Svet umetnosti je decenijama tragao za odgovorom na pitanje ko je zapravo Benksi, dok je on, skriven iza maski i šablona, postao globalni fenomen i „britansko nacionalno blago“.
Od bombardovanih zgrada u Ukrajini do sudnica u Njujorku, istraga koju je sproveo Rojters, potkrepljena do sada neobjavljenim policijskim dosijeima i rukom pisanim priznanjem, prvi put sa sigurnošću otkriva identitet čoveka koji je uspeo da izbriše sopstveni trag iz javnih evidencija i postane najpoznatiji anonimni umetnik na planeti.
Jedno vozilo hitne pomoći i „bradati muškarac u kadi“ pokrenuli globalnu istragu o identitetu Benksija
Krajem 2022. godine, vozilo hitne pomoći zaustavilo se ispred bombardovane stambene zgrade u selu Horenka nadomak Kijeva. Izašle su tri osobe. Jedna je nosila sivu duksericu sa kapuljačom, druga bejzbol kapu. Obojica su imali maske preko lica.
Treći je bio prepoznatljiviji: bio je bez maske, bez jedne ruke i sa dve proteze za noge, ispričali su svedoci za Rojters.
Maskirani muškarci izneli su kartonske šablone iz saniteta i zalepili ih na ono što je nekada bio unutrašnji zid stana, pre nego što su Rusi sravnili mesto sa zemljom. Zatim su izvukli sprejeve i bacili se na posao. Za nekoliko minuta pojavila se apsurdna slika: bradati muškarac u kadi, trlja leđa usred ruševina.
Njen tvorac bio je Benksi (Banksy), jedan od najpopularnijih i najzagonetnijih umetnika na svetu, o čijem se identitetu decenijama debatuje i koji se strogo čuva. Benksi je najpoznatiji po jednostavnim, ali sofisticiranim slikama rađenim pomoću šablona sa oštrom društvenom kritikom. Njegov rad je tokom godina generisao desetine miliona dolara od prodaje.
Nekada trn u oku vlastima koje su ga smatrale vandalom, postao je britansko nacionalno blago. U jednoj anketi, Britanci su ga ocenili popularnijim od Rembranta i Monea. U drugoj anketi, njegova slika „Devojčica sa balonom“ izglasana je za omiljeno umetničko delo koje je Britanija ikada proizvela.
Neki kritičari veruju da je Benksijeva anonimnost podjednako važna za njegov rad kao i šabloni i boja. Britanska štampa je godinama objavljivala brojne članke pokušavajući da odgonetne njegov identitet. Ipak, Benksi i njegov uži krug o tome ne govore. Neki su potpisali ugovore o poverljivosti podataka. Drugi ćute iz lojalnosti ili straha da se ne zamere umetniku, njegovim obožavaocima i njegovoj uticajnoj kompaniji, Pest Control Office, koja overava autentičnost njegovih radova i odlučuje ko dobija prvu priliku da kupi Benksijeva najnovija dela.
Kada su mural sa kadom i drugi Benksijevi radovi počeli da se pojavljuju u Ukrajini, reporteri Rojtersa zapitali su se o umetniku i tome kako je izveo taj podvig. Horenka se nalazila manje od pet milja istočno od Buče, gde su ruske snage sedam meseci ranije ostavile najmanje 300 mrtvih civila.
Nedeljama kasnije, novinar je posetio Horenku sa foto-robotom i slikama uličnih umetnika za koje se često šuška da su Benksi, i pokazao ih meštanima da vidi da li ga iko prepoznaje. Nedugo zatim, čulo se da je poznati britanski muzičar – jedan od ljudi za koje se često šapuće da su Benksi – primećen u Kijevu, što nam dalo teoriju koju su reporteri počeli da istražuju.
Rojters je intervjuisao desetak insajdera i stručnjaka iz Benksijevog sveta. Niko nije želeo da komentariše njegov identitet, ali su mnogi izneli detalje o njegovom životu i karijeri. Ispitane su fotografije umetnika, od kojih je većina skrivala njegovo lice, ali su sadržale ključne informacije. Kasnije su iskopali i ranije neobjavljene sudske zapise iz SAD i policijske izveštaje.
Ovo je uključivalo i rukom pisano priznanje umetnika za davni prekršaj remećenja javnog reda i mira – dokument koji je, van svake sumnje, otkrio Benksijev pravi identitet.
U tom procesu reporteri Rojtersa došli su do saznanja kako je i zašto čovek koji stoji iza imena Benksi nestao iz javne evidencije pre više od decenije.
Rojters je tom čoveku predočio svoja saznanja o njegovom identitetu i detaljna pitanja o njegovom radu i karijeri. Nije odgovorio. Benksijeva kompanija, Pest Control, saopštila je da je umetnik „odlučio da ne kaže ništa“.
Njegov dugogodišnji advokat, Mark Stivens, napisao je Rojtersu da Benksi „ne prihvata da su mnogi detalji sadržani u vašem upitu tačni“. Nije precizirao koji. Bez potvrđivanja ili negiranja Benksijevog identiteta, Stivens je pozvao Rojters sa molbom da ovaj izveštaj ne bude objavljen, navodeći da bi to narušilo umetnikovu privatnost, omelo njegovu umetnost i dovelo ga u opasnost.
Godinama je, napisao je Stivens, Benksi bio „izložen fiksiranom, pretećem i ekstremističkom ponašanju“. (Odbio je da opiše te pretnje.) Razotkrivanje Benksija nanelo bi štetu i javnosti, napisao je Stivens.
Rad „anonimno ili pod pseudonimom služi vitalnim društvenim interesima“, napisao je on. „To štiti slobodu izražavanja omogućavajući stvaraocima da govore istinu moćnicima bez straha od odmazde, cenzure ili progona – posebno kada se bave osetljivim pitanjima kao što su politika, religija ili socijalna pravda.“
Rojters je uzeo u obzir Benksijeve tvrdnje o privatnosti – kao i činjenicu da mnogi njegovi obožavaoci žele da on ostane anoniman. Ipak, Rojters je došao do zaključka da javnost ima dubok interes da razume identitet i karijeru figure sa tako dubokim i trajnim uticajem na kulturu, umetničku industriju i međunarodni politički diskurs.
Vandalizam ili nacionalno blago
Što se tiče rizika od odmazde ili cenzure sa kojim bi se mogao suočiti, čini se da su britanski pravni i politički establišmenti sasvim zadovoljni Benksijevim porukama i načinom na koji ih on prenosi.
Na primer, 7. septembra, naslikao je provokativno delo na spoljašnjem zidu Kraljevskog suda pravde u Londonu, zgradi koja je pod zaštitom države. Prikazivala je sudiju u perici i halji kako udara čekićem nenaoružanog demonstranta. Dva meseca ranije, vlada je propalestinsku grupu „Palestine Action“ (Akcija za Palestinu) proglasila terorističkom organizacijom. Dan pre nego što se slika pojavila, oko 900 ljudi je uhapšeno na protestima protiv te zabrane.
Stivens nije odgovorio na pitanje da li je mural povezan sa tim gušenjem protesta. U svakom slučaju, Benksijev naslikani protest protiv britanskog pravosuđa za sada je, čini se, prošao bez kazne.
Prema lokalnim zakonima, grafiti su krivično delo, sa kaznama koje se kreću od novčanih i društveno korisnog rada do (retko) zatvora.
Dan nakon što je mural postavljen, londonska policija je saopštila da istražuje „prijavu o kriminalnom oštećenju“ zgrade. Istraga je i dalje u toku, saopštilo je Ministarstvo pravde. Mural je ispran sa zida vodenim mlazom pod pritiskom, ostavljajući za sobom senku slike. U odgovoru na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, ministarstvo je navelo da je do decembra vlada potrošila 23.690 funti na uklanjanje dela. Radovi se nastavljaju, navodi se: sledeći korak je da specijalizovani izvođači koriste lasersku opremu na mrlji.
Ministarstvo pravde je odbilo da kaže da li je Benksi kažnjen ili je platio odštetu. Stivens nije imao komentar.
Neki umetnici su se zapitali da li Benksi, nekada smatran borcem protiv sistema, sada uživa poseban tretman od strane britanskih moćnika. Godine 2014. Vice Media je postavio pitanje: „Zašto je Benksi jedina osoba kojoj je dozvoljeno da vandalizuje zidove Britanije?“ U priči je citiran Dejvid Spid, ulični umetnik koji je vodio britanski kolektiv za grafite.
„U pitanju je pravilo koje važi za njega i sasvim drugo pravilo koje važi za sve ostale“, rekao je Spid za Vice. „Kada ulični umetnici to rade, to je vandalizam. Kada Benksi to uradi, to je umetničko delo.“
Kontaktiran od strane Rojtersa, Spid je pohvalio Benksija kao „zaista važnog umetnika modernog doba“. Ipak, i dalje se pita zašto bi „jedan umetnik mogao da ima odrešene ruke, dok bi svi ostali bili podložni kaznama“.
„Da li je on iznad zakona?“, rekao je Spid. „Dokazi sugerišu da jeste.“
Neki stručnjaci veruju da je Benksijeva sposobnost da koristi svet kao svoje platno zapravo „čist novac“. Jedan analitičar, MyArtBroker, primetio je da je mural na Kraljevskom sudu pravde pomogao u jačanju Benksijeve tržišne vrednosti.
Iako se takva javna dela „ne mogu direktno unovčiti, ona održavaju vidljivost i autorstvo – kvalitete koji održavaju poverenje kolekcionara visokim, a potražnju aktivnom“, napisao je sajt za investiranje u umetnost MyArtBroker u izveštaju o tržištu Benksijevih dela za 2025. godinu. Benksijeve „ulične intervencije“, navodi se, pomažu u održavanju potražnje i cena za njegovu umetnost u celini. Jedno Benksijevo delo prodato je u aukcijskoj kući Sotheby’s za 4,2 miliona funti (5,7 miliona dolara) prošle godine, navodi se u izveštaju.
Benksijev advokat Stivens nije odgovorio na pitanja o tome da li je Benksi kažnjen za svoje podvige. Ali je primetio da su neki vlasnici srećni kada on slika po njihovim zgradama.
„Čini se da, ako ljudi nađu Benksija dodatog na njihov zid, većina njih zove Sotebis (aukcijsku kuću) pre nego policiju“, napisao je on. „Pitanje gde umetnikov rad stoji u pravnom pejzažu je zanimljivo, i ja sam zbunjen kao i bilo ko drugi.“
Ovo je priča o umetnosti, trgovini i paradoksu Benksija, verovatno najpoznatijeg anonimnog čoveka na svetu. Put do razumevanja njega počeo je u Ukrajini i odveo nas do bilborda u njujorškom Meatpacking District-u, i do zidova i aukcijskih kuća Londona.
Kako je reakcija meštanke Horenke podgrejala sumnje o frontmenu poznatog benda
Četvrt veka Benksi je stvarao utisak da može biti bilo gde, u bilo koje vreme, i ostati neprimećen. Traženje tragova o njegovom identitetu izgleda „kao lov na blago“, rekao je Ulrih Blanše, istoričar umetnosti i stručnjak za Benksija.
Nakon što su se pojavili murali u Ukrajini, Benksi je na svom Instagramu objavio video koji potvrđuje da su radovi njegovi. Snimak je takođe prikazao slikara u sivoj dukserici sa kapuljačom u Horenki. Snimljen je s leđa čoveka, krijući mu lice. Vratili smo se u selo u nadi da su meštani imali bolji pogled.
Među mogućim „Benksijima“ u Rojtersovom izboru fotografija bio je Tijeri Geta), ulični umetnik poznat kao Mr Brainwash. Geta je bio predstavljen u Benksijevom dokumentarcu nominovanom za Oskara 2010. godine, „Exit Through the Gift Shop“.
Geta je Francuz; Benksi je rekao da je iz Bristola u Engleskoj. S obzirom na Getinu nacionalnost i njegovu ulogu u filmu, delovao je kao kandidat sa malo šansi. Ipak, ideja da bi Benksi tajno prikazao sebe na ekranu mogla bi se uklopiti u njegovu reputaciju šaljivdžije koji se krije svima pred očima.
Drugi kandidat, možda i glavni, bio je Robin Ganingem. Ovog rođenog Bristolca je „The Mail on Sunday“ 2008. godine „razotkrio“ kao Benksija. Britanski tabloid je naveo da je njegova jednogodišnja istraga „došla najbliže što bilo ko može da dođe do otkrivanja“ Benksijevog identiteta.
Ali su se malo ogradili. Na naslovnoj strani bila je fotografija čoveka „za koga se veruje da je Benksi“. Kada se fotografija prvi put pojavila godinama pre priče iz 2008. godine, umetnikov menadžer je negirao da ona prikazuje Benksija.
Treći umetnik u nizu takođe je bio iz Bristola: Robert Del Naja, frontmen trip-hop benda „Massive Attack“. Pionir grafita poznat kao 3D, Del Naja je 2013. godine priredio izložbu umetnosti koju je producirao za „Massive Attack“.
Održana je u londonskoj galeriji Benksijevog bivšeg menadžera, Stiva Lazaridesa). Godine 2016, jedan škotski pisac je otkrio da se nekoliko Benksijevih uličnih dela pojavilo na istim lokacijama i otprilike u isto vreme kada je „Massive Attack“ nastupao.
Stanovnica Horenke Tetjana Rezničenko ispričala nam je da je skuvala kafu dvojici muškaraca koji su radili mural u kadi i videla dvojicu slikara bez maski. Dok smo listali fotografije na mobilnom telefonu, Rezničenko je odmahnula glavom. Zatim, kada joj je pokazana jedna od fotografija, oči su joj se raširile, iako je negirala da je videla čoveka sa slike.
Taj čovek je bio Robert Del Naja.
Ta reakcija nije ništa dokazala. Ali je imala smisla s obzirom na neke druge informacije koje smo kasnije otkrili.
Takođe smo saznali da su dvojicu muškaraca koji su oslikali zid tamo ispratili Džajls Djuli, čovek bez jedne ruke i sa dve proteze za noge. Djuli, dokumentarni fotograf, izgubio je udove u Avganistanu 2011. godine. Njegova fondacija „Legacy of War“ donira sanitetska vozila lokalnim NVO u Ukrajini.
Nakon slikanja murala u Ukrajini, Benksi se javno zahvalio Djuliju što mu je pozajmio vozilo hitne pomoći za putovanje po regionu.
Djuli je imao zanimljivu vezu sa jednim kandidatom. Njegove fotografije služile su kao vizuelna pozadina na koncertima benda Massive Attack, grupe Roberta Del Naje.
Nedugo nakon intervjua sa Rezničenko, reporteri Rojtersa dobili su još jedan primamljiv trag. Izvor je svratio u kijevski Hilton tokom Benksijevog boravka u Ukrajini.
„Nikada nećeš je*eno pogoditi koga sam sreo“, rekao je izvor. „Roberta Del Naju iz „Massive Attack“-a!“
Kasnije smo od ljudi upoznatih sa ukrajinskim imigracionim procedurama saznali da su Djuli i Del Naja zaista ušli u Ukrajinu. Prešli su granicu sa Poljskom 28. oktobra 2022. godine – neposredno pre nego što su Benksijevi murali počeli da se pojavljuju.
Ali nije bilo dokaza da su Ganingem, Geta ili bilo koji drugi sumnjivi Benksi putovali u Ukrajinu u tom periodu.
To je ostavilo zagonetku: pored Del Naje, ko je bio drugi slikar kojeg je Djuli odveo u Horenku? Del Naja nije odgovorio na pitanja poslata preko menadžera svog benda. Djuli je putem mejla rekao: „To bih ostavio Benksijevom timu“.
Kako je Benksi od izbegavanja policije stvorio najmoćniji umetnički brend na svetu
Neki kritičari veruju da je Benksijeva sposobnost da slika brzinom munje u javnosti i izbegne otkrivanje „veliki deo njegovog rada, ili njegov najvažniji rad“, rekao je Blanše. „Ova anonimnost je izjava sama po sebi.“
Njegovo majstorstvo prerušavanja počelo je kao način da se reši policije, kaže bivši menadžer Lazarides. U jednom intervjuu, Lazarides je rekao da je anonimnost služila praktičnoj svrsi u Bristolu, gde su vlasti sprovodile „drakonsku“ politiku protiv grafita.
„Benksijeva anonimnost je, za početak, bila upravo to: služila je za izbegavanje zakonskih organa“, rekao je on.
Anonimnost je postala sastavni deo brenda. Godine 2010, kada ga je časopis Tajm proglasio jednim od najuticajnijih ljudi na svetu, Benksi se pojavio na portretu noseći kesu preko glave.
Uprkos takvom uticaju i popularnosti, većina vrhunskih svetskih muzeja ne izlaže njegove radove. Oni koje je Rojters kontaktirao učtivo su odbili da objasne zašto. Jedan od njih, britanska Nacionalna galerija portreta, poseduje fotografski portret Benksija u kaputu sa kapuljačom i maskom šimpanze.
Portparol galerije rekao je da je portret u njihovoj kolekciji jer je „sam umetnik britanska figura od kulturnog i društvenog značaja“. Trenutno nije izložen.
Benksi je evoluirao kao umetnik, od slikanja na ulici do snimanja filma nominovanog za Oskara, stvaranja hotela na Zapadnoj obali i satiričnog tematskog parka zvanog „Dismaland“.
Brzo je iskoristio internet i druge digitalne alate za širenje svog rada. Rano je registrovao veb-sajt gde je njegov tim postavljao slike ulične umetnosti na mreži. Slike koje su dobile najviše klikova masovno su proizvedene i prodavane kao sito-štampa.
Koliko bi otkrivanje Benksijevog identiteta uticalo na vrednost njegovog rada? Rojters navodi da je kontaktirao više od deset velikih galerija, muzeja i aukcijskih kuća. Većina je odbila da komentariše Benksija. Mišljenja se razlikuju među onima koji su govorili.
Jedan od najvećih prodavaca Benksijevih dela, Akoris Andipa, rekao je da njegove klijente privlači umetnost, „a ne to što je on maskiran, ne zato što je lik poput Robina Huda“.
Vlasnik galerije Robert Kasterlajn vidi potencijalni pad tržišne vrednosti Benksijevih radova. „Zavisi kako će on to predstaviti“, rekao je Kasterlajn o načinu na koji bi Benksi reagovao na imenovanje. „I zavisi od toga šta će sledeće stvoriti i da li neko želi da to okači na svoj zid.“
Benksi „ne radi ništa što potresa um. Polovina njegovih slika su šabloni naneti sprejom“. Uprkos tome, Benksi je „stvorio nešto neverovatno“, rekao je Kasterlajn. „Formulisao je recept kojim je medijska javnost postala očarana. Stvorio je tu mistiku.“
Ta mistika je unovčena. Godine 2024, bivši menadžer Lazarides je na aukciji prodao umetnine i lične predmete, uključujući 15 specijalnih jednokratnih telefona koji su nekada korišćeni „za kontaktiranje Benksija“. Kolekcija telefona dostigla je cenu od 15.875 dolara.
Rojters je ispitao šta su Benksi i ljudi bliski njemu otkrili o njegovom identitetu. Mnogo toga je ukazivalo na Del Naju i pojačalo teoriju da je Benksi bio Del Naja, za koga su izvori iz imigracione službe za Rojters rekli da je bio u Ukrajini kada su se murali pojavili.
U prošlim medijskim intervjuima, Benksi je govorio o svom rodnom gradu Bristolu u jugozapadnoj Engleskoj, poznatom po uličnoj umetnosti i muzičkoj sceni. Bristol je mesto gde je Del Naja počeo da slika kao ulični umetnik 3D. Neki mu pripisuju zasluge za donošenje grafita sa šablonima – Benksijevog zaštitnog znaka – u Britaniju.
U intervjuu za magazin „Very Nearly Almost“ 2014. godine, Del Naja je rekao da se zainteresovao za tu formu zbog šablona koji su deljeni uz ploče anarhističkih pank bendova. Jedan bend posebno povezuje Del Naju sa Benksijem. „Sećam se da sam dobijao ploče od grupe Kras“, rekao je Del Naja.
Kras je objavljivao sopstvene šablone. Jedan je davao detaljna uputstva obožavaocima kako da naprave sopstvene šablone. Decenijama kasnije, Benksi je nudio slična uputstva u sopstvenim publikacijama. Kras je štampao svoje radove pod sopstvenom etiketom, „Exitstencil Press“.
Jedan od Benksijevih samostalno objavljenih fanzina nosio je sličan naslov „Existencilism“. Poster benda Kras nalazi se u diorami Benksijeve dečačke sobe koju je umetnik kreirao za svoju izložbu „Cut & Run“ 2023. godine.
Poput Benksija, Kras je osuđivao fašizam i autoritarnost i zagovarao pacifizam, feminizam i ekologiju. Simbol anarhije je na kraju postao uobičajen u Benksijevom radu. Danas on finansira brod koji pomaže u spasavanju migranata u Sredozemnom moru. Nazvan je „Louise Michel“, po jednoj od najpoznatijih francuskih anarhistkinja.
Njegov rad „Devolved Parliament“, koji prikazuje britanski Donji dom ispunjen šimpanzama, primer je njegove veštine u suprotstavljanju autoritetu.
Na Instagramu u junu 2018. godine, Benksi je objavio seriju pacova koje je oslikao šablonima u Parizu i nazvao taj grad „rodnim mestom moderne umetnosti šablona“. Mislio je na proteste iz maja 1968. godine, kada su studenti oblepili Pariz posterima napravljenim sito-štampom, jednom vrstom umetnosti šablona.
Benksi nije prvi ulični umetnik koji koristi pacove kao motiv. Tokom osamdesetih, francuski umetnik Gzavije Pru (Xavier Prou), poznat kao Blek le Rat, koristio je šablone da slika glodare po Parizu.
„Svaki put kada pomislim da sam naslikao nešto iole originalno, saznam da je Blek le Rat to već uradio, samo što je Blek to uradio 20 godina ranije“, rekao je Benksi u intervjuu za britanski „Daily Mail“ 2008. godine. Te godine, Blek je o Benksiju rekao: „Ljudi kažu da me kopira, ali ja ne mislim tako. Ja sam starac, on je novi klinac, i ako sam inspiracija umetniku koji je toliko dobar, to mi se sviđa.“
U intervjuu za Rojters, Blek je proširio taj stav. „Da li ideja pripada onima koji je koriste ili onima koji je pronađu?“, upitao je. „Odlučio sam da mislim da ideje pripadaju onima koji ih koriste, dakle svima.“
Benksi je priznao sličnosti između svog rada i Blekovog, ali je naveo drugog slikara kao snažniji uticaj. U objavi iz 2012. godine, u odeljku sa često postavljanim pitanjima na Benksijevom sajtu, razmatrano je da li je kopirao Bleka. Benksi je odgovorio: „Ne. Kopirao sam 3D iz Massive Attack-a. On zapravo zna da crta.“
Bila je to referenca na Del Naju, umetnika koji je slikao kao 3D, koji je 2014. godine izjavio da su mu inspiracija bili pank bend Crass, i čiji rani radovi sa šablonima, iako manje rafinirani, podsećaju na kasnije Benksijeve radove.
Još jedan mogući trag došao je od dugogodišnjeg prijatelja Del Naje, muzičkog producenta Goldija (Goldie). U intervjuu za podkast 2017. godine, Goldi je nazvao Benksija njegovim imenom: „Bez uvrede za Roba“, rekao je Goldi. „Mislim da je on briljantan umetnik. Mislim da je preokrenuo svet umetnosti naopačke.“ Komentar je podgrejao glasine da je „Rob“ referenca na Roberta Del Naju.
Kao frontmen benda „Massive Attack“, Del Naja je koristio svoju slavu da ukaže na političku i društvenu nepravdu, što je tema Benksijeve umetnosti i filantropije. Protestujući protiv rata u Iraku 2003. godine, Del Naja je fotografisan kako drži transparent visoko iznad glave. Na njemu je bila Benksijeva slika nasmejanog „kosača“ (grim reaper).
U intervjuu za televiziju CBS koji je prvi put emitovan 2023. godine, bivši menadžer Lazarides se poigravao sa gledaocima željnim da reše misteriju. „Bio sam za kompjuterom i pogledao i rekao Rob, Robin…“, rekao je. „Da, da, da. To ime je tu negde i ko kaže da je istina. Robin, Robert, Robi.“
Lazarides je nastavio: „Del Naja je umetnik grafita, i rekao bih verovatno mnogo bolji od Benksija.“ Zatim: „Da. To je Robert Del Naja. I ja, i još par ljudi“, zadirkivao je, prasnuvši u smeh. Zatim: „Pa, možda sam ozbiljan, a možda i nisam.“
Nagoveštaji poput tih bili su deo razloga zašto smo pročešljali „Banksy Captured“, dvotomni Lazaridesov izveštaj o vođenju umetnika od kasnih devedesetih do 2008. godine. Knjige su pune fotografija „iza scene“. Snimci Benksija zaklanjaju njegovo lice, ali su slike i tekst protkani tragovima – uključujući anegdotu od pre 25 godina, kada je Benksi uhapšen u Njujorku.
Tajna istorija Benksijevog boravka u zatvoru i hotelu „Karlton Arms“
U septembru 2000. godine, vlasnica galerije Ajvi Braun iskalila je bes na Stivu Lazaridesu i Benksiju zbog svoje stambene zgrade.
U to vreme, Braun je zastupala Lazaridesa u njegovoj fotografskoj karijeri. Bilbord je bio postavljen na krovu zgrade na adresi 675 Hadson Strit na Menhetnu, arhitektonski specifične zgrade od mrkog kamena sa trouglastom osnovom sličnom poznatoj njujorškoj zgradi Flatiron.
U intervjuu je rekla za Rojters da je bila „u nervnom rastrojstvu“. Septembarska nedelja mode bila je u toku u Njujorku, a bilbord je bio reklama za odeću Marka Džejkobsa. Reklama je prikazivala glavu mladića uz reči: „Boys Love Marc Jacobs“ (Dečaci vole Marka Džejkobsa).
„Osećala sam da to nagrđuje zgradu“, rekla je Braun.
Odvela je svoje goste na krov i nadala se pomoći. „Rekla sam: ‘Pogledajte tu stvar!’ Znate, kao, ‘Hej B, volela bih da uradiš nešto tamo gore’.“
Tokom naredna tri dana, Benksi je provodio vreme u baru preko puta ulice. Braun je rekla da ga je često primećivala kako zuri u reklamu. Reklamni bilbordi su dugo fascinirali Benksija.
Oni su, kako je jednom tvrdio, slični onome kako neki kritičari vide grafite: javna izjava nametnuta ljudima bez dozvole. „Svaka reklama u javnom prostoru koja vam ne ostavlja izbor da li ćete je videti ili ne, vaša je“, napisao je on 2004. godine. „Vaša je da je uzmete, preuredite i ponovo iskoristite.“
U septembru 2000. godine, Benksi je prelazio sa slikanja slobodnom rukom na korišćenje šablona, metod pogodan za ponavljanje i brzinu. Ali kada se popeo na krov Ajvi Braun da se pozabavi bilbordom, slikao je slobodnom rukom.
Poluzavršena slika podsećala je na bilbord koji je Benksi video u filmu Stivena Spilberga „Ajkula“ (Jaws). Na svojoj izložbi „Cut & Run“ u Glazgovu 2023. godine, umetnik je rekao da ga je ta scena iz filma inspirisala da uđe u svet grafita.
U „Ajkuli“, neko je prepravio turistički bilbord koji prikazuje ženu na splavu na naduvavanje u moru. Vandal je dodao ajkulino peraje i dao ženi izbuljene oči i oblačić sa tekstom: „UPOMOĆ!!! AJKULA“.
U naletu slikanja, napisao je Lazarides, Benksi je „doradio bilbord Mark Džejkobs Men tako da model ima smešne zube“ i nacrtao „džinovski oblačić za govor“ koji je čudno bio prazan.
To je zato što je njujorška policija uhvatila Benksija pre nego što je uspeo da završi.
U svojoj knjizi, Lazarides je pomenuo hapšenje, iako ne i kada se dogodilo ili adresu zgrade. Ali geolociranjem zgrade na fotografijama koje je Lazarides objavio, i datiranjem bilborda Marka Džejkobsa u septembar 2000. godine, kada je bila nedelja mode, reporteri Rojtersa uspeli su da iskopaju policijska dokumenta i sudski dosije o incidentu.
Sadržaj ovih zapisa nikada ranije nije prijavljen.
Oni pokazuju da su 18. septembra 2000. godine u 4:20 ujutro, vlasti zatekle muškarca kako nagrđuje bilbord na krovu zgrade u Hudson ulici br. 675. Pošto je šteta prelazila 1.500 dolara, policija je pokušala da ga optuži za teško krivično delo. Među dokumentima je i čovekovo rukom pisano priznanje.
U roku od nekoliko sati od hapšenja, dokumenti pokazuju, čoveku je dodeljen javni branilac. Tog popodneva je pušten nakon što je pristao da privremeno preda svoj pasoš.
„Izašao je prilično brzo i pozvao me“, prisetila se Braun. „Rekao je: ‘Zdravo ljubavi!’ Rekla sam: ‘Hej, B! Kako si izašao tako brzo?’ A on je rekao: ‘Žena sudija, namig-namig’“, rekla je Braun.
„Shvatila sam da je deo njegove umetnosti bio izlazak iz zatvora.“
Sudski dosije pokazuje da će kasnije položiti kauciju od 1.500 dolara u zamenu za svoj pasoš. Optužbe za teško krivično delo smanjene su na prekršajnu prijavu za remećenje javnog reda i mira. Platio je kaznu i takse u ukupnom iznosu od 310 dolara, a do početka 2001. godine završio je kaznu od pet dana društveno korisnog rada, pokazuju zapisi. Na obrascu za kauciju naveo je svoju adresu kao 160 E. 25th Street u Njujorku, lokaciju jednog od najekscentričnijih hotela na Menhetnu.
Pre hapšenja, Benksi je živeo mesecima u hotelu Karlton Arms, koji je godinama dopuštao umetnicima da borave besplatno u zamenu za dekorisanje soba. Arhivirane stranice sajta hotela ukazuju na to da je 1997. godine Benksi naslikao mural u hotelu. Godine 1999, sajt pokazuje, završio je čitavu sobu, 5B.
Rad nije ličio na današnje „Benksije“. Bio je oslikan slobodnom rukom, u duginim bojama. Likovi su bili karikaturalni. Hotelski sajt je radove pripisao „Robinu Benksu“– što je igra reči od „robbing banks“ (pljačkanje banaka), kasnije skraćeno u Benksi.
Ema Hoton ispričala je za Rojters da se sa umetnikom zabavljala četiri godine tokom devedesetih, „baš pre nego što je počeo prelazak u Benksija“. U intervjuu nije želela da otkrije njegov pravi identitet niti kako su se upoznali. Ipak, prisetila se da je u prepisci sa njom ime koje je koristio evoluiralo: od njegovog krštenog imena do „Gospodin Benks“ (Mr. Banks), a potom „u Benksi“. Hoton je 2024. godine na aukciji prodala nekoliko ovih ručno oslikanih i potpisanih čestitki, koje su dostigle cenu od 56.000 funti.
Robert Klark, bivši radnik hotela Karlton Arms, sprijateljio se sa Benksijem i u svojim memoarima pisao o njihovom zajedničkom vremenu u hotelu. Povezalo ih je to što su obojica bili iz Bristola, naveo je Klark.
Knjiga je sadržala odlomak koji će nam se kasnije učiniti važnim: Benksi mu je, piše Klark, rekao da razmišlja o tome da zakonski promeni ime u „Robin Benks“. Rojters nije uspeo da stupi u kontakt sa Klarkom radi komentara.
Kada je Benksi uhapšen 2000. godine, nije bio na radaru njujorške policije, rekao je Stiv Mona, sada penzionisani poručnik koji je tada vodio jedinicu za vandale od 75 članova. Policija nije imala pojma da je privela „Benksija“ jer je umetnik tek nedavno počeo da koristi stil i pseudonim koji će ga proslaviti.
S obzirom na Benksijevu svetsku slavu, ime krivca sada dobija na značaju. Bilbord na vrhu Hudson ulice br. 675 nije nagrdio Del Naja. Čovek koji je priznao delo bio je Robin Ganingem .
Pored njegovog potpisa, Ganingem se više puta pominje u sudskim i policijskim dokumentima vezanim za hapšenje.
„The Mail on Sunday“ je bio u pravu 2008. godine kada je tvrdio da je Ganingem zapravo Benksi. Gledajući unazad, Ganingemov trud da sakrije identitet počeo je da se urušava sa njegovim hapšenjem u Njujorku septembra 2000. godine.
Zapisi o privođenju su postojali i sadržali su njegovo pravo ime. Knjige bivšeg menadžera Lazaridesa biće objavljene tek 2019. godine, ali fotografije i detalji o hapšenju koje je Lazarides uvrstio omogućili su nam da precizno utvrdimo gde je Benksi uhvaćen i koju je reklamu prepravio.
Granični zapisi i isti datum rođenja koji su povezali Robina Ganingema sa misterioznim partnerom Del Naje
Ali, kako se neosporni dokaz da je Benksi zapravo Robin Ganingem uklapao u ono što su reporteri Rojtersa saznali o muralima u Ukrajini?
Izvori su rekli da ne postoji zapis da je Ganingem ikada ušao u Ukrajinu. Ko je onda bio partner u slikanju Del Naji, ako Ganingem nije bio tamo?
Kako Klark primećuje u knjizi „Sedam godina sa Benksijem“, umetnik je jednom razmatrao zakonsku promenu imena.
U godinama nakon hapšenja u Njujorku, Benksi je postao fenomen. Njegovi radovi su bili svuda. Činilo se da niko ne zna ko je on, a mnogi u svetu umetnosti su žarko želeli to da saznaju.
Međutim, 2004. godine, njegova predstava o anonimnosti umalo se srušila nakon sukoba sa fotografom po imenu Piter Din Rikard.
Rikards je bio na zadatku za izdavačku kuću „Wall of Sound“. Benksi je potpisao ugovor sa tom kućom za izradu omota albuma. On i Rikards su se sreli u Kingstonu kako bi radili zajedno. To nije prošlo dobro.
„Ono čemu se protivimo“, napisao je Rikards na svom sajtu u sada obrisanoj objavi, „jesu ljudi poput Benksija koji okolo prosipaju pseudohumanitarna sr*nja kako bi objasnili svoju ‘umetnost’“. Napisao je da je Benksi „samo neki wannabe-pank ‘šablonista’ sa glavom duboko zabijenom u sopstvenu seljačku gu*icu“.
Rikards nije otkrio Benksijevo ime, ali je objavio 21 fotografiju Benksija na radu na Jamajci, od kojih 14 prikazuju njegovo lice iz različitih uglova. U julu 2004. godine, jednu od fotografija objavio je „Evening Standard“ uz naslov: „Napokon razotkriven“.
Ali Standard nije imao Benksijevo pravo ime. Takođe, postojala je sumnja da li je čovek na fotografiji zaista Benksi. Menadžer Lazarides je to oštro demantovao, rekavši listu da je to „neko drugi“.
Upitan o tom demantiju, Lazarides je za Rojters rekao da ne veruje da je video fotografiju pre nego što je razgovarao sa Standardom.
Rikards je umro 2014. godine. Nije jasno šta je izazvalo njegov sukob sa Benksijem, ali njegove fotografije su nedvosmislene. Uporedivši ih sa mnogim drugima iz Lazaridesovih knjiga i sa snimcima intervjua koje je Benksi, koristeći svoj pseudonim, davao krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, Rojters je otkrio da je čovek na Rikardsovim fotografijama bio je Benksi.
Poređenja slika pokazuju da je Benksi često nosio narukvicu i sat, uvek na levoj ruci. Kosa mu je bila smeđa i oštra. Nosio je naočare i minđušu u levom uvu. Rikards i Lazarides su na svojim fotografijama zabeležili i specifičnu tetovažu na Benksijevoj levoj podlaktici.
U julu 2008. godine, „The Mail on Sunday“ je objavio svoju istragu o Benksiju. Pozivajući se na anonimni izvor, list je prvi put identifikovao čoveka sa Rikardsove fotografije kao Ganingema, umetnika iz Bristola koji je rođen 1973. godine i koji je pohađao školu Bristolska Katedrala.
Arhivirani primerci školskog časopisa, „Katedralian“, sadrže brojna pominjanja Ganingema. To uključuje i strip koji je kreirao sa oko 11 godina.
Kasnije je Ganingem dobijao školske nagrade za svoje umetničke radove, a u časopisu je hvaljen i zbog glume i sportskih uspeha. „Pokazao je scensku prisutnost“ u školskoj predstavi i pohvaljen je za „spektakularne odbrane“ kao golman hokejaškog tima.
Okretan umetnik sa crtom za teatar: ključne osobine Benksija, persone koju će Ganingem prihvatiti.
Zanimljivo je da se nakon teksta u „Mail on Sunday“ iz 2008. godine trag ohladio. Reporteri Rojtersa nisu pronašli ni trag Ganingemu u javnim evidencijama Ujedinjenog Kraljevstva. Činilo se da je nestao bez traga.
„Robin Ganingem ne postoji“, rekao je Lazarides na pitanje o umetnikovom identitetu. „Ime koje imate sam ubio pre mnogo godina“, rekao je o Robinu Ganingemu. Potraga za njim bila bi „apsolutna slepa ulica“.
„Što se tiče života“, rekao je, „nikada ga nećete naći“.
Anonimnost je počela kao način da se izbegne policija, rekao je Lazarides. Na kraju je čuvanje tajne postalo teret. Do kraja njihovog partnerstva, Lazarides procenjuje da je polovinu ili više svog vremena trošio na upravljanje i održavanje umetnikove mistike.
„Mislim da je to počelo kao dobra fora, a onda je, ako želite moje najiskrenije mišljenje, preraslo u bolest“, rekao je.
Lazarides kaže da su on i Benksi 2008. godine doneli „zajedničku“ odluku da se raziđu. Kao jedan od poslednjih činova u ulozi Benksijevog menadžera, Lazarides kaže da je svom klijentu organizovao zakonsku promenu imena. Robin Ganingem je postao neko drugi, pod imenom koje se nikada ne bi moglo povezati sa njim.
„Ne sećam se čija je to bila ideja, ali pouzdano znam da sam ja sve to sredio“, rekao je Lazarides. Odbio je da otkrije novo ime koje je Ganingem uzeo. „Napravite pakt i držite reč“, rekao je.
Lazarides je napomenuo da u novom identitetu koji je Robin Ganingem preuzeo nema skrivenog značenja, igre reči niti bilo čega posebnog. „To je samo obično ime“, rekao nam je Lazarides.
Taj usputni komentar je bio ohrabrujuć. Uklapao se u drugu teoriju o identitetu drugog slikara koji je bio sa Del Najom u Ukrajini.
Pretraživanjem podataka i upoređivanjem sa drugim javnim evidencijama, reporteri Rojtersa identifikovali su ono što verujemo da je ime koje je Benksi uzeo. To je jedno od najpopularnijih imena u Britaniji, toliko često da mu pomaže da se sakrije svima pred očima.
Iako su ti dokumenti javni, Rojters ne navodi specifične zapise koje je koristio, kako bi smanjio šanse za otkrivanje Benksijeve adrese i određenih drugih privatnih informacija.
Dokumenti uključuju vlasničke listove koji utvrđuju novo ime koje je usvojio rođak, kao i zapise iz korporativne prijave – koju je vodio Benksijev bivši računovođa – u kojoj su jedina dva navedena akcionara bili taj rođak i novo ime koje je umetnik preuzeo.
Nakon lociranja Del Naje u Horenki, svedoci su opisali dvojicu muškaraca kako slikaju Benksijev mural. Izvori su potvrdili da nema dokaza da je Ganingem ušao u Ukrajinu. Ali šta je sa čovekom pod imenom za koje se veruje da ga je Benksi uzeo?
To ime je Dejvid Džons. To je jedno od najčešćih imena među Britancima. Na primer, 2017. godine bilo je oko 6.000 muškaraca sa imenom Dejvid Džons u UK, prema podacima kompanije GBG. Dejvid Džons je takođe kršteno ime Dejvida Bouvija, čiji je alter ego Zigi Stardast inspirisao Benksijev portret kraljice Elizabete.
Dana 28. oktobra 2022. godine, na dan kada su Djuli i Del Naja ušli u Ukrajinu, „Dejvid Džons“ je takođe prešao granicu na istoj lokaciji, prema izvoru upoznatom sa imigracionim procedurama. Izvor je takođe otkrio datum rođenja naveden u Džonsovom pasošu. Bio je to isti datum rođenja kao kod Robina Ganingema.
Prema izvoru, zapisi takođe ukazuju na to da je Džons napustio Ukrajinu 2. novembra 2022. godine, istog dana kada je otišao i Del Naja.
Benksi, rođen kao Robin Ganingem, kasnije je uzeo ime Dejvid Džons. (Da li još uvek koristi to ime, nije jasno.) A Robert Del Naja, Ganingemov idol u svetu grafita, prijatelj i čovek za koga se i samog šuškalo da je Benksi, bio je njegov tajni partner u slikanju u barem jednoj prilici.
Benksi nije bio frontmen benda „Massive Attack“, čiji je koncert za klimatsku akciju 2024. godine privukao više od 30.000 fanova u Bristol. Ali je on sam postao zvezda performansa. Primer za to je divlja aukcija u londonskom Soterbiju 2018. godine, kada se prodavala njegova kultna slika „Devojčica sa balonom“.
Slika je neposredno pre toga prodata za 1,4 miliona dolara. Kada je tog dana ponovo stavljena na prodaju, svet umetnosti je u šoku posmatrao kako uređaj, koji je Benksi tajno ugradio u ram, delimično uništava (seče) delo. Taj rad, preimenovan u „Ljubav je u kanti“ (Love is in the Bin), prodat je tri godine kasnije za oko 25 miliona dolara.
Diler umetninama Kasterlajn bio je na aukciji i seća se kada je sekač počeo da pišti. Izvukao je telefon da napravi fotografije.
„Nažalost, jedna osoba je stajala ispred mene“, blokirajući pogled, rekao je on. Bio je to čovek ekscentričnog izgleda sa širokim šalom i naočarima sa debelim staklima. Čudno, čovek nije gledao kako se slika uništava. Gledao je u drugom pravcu, posmatrajući reakciju gomile.
Tek kasnije, pregledajući ono što je snimio, Kasterlajn je primetio da su naočare tog čoveka imale malu kameru ugrađenu u most. (Benksi je kasnije objavio video tog podviga, uključujući snimke zaprepašćene publike.) Pošto je video Rikardsovu fotografiju Robina Ganingema iz 2004. godine, Kasterlajn je „prilično siguran“ da je to bio isti čovek, samo mršaviji i stariji.
Kasterlajn i dalje čuva te fotografije. Čuva ih u privatnosti, osim malog isečka naočara tog čoveka koji je podelio sa nama. Ponovio je ono što kažu mnogi u Benksijevom zaštitničkom krugu prijatelja, partnera, kolekcionara i kritičara.
„Ne želim da budem lik koji će razotkriti Benksija“, rekao je.
Ekskluzivni svet VIP kolekcionara i zabranjenih preprodaja
Zagonetni ulični umetnik Benksi izgradio je poslovnu imperiju vrednu više miliona dolara koja je netransparentna koliko i njegov identitet, poslujući kroz mrežu britanskih kompanija dok se uglavnom drži izvan tradicionalnog tržišta umetnina, prema korporativnim prijavama i intervjuima sa insajderima sa tržišta.
Prodaja Benksijevih dela generisala je procenjenih 248,8 miliona dolara u sekundarnoj prodaji na tržištu od 2015. godine, prema podacima firme ArtTactic. Sekundarno tržište se odnosi na preprodaju umetničkih dela nakon njihove prvobitne prodaje.
Sam umetnik dobija samo mali deo od te prodaje, isplaćen prema odredbi britanskog zakona koja umetnicima daje pravo na tantijeme. Ali izvori kažu da Benksi sada sprovodi privatne prodaje za VIP kolekcionare koje mogu direktno generisati milione dolara, saznao je Rojters.
Rojters je identifikovao sedam kompanija koje su tokom godina bile direktno povezane sa Benksijem, i najmanje još dve firme koje su bile povezane sa umetnikom po imenu ili preko njegovih advokata i računovođa. Centralna tačka je „Pest Control Office“, osnovana 2008. godine. Ona služi i kao telo za potvrdu autentičnosti i kao poslovna operacija umetnika. Njena matična kompanija je „Picturesonwalls Limited“, koja je nekada vodila galeriju u Londonu.
Prvi finansijski izveštaj Pest Control-a, objavljen 2009. godine, pokazao je ukupnu imovinu od 243.019 funti. Do 2015. godine taj iznos je porastao na 2,7 miliona funti, uključujući 1,1 milion funti u gotovini.
Najnoviji izveštaj, za 2024. godinu, otkriva ukupnu neto imovinu od oko 5,7 miliona funti – koju čine 4,4 miliona funti u gotovini i 1,2 miliona funti u „zalihama“. Prijave nisu jasne u pogledu toga da li su to akcije ili neprodata umetnička dela. Izveštaji su objavljeni na sajtu „Companies House“, britanskog registra privrednih društava.
Najnoviji izveštaj Picturesonwalls Limited-a pokazuje ukupnu neto imovinu od 2,5 miliona funti, uključujući milion funti u gotovini, što je dramatičan porast u odnosu na samo 63.013 funti u prvom izveštajnom periodu koji se završio juna 2005. godine.
Na početku karijere, Benksi je prodavao grafike preko galerije „Pictures on Walls“ za svega 60 funti, održavajući strogu kontrolu nad distribucijom. Galerija je zatvorena 2017. godine, uz sarkastičnu oproštajnu poruku u kojoj se napominje da je „nastupila katastrofa“ kada su njeni umetnici postali uspešni, a grafike počele da vrede desetine hiljada funti.
U nemogućnosti da se pomiri sa tim da postaje deo tržišta umetnina koje je „nekada tako samopravedno osuđivala“, galerija je objasnila u objavi da se zatvara.
Danas većina Benksijevih dela koja menjaju vlasnike ide preko privatnih kolekcionara, galerija i aukcijskih kuća, bez očiglednog direktnog učešća ili finansijskog udela umetnika.
„Veoma je teško kupiti Benksija od Benksija“, objašnjava istoričar umetnosti Ulrih Blanše.
Osim ako niste deo odabrane grupe pozvane na jednu od umetnikovih privatnih prodaja. U februaru 2024. godine, Benksi je održao tajnu izložbu u jednom podrumu u Šordiču, prema rečima kolekcionara koji je dobio fotografije od prisutnih. Izvor je podelio neke od tajno snimljenih fotografija sa Rojtersom.
One su uključivale snimke ranije neviđenih originalnih Benksijevih radova. Događaj, održan u zgradi u Hanberi ulici, bio je otvoren samo za kolekcionare koje je direktno pozvao „Pest Control“.
Ponuđeni radovi uključivali su grafiku deteta koje sedi u rascvetalom drvetu, koja je prodata za 15.000 funti, i Bogorodicu sa detetom naslikanu na starom gvožđu sa zarđalom rupom od metka, koja je dostigla cenu od 500.000 funti. Kupci su potpisali trogodišnje ugovore o zabrani preprodaje i ugovore o poverljivosti, rekao je izvor za Rojters.
Kako je vrednost Benksijevih dela vrtoglavo porasla tokom četvrt veka, umetnikov proces potvrde autentičnosti postao je sve važniji i, za neke, kontroverzan. Pest Control služi kao jedini autoritet za potvrdu Benksijevih dela, ali kritičari tvrde da je proces spor i netransparentan.
Proces provere uključuje podnošenje dela na pregled, što može trajati mesecima ili čak godinama. To frustrira one koji žele brzo da prodaju radove. Međutim, Džasper Tordof, stručnjak za Benksija u MyArtBroker-u, kaže da je ovaj pristup „sasvim uobičajen“ na tržištu, funkcionišući slično kao procesi provere za druge ulične umetnike kao što su Žan-Mišel Baskijat i Kit Haring.
„Ceo razlog zašto to rade je zaštita kupaca“, kaže Tordof, napominjući da je „toliko ljudi prevareno da kupe (lažne) Benksije za novac koji vrede pravi Benksijevi radovi“.
Neki kupci i dileri žele veću transparentnost. Adam Kouts nabavio je Benksijevu grafiku poznatu kao „Barkod“ (Barcode) 2004. godine. Kouts kaže da su bivši Benksijev direktor i drugi stručnjaci potvrdili njenu autentičnost.
Prvi put je tražio potvrdu od Pest Control-a u oktobru 2010. godine. Ali Pest Control je to više puta odbio, čime je značajno ograničio preprodajnu vrednost grafike.
Kolekcionar Džon Brendler , koji se specijalizovao za preprodaju Benksijevih uličnih radova, suočava se sa sličnim frustracijama. Iako Benksi postavlja fotografije svojih uličnih radova na Instagram, Pest Control odbija da potvrdi njihovu autentičnost jer umetnik kaže da su stvoreni za te specifične lokacije. Vrhunske aukcijske kuće takođe neće da ih prodaju. Brendler smatra da odbijanje potvrde autentičnosti graniči sa „manipulacijom tržišta“.
Tordof se ne slaže. On tvrdi da sistem provere štiti, a ne manipuliše tržištem, posebno kako cene rastu.
Ni Benksi, ni Pest Control, ni Benksijev advokat Mark Stivens – koji je takođe direktor Pest Control-a – nisu želeli da komentarišu umetnikovo poslovanje i finansije. Niti su se osvrnuli na specifične sporove oko potvrde autentičnosti.
Benksi je dosledno koristio svoju umetnost za finansiranje dobrotvornih ciljeva. Kako je njegova slava rasla, rasle su i sume koje prikuplja. Rojters nije mogao da potvrdi koliko je tačno novca umetnik donirao. U svojoj knjizi „Benksi: Čovek iza zida“, autor Vil Elsvort-Džons primećuje da „ne postoji Benksi fondacija koja javno donira novac“, što onemogućava „davanje potpune slike o tome šta on poklanja“. Evo nekih od Benksijevih donacija:
2002. godina Benksi je sarađivao sa organizacijom Grinpis (Greenpeace) na izradi umetničkog dela za kampanju „Save or Delete“ kako bi ukazao na opasnost od krčenja šuma: Prikazivao je likove iz Diznijevog crtanog filma „Knjiga o džungli“, vezane i sa povezima preko očiju na ogoljenom delu džungle.
2007. godina Benksi je svoju godišnju „pop-up“ izložbu „Santa’s Ghetto“ i 20 uličnih umetnika odveo u grad Vitlejem na Zapadnoj obali, donirajući prihod lokalnim projektima za mlade.
2008. godina Benksi je objavio seriju od 299 potpisanih grafika svog murala koji prikazuje decu kako pozdravljaju kesu iz Tesko supermarketa. Prodaja je obavljena putem lutrije. Prema objavljenom izveštaju, Benksi je donirao prikupljenih 24.406,61 funtu organizaciji „Sightsavers“, međunarodnoj NVO koja obezbeđuje besplatne operacije oka.
2010. godina Benksi se obavezao da će donirati svaku od 175 grafika svog murala „Izaberi svoje oružje“ (Choose Your Weapon) – koji prikazuje čoveka sa kapuljačom koji drži psa naslikanog u stilu Kita Haringa – ruskom umetničkom kolektivu Voina. Dva člana kolektiva su u to vreme bila u zatvoru u Sankt Peterburgu zbog učešća u antikorupcijskom protestu.
Te godine, Benksi je dozvolio očnoj bolnici Moorfields u Londonu da ukloni i proda na aukciji rad „Gangsta Rat“ iz 2006. godine koji je naslikao na zidu njihove zgrade. Rad je prodat kako bi se prikupio novac za bolnicu.
2013. godina Tokom jednomesečnog boravka u Njujorku, Benksi je kupio polovnu uljanu sliku u prodavnici polovne robe za 50 dolara i izmenio rad dodavši nacističkog oficira koji se divi pejzažu koji slika prikazuje. Zatim je tajno vratio prerađeni rad u dobrotvornu prodavnicu i priložio poruku kojom ga potvrđuje kao Benksija. Dobrotvorna organizacija Housing Works prodala je sliku na aukciji za 615.000 dolara.
2014. godina Klub mladih u Bristolu koji je bio u finansijskim problemima, Broad Plain Boys Club, pronašao je Benksijev mural na svom ulazu. „Mobilni ljubavnici“ (Mobile Lovers) prikazivali su par koji se grli, ali ih ometaju njihovi mobilni telefoni. Kada je postalo jasno da je to Benksi, lokalno veće je pokušalo da ga prisvoji. Benksi je razjasnio da je nameravao da rad bude poklon klubu, kojem je pretilo zatvaranje. Klub je prodao delo za preko 400.000 funti i iskoristio novac da opstane.
2015. godina Benksi je angažovao desetine umetnika da pomognu u stvaranju njegovog tematskog parka „Dismaland“. Nakon što je park zatvoren, donirao je scenografiju i građevinski materijal korišćen za park kampu „Džungla“ za izbeglice u Kaleu, u severnoj Francuskoj.
2017. godina Benksi je otvorio hotel „The Walled Off Hotel“ u Vitlejemu na Zapadnoj obali. Benksi je samostalno finansirao projekat. Hotel je privukao hiljade posetilaca, a na njegovom sajtu se navodi da će sav profit ići lokalnim projektima.
2019. godina Benksi je u Londonu otvorio prodavnicu pod nazivom „Gross Domestic Product“ (Bruto domaći proizvod). Otirači za dobrodošlicu koje je tamo prodavao napravile su žene u grčkim izbegličkim kampovima koristeći prsluke za spasavanje koji su isplivali na obalu. Prihod je doniran grupi „Love Welcomes“, koja podržava izbeglice u kampovima.
2020. godina Na vrhuncu prvog talasa koronavirusa, Benksi je u opštoj bolnici u Sautemptonu otkrio rad koji je odao počast radnicima britanske Nacionalne zdravstvene službe (NHS). Prikazivao je dečaka koji je odbacio svoje lutke Betmena i Spajdermena u korist lutke medicinske sestre superheroja.
Benksi ga je donirao NHS-u. Godinu dana kasnije, rad je na aukciji dostigao cenu od 16,8 miliona funti, što je u to vreme bio Benksijev rekord. Prihod je iskorišćen za „podršku dobrobiti osoblja i pacijenata Univerzitetske bolnice u Sautemptonu“, navodi aukcijska kuća Christie’s.
Tog leta, Benksi je takođe objavio da je finansirao, opremio i dekorisao bivši brod francuske mornarice kako bi služio kao brod za spasavanje migranata u Sredozemnom moru. Brod je preimenovan u „MV Louise Michel“, po francuskoj anarhistkinji iz 19. veka. Prema sajtu za taj brod, on je spasao stotine migranata. Prema konzervativnim procenama, rad plovila košta desetine hiljada dolara svakog meseca.
2022. godina Nekoliko nedelja nakon što je stvorio sedam radova u Ukrajini, umetnik je stavio u prodaju ograničeno izdanje od 50 grafika, po ceni od 5.000 funti svaka. Ponuđene su preko sajta fondacije „Legacy of War“. Prodaja je prikupila 250.000 funti za tu nevladinu organizaciju.
Tagovi
