravo suprotno. Umerenost je bila oružje slabih protiv imperijalizma i predatorskog kapitalizma. Prohibicija nije reakcionarstvo, već revolucija.

Istorija Umerenog pokreta uglavnom je bila napisana za ljude svetle puti. Afroamerikaci, domorodačko stanovništvo i imigranti su uglavnom isključeni iz istorije ovog pokreta. Ovo je čudno, s obzirom na to da su najglasniji zagovarači prohibicionalizma uglavnom bile manjinske grupe.

Od svojih prvih kontakata sa evropskim doseljenicima, vođe domorodačkih plemena su se žustro borile protiv “otrovne vode belih ljudi”.

Pokret za prava žena svoje korene ima upravo u Umerenom pokretu. Žene su se često borile protiv muške zavisnoti, ali se njihov glas nije čuo, s obzirom na to da su bile ekonomski, legalno i politički nemoćne.

Prohibicionalizam je bio fundamentalno progresivan pokret koji se borio protiv korupcije i kapitalizma. I demokrate i republikanci smatrali su da dobro vladanje podrazumeva razbijanje monopola i korupcije, a najveći uzrok takvih problema bila su upravo karteli za prodaju alkoholnih pića.

Istorija američkog prohibicionalizma nije samo pogrešna, nego i ispunjena pristrasnošću onih koji su je pisali. Prohibicija nije bila borba protiv “greha”, već borba protiv kapitalizma, iz koje su isključeni mnogi učesnici čija boja kože nije bela.

Uska istorijska tumačenja su poput konjskih amova. Njihovo skidanje postavlja SAD u širi globalni kontekst, koji pokazuje sve mane američke istorije. Čak i danas, ako se vratimo eri prohibicije, težeći da je bolje razumemo, možemo videti da je popularno razumevanje istorije često pogrešno.